Ulogujte se / Kreirajte profil

На другој страни „Улице мрава“ – Оливер Мицевски

.

Become a Patron!

.

Интервју са позоришним редитељем Оливером Мицевским

Оливер Мицевски (р.1980, Скопље, Македонија)  један је од најкреативнијих позоришних македонских редитеља који је уједно и оснивач “Позоришне компанија Оливера Мицевског/Савремено позориште Будимпешта”. Димпломирао је позоришну режију на Факултету Драмских уметности на Универзитету у Скопљу и специјализирао  на Ибзен центру  Универзитета у Ослу – Норвешка. Моментално живи и ради у Будимпешти, Мађарска. Његове су представе изведене у позориштима у Скопљу, Будимпешти, Кану, Даблину итд. Најважније  представе су: Стаклена менажерија Тенеси Вилијамса, Аудијенција Вацлава Хавела, Лолита Владимира Набокова, Едмонд, Дејвида Мамета, Зимски солстицијум и Улица мрава Роналда Шимелфенинга.

ИАБ: Оливере, зашто сте одлучили да напустите Македонију и на какве сте могућности наишли у Мађарској, Норвешкој и Данској у смислу услова за рад и личног професионалног развитка у домену савременог европског позоришта?

Оливер Мицевски: На почетку, ја нисам хтео да напустим Македонију. Ја сам тамо био срећан и надао сам се да ћу дати свој допринос македонском позоришту и да ћу режирати представе са тамошњим глумцима. Моје магистарске студије у Ибзен центру на Универзитету  Ослу су биле само привермени излазак из Македоније у смеру обогаћивања мог знања и продубљењу спознавања живота и рада Хенрика Ибзена, једног од мојих најомиљенијих аутора. Али, у међувремену, уметничкаи позоришна сцена у Македонији је пошла у погрешном смеру. Одједном позоришта су била окупирана редитељима чији је највећи квалитет била повезаност са влашћу у прво време десно оријентисаним ВМРО, а касније и лево оријентисаним СДСМ. Нисам био заинтересован да будем инволвиран у њиховим политичким играма, па тако у име моје уметничке слободе, ја се, на жалост, нисам вратио и почео сам да радим представе у мало цивилизованијим државама као што су Норвешка, Мађарска, Француска, Данска и Немачка.

Режирао сам представу у Норвешкој која је имала врло позитиван фидбек  публике, а такође и медија и то ми је отворило врата за даље могућности за рад тамо. Али некако, са великим респектом професионалности коју сам доживео у Норвешком театру, мени је недостајала страст, компонента која ми је неопходна како би могао да креирам са великом радошћу. Правити позориште тамо је слично  индустријској производњи. Да… све иде глатко, нико не касни на пробе. Али … недостаје чаролија.

После Норвешке, продужио сам у Мађарску где сам основао позориште на енглеском језику и тамо сам остао више година. Узбудљиво је и продуктивно правити позориште у Мађарској чији су глумци међу најбољима у Европи. Није случајно што је Мађарска добила толико Оскара, Златних Медведа, Златних лавова у задњим годинама. Тамо је уметнички сектор састављен од најталентованијих уметника и, једном речју, Мађарска је плодна земља за позоришну уметност и за уметност уопште. И да, Мађари су луди, много, много, луди на неки посебан, шармантан начин. После проведених пола деценије у Мађарској, осећао сам потребу да истражим нове хоризонте и режирао сам представе у Француској и Немачкој. У Француској је било добро, али ипак, позориште тамо је заглављено у бирократији и мораш да прођеш стварно дуги пут како би тамо бавио позориштем. На срећу, имао сам потпуну подршку града Кана и тамо смо направили две фантастичне претставе.

Према мом искуству, Немачка је најбоље место за позориште у Европи. Позориште у Немачкој је права ствар. Пробе су тамо ствар живота и смрти! Немачки глумци гледају на позориште као на најважнију ствар на свету. Једва чекам да направим своју следећу представу у Немачкој!

Гледајући објективно, које је Ваше мишљење о савременој македонској позоришној сцени са дужним поштовањем унутрашњег развоја следећих круцијалних сегмената: локални писци драмских текстова, драматургије, инвентивних редитељских позоришних метода, реконструисање образовања о драми и театру, методе вођења сцена за глумце/глумице, креирање добрих фестивалских стратегија, иницирање храбрих копродукција и политике позоришног менаџмента у републици Македонији?

Македонско позориште је у стању клиничке смрти. Ово морамо да кажемо гласно и да примимо к знању. У македонском позоришту није се ништа значајно десило још од прошлог века. Ниједна македонска представа није била приказана на важном позоришном фестивалу у свету, у Единбургу, Авињону … Бесмислено је да се говори о било каквим наградама. Немамо ниједног драмског аутора који је актуелан на позоришним сценама у Европи и у свету. Ту су мали искључци највише на локалном нивоу, највише балканске размене а македонски глумци су непознати на ширим сценама. Бродвеј, Вест Енд су недостижни снови. Потребна је дубља анализа како би се открили разлози за ово апокалиптично стање. Претпостављам да је кључна ствар у позоришној едукацији на Факултету драмских уметности и на приватном универзитету ЕСРА. Као што су наши водећи позоришни учењаци недавно забележили: македонски глумци, редитељи итд. су едуковани за позориште које више не постоји. Довољно је видети ко води одсеке: професоре, асистенте Факултета Драмских уметноси и све ће одмах постати јасно.

Последњих година је направљено много погрешних корака у македонском позоришту. Македонски драмски писци – и они живи и они преминули – су игнорисани са стране локалних позришних менаџера. Позоришни редитељи моје генерације су били запошљени у македонским позориштима како би били ућуткани и контролисани и то је погасило ватру у њима… нешто чему сам и ја на жалост био сведок. Сада су они скоро неупотребљиви, вегетирају и чекају своју месечну плату сваког првог у месецу. Остали су били једноставно запостављени због њихових политичких некомпатибилности. Као резултат свега тога, ми не гледамо представе Мартина Кочовског, (по мом мишљењу најбољег редитеља млађе генерације у Македонији), Ивана Поповског а најбољи редитељ у Русији једва режира у Македонији итд, итд…

На срећу, ипак има неког зрака светлости. Ту највише мислим на Народно позоришта из Битоља, које је мање више постало имуно на промене власти и још је водећа снага македонског позоришта захваљујући пажљивом избору редитеља који тамо раде. Његови бивши менаџери Валентин Светозаров и Благој Мицевски достигли су висине које су биле непознате за остала позоришта у Македонији. Плашим се да менаџмент који их је наследио неће моћи да одржи тај развој на дуже стазе с обзиром на то да они нису аутономни и да њима нису дозвољене независне одлуке: уместо тога, они испуњавају жеље садашње владе. Па, хајде да видимо да ли ће они моћи да воде позориште без притиска политике.

2012. године, Ви сте са још неколико Ваших колега основали Позориште на Крову и у 2018 сте га трансформисали у Позориште Оливера Мицевског. Менаџер сте и редитељ истог позоришта. Којитипа позориша креирате тамо, о каквој се уметничком проседеу ради и којемка каквом независном менаџирању и програмском уређењу стремите? У међувремену, Ви успевате да сарађујете са вашим македонским колегама… глумцима, костимографима, сценографима… Како одржавате везу са савременим македонским позориштем?

Оливер Мицевски: Кад сам  у 2012 години стигао у Будимпешту, скоро да није било представа на енглеском језику, а била је дуга традиција тога пре добро познатог Мерлин театра. Заједно са групом глумаца и неколико сарадника, нашли смо одговарајућу локацију на крову једне зграде у центру Будимпеште, па смо основали Theatre on the roof и почели смо да радимо позоришне претставе на енглеском језику. У Будимпешти има око 50 позоришта, али ниједан није имао понуду представа на енглеском језику осим неколико позоришних продукција који раде импровизовано и било је велике потребе за таквим позориштем због значајног броја досељеника и међународних студената. Као последица тога, све су наше представе биле испуњене до задњег места, а ми смо почели да растемо. Како је наша зграда/кров била продана инвеститорима, ми смо се ребрендирали као Oliver Micevski’s Theatre Company зато што је мој уметнички израз и приступ постао препознатљив печат нашег рада у току свих година. Недавно, поред Oliver Micevski’s Theatre Company, основали смо друштво названо Budapest Contemporary Theatre које је имало за циљ да буде помоћна платформа за друге независне компаније у Будимпешти са фокусом и интересом ка савременом позоришту.

Покушавам да сарађујем са македонским глумцима и сценографима увек кад је то могуће. Са овим сарадњама попуњавам празнину у мојој души отворену због немогућности мог рада у Македонији. Имали смо узбудљиви заједнички процес рада са младом глумицом Саром Климоском  у претстави Хитлер и Хитлер и Зимски солстицијум и сурадњу у којој смо стварно уживали са најпрепознатљивијом македонском мултимедијалном уметницом Жанетом Вангели. Следи нам представа са глумицом Наташом Петровић која ће бити у главној улози. Није лако укључити Македонце у тим највише због даљине и логистике, али искрено, надам се да ће овај тренд продужити и да ћу још увек имати то задовољство – бар деломично – да радим на представи на матерњем језику.

Која је била прва претстава коју сте направили са Жанетом Вангели (македонски визуелни уметник/сценограф), она постаје твој стални сурадник у визуелној драматургији (графички дизајн, костими, сценографија, позоришни видео). Који вид колаборативне, креативне и менталне хемије је присутна и размењује се између вас двоје? Како доживљавате себе сарађујући са њом?

Жанета Вангели је чудесна. Вероватно најређи бисер у уметничкој области у Македонији. Част ми је што је имам за сарадника. Повезали смо се у току припрема за представу Како објаснити историју комунизма менталним пацијентима Матије Висњека. Наш је план био да поставимо ову представу у Драмском театру у Скопљу, али овај пројект није одговарао новој македонској влади (бившим комунистима) и на жалост, претстава није доживела светлост дана. Ипак, ја сам је позвао да поново ради сценографију и костимографију за моју следећу представу Зимски солстицијум Роланда Шимелфенинга у Кану, у Француској. Била је фантастична сурадња са артистички моћним резултатом, па смо продужили да радимо заједно и на мојој следећој преастави Улица мрава, а планирамо да радимо и друге преаставе у будућности.

Увек је то врло креативан процес који тече врло лако. Имамо слични систем вредности. Наше разумевање о ономе што је лепо, а што није, је такође слично. И за крај, обоје смо хришћани што изједначава нашу животну идеологију  и уобичајено се пресликава у облику врло плодних артистичних резултата.

Како утичу Мађарска, Норвешка и Данска ма Ваш сензибилитет као човека и као позоришног редитеља? 

Утицај Мађарске, Данске и Норвешке је неизбежан у мом приватном, а и у мом професионалном животу. Срећом, Мађарска има много сличности са Македонијом, па ја осећам као да ми је Будимпешта други дом. Моја партнерка, Сара је Мађарка, па на неки начин је природно да прихватим Мађарску, њене традиције и начин живота. Мађари су експерти за невербалну комуникацију, али не толико у вербалној. Ово се такође рефлектује и на њихову позоришну сцену. Мађарско вербално позориште је најчешће застарело; нема шта тамо много да се види, док у физичком позоришту, у плесу и балету они су мајстори на сцени, највероватније најбољи на свету. У годинама у којим сам радио у Мађарској задобио сам знање за физичко позориште и како је време пролазило, моје су се представе усмеравале све више ка телесном кретању, него ка изговореном тексту.

Норвешка и Данска су сасвим друга реалност где тишина, једноставност и унутрашњи живот играју главну улогу.Имајући у виду да су то протестантске земље, религиозна идеологија која инсистира на једноставност обликовала је њихово разумевање за живот и уметност. Њихова архитектура је ретко гламурозна; домови су им једноставни. Познати нордијски дизајни (IKEA, H&M, Volvo, Skagen) и филмови Ларса фон Трира су идентични примери скандинавског начина. Та једноставност и минимализам имали су утицај на то како ја схватам позориште и уметност свакако, па минималистички језик је најпрепознатљивији елемент мог позоришног рада сада.

Зашто је минимализам део Вашег позоришног приступа? Какву Вам слободу у визуелно-сценографско-драмском изразу  омогућује тај минимализам? Какав изазов дајете глумцима и шта очекујете од њих? У међувремену  водите радионице за професионалне глумце, са методолошком основом на томе како треба да глуме на енглеском као нематичном језику док глуме у позоришној претстави на енглеском језику? Какав изазов дајете публици и шта очекујете од ње?

Дефинитивно, мање значи више. У времену у коме живимо, људи су преоптерећени  свакодневним нападом на чула преко интернета, телевизије, реклама … и због тога сматрам да ће минимализам лакше задржати њихов утицај. Моје представе делују на подсвесном нивоу. Публика је, уобичајено дубоко погођена, али не знају шта се тачно догодило, не могу да рационално објасне себи. Кад радимо са глумцима и са другим сарадницима, до крајњег резултата стижемо преко процеса кондензације и прочишћавања. У Будимпешти, пре неколико година радио сам на драматизацију романа Лолита Владимира Набокова. Започели смо са 500 страна текста оригиналног романа; продужили смо са адаптацијом од 50 страна; негде на крају остала су само неколико стране текста; а на премијери нисмо уопште говорили. Тих 500 страна романа су била тамо негде, али невидљиви.

Слично је било са сценографијом за моју следећу представу Улица мрава од Шимелфенинга. Са сценографом и костимографом Жанетом Вангели започели смо са грандиозним идејама: летећим коњима – огромним сликама Кастра и Че Геваре, микорофонима – и полако смо почели да смањујемо и потискујемо тако да смо на крају стигли до тачке где смо били сагласни да је једна једноставна линија, уже,  довољно за целу претставу. Ипак, уже није било комотно за глумце и одузимало им је сву енергију и фокус на покушај да не падну, па смо га заменили  обичном клупом.

Ако боље погледамо најквалитетније филмове, драме, слике или музику последњих неколико година, скоро да свако од њих има минималистичку креацију. Често гледам позоришне представе покроз Европи. Најбоље које сам видео у задње време догађају се на празној сцени, без помоћних средстава, без костима, без специјалних ефекта … Треба да поштујемо публику и њену имагинацију и да јој дамо само малу помоћ и смер. Тако они нису лењи и могу да наслуте да су сарадници у процесу креирања. Можда ово није будућност уметности. У уметности, као и у реалном животу, ствари се догађају у циклусима. Са постмодернизмом смо достигли врх циклуса, па ћемо највероватније долазити све ближе и ближе почетцима, коренима, и у људском и у уметничком смислу.

Као уметник Ви сте креативни „филтер“, „конвертор“, „прочишћавач“, трансформер идеја, концепција, концепта, сценарија, драма … Како доживљавате савремене драмске ауторе (Костенко, Шимелфенинг, Мамет) упоређене са ауторима класично-модерне драматике (Ибзен, Т, Вилијамс, Набоков, Хавел)? Како препознајете текст, аутора, каква се спиритуална вибрација догађа између Вас и драме/аутора за даље постављање на позоришну сцену?

Много је тешко данас наћи добру драму и доброг писца. Претпостављам да је то главни разлог што се позоришта данас бескрајно враћају новим поставкама старих класика и ми увек на репертоарима  гледамо Шекспира, Чехова, Ибзена итд. Чак и у историји позоришта број значајних писца и драма је увек био ограничен. Срећом, наше доба нам је дало много драгоцених аутора као што су Роланд Шимелфенинг, Дејвид Мамет и Џон Фоси који су витални и доминирају на сцени. Моје задње представе су базиране на драмама Шимелфенинга, најзначајнијег живог аутора у Европи (можда и у свету) данашњице. Он успева да створи нове приступе у позоришту, нове форме, нове начине мишљења који су одговарајући за доба у коме живимо, врло урбано, често брутално, али такође и поетично,чисто и искрено доба. Док сам радио на његовим драмама развили смо врло лепу везу за Шимелфенингом, па верујем да ће та веза трајати и да ће расти.

Верујем, као што се и уобичајено догађа, да кад будем старији да ћу се вратити класици, али сам засад гладан нових драма, нових писаца и мислим да се то неће променити у току следећих година.

У овом периоду, у новој представи Улица мрава реализујете одлично концептуализирану стратегију за интернационалне премијере (тактика слична формату филмске премијере), а имате и добру фестивалску стратегију. То су одлични смерови и начини отварања нових могућности, проширивање ваше међународне препознатљивости. Који су Ваши следећи планови и пројекти за другу половину 2019 године и за сезону 2020 после Улица мрава?

Управо смо завршили турнеју са Улицом мрава. Играли смо у Будимпешти, Кану, Даблину  и као трешња на шлагу Улица мрава је била одабрана да буде део ЦПХ сцене, најважнијег позоришног фестивала у Данској, па смо за крај ове сезоне имали знамениту презентацију у Копенхагену.

Моји планови за будућност укључују нову представу Шимелфенинга у Будимпешти, затим у Македонији и за следећу годину моју прву представу у САД.

Хвала Вам  Оливере и желимо Вам срећу у  Вашојј сценској храбрости.

Скопље/Будимпешта, 2019

Интервју водила: Иванка Апостолова Баскар

Доцент Д-р Иванка Апостолова је ликовни антрополог, визуелни дрматург и програмски продуцент. Она је руководилац Македонског Центра Интернационалног позоришног института и визитинг професор Историје уметности на Факултету арта и дизајна на Европском универзитету у Скопљу.

 

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.