Ulogujte se / Kreirajte profil

Невидљиви крај расизма

(О филму „Детроит“, режија: Кетрин Бигелоу, гл. улоге: Џон Бојега, Вил Пултер, Ентони Меки, Елџи Смит, Џејсон Милер, Џон Красински, Хана Мареј, Кејтлин Дивер)

Америка у својој историји има више година своје политике проведене у расизму, него у мултикултурализму и расној и етничкој толеранцији. То је и математички и политички евидентно. Прошлост ове земље је до пре педесет година била окаљана овим видом друштвене и социјално дозвољене расне неподношљивости, тако да  ти антимитови некако још висе у ваздуху. Филм „Детроит“, Оскаром овенчане једине жене режисерке Катерин Бигелоу третира један врло оштар случај расне нетрпељивости потомореним у аналима Мичигенског судства. Радња се дешава у 1967 години када сурова Детроитска полиција прави рацију у једном клубу где славе вијетнамски ветерани црне коже. Ово се клупко одмотава на један врло ригидан начин и стиже до једног хотела где су исто чланови црначке R&B групе „Драматичари“ и одакле се чује пуцањ који долази (врло иронично) са сигналног пиштоља. Полицијски службеник Филип Краус заједно са својим колегама улази у хотел где су се скупили црни „Драматичари“ и две девојке и узалудно тражи снајпера са којег је пуцано мислећи да га је неко сакрио. Ова рација се претвара у невероватан терор који резултира са две невине жртве младих црних момака. Видећи да су претерали и да нису били у праву, Филип Краус и његов колега Мелвин Дисмјукс (црни полицајац) пуштају остале претећи им да ће их наћи уколико ишта проговоре о овом случају. Наравно, не дуго после ове ужасне терористичке саге, овај случај иде на суд где се жртве малтретирања исповедају и, и поред очигледних преступа, суд ослобађа полицајце који су малтретирали црне момке и девојке, а што је најстрашније, нико не одговара и за две жртве које су пале те ноћи.

Ово је истинита прича и део њих су још живи.

Расизам у овој земљи је врло индикативан зато што има врло дубоке корене и у времену и у схватању. Овај филм говори на врло експлицитан начин о природи расизма и о форми која је најсуровија у новијој америчкој историји. Кетрин Бигелоу својим изванредно оштрим филмским језиком обраћа посебно пажњу на методе које користи Краус при терорисању младих црнаца улазећи све дубље и дубље у поре несхватљиве грубости. Оно што је интересантно је да су и на једној и на другој страни црни младићи, а у групи која је тероризирана обе две девојке су беле. Овим (документованим) случајем у први план избија суровост полициских официра у генералном смислу речи. Дисмјукс је обојени полицајац који у кући где његов колега гњави младиће и девојке долази са другог задатка где су исто жртве обојене личности. Расизам има неку иреверзибилну компоненту. Имате горки осећај у устима док гледате овај филм. Расистички однос се враћа као бумеранг онда кад је склоп околности контрадикторан. Тиме грађанско друштво САД-а покушава да оправда своју латентну грубост која, нажалост није присутна само у овом сегменту. Али, мислим да филозофски и социјално, ти ставови не држе воду. Расистички однос уколико није црно-бео, онда је црно-црн или бело-бео. Не требате креирати свог противника у персони друге боје коже да би били расист. То је једноставно нетрпељивост која нема своју природну логику и пресликава се у неважне ствари као што је тај банални пуцањ са хотела.

Расистички систем вредности најбоље приказује озлоглашени ККК (Кју-Клукс-Клан) покривајући своја лица не би ли следећи дан продужили свој живот као часни грађани своје отаџбине. Они развијају своју хијерархију и начин елиминисања личности друге боје коже али са интенцијом да то буде инкогнито. То траже и Краус и Дисмјукс (и поред тога што то није експлицитно) те ноћи кад пребијају младиће и девојке и убијају двојицу од њих. Кетрин Бигелоу овим филмом сукобљава два система расизма у Америци – онај видљиви систем, који практицирају легитимне установе као што је суд и невидљиви систем  – који практицирају ситни ауторитети (као ККК) обезбеђујући своју невидљивост. Сукоб ових двају система продуцира нелогичне правне реперкусије. Једноставно нема правичности и … живот тече даље, а трауме остају.

Филм има документаристички ток који наликује фиму “The Hurt Locker” и то постаје препознатљиви језик ове изузетно талентоване режисерке. Само језгро филма, ноћ када су тероризирани младићи и девојке она приказује врло тензично за сегментираним сценама, док онај други део филма који значи судски процес и реперкусије има неки спорији ритам, али и то је део њене поетике која узбуђује и оставља врло јак утисак.

Најупечатљивији лик у филму „Детроит“ је лик Филип Крауса који тумачи млади глумац Вил Пултер. И поред тога што је доста млад, овај сјајан глумац има импозантну филмографију и препознатљив је публици по улогама у серијалу „Тркач у лавиринту“ где исто игра негативца, као и по маркантној улози Џима Бриџера у награђиваном филму Александра Гонзалеза Инаритуа „Повратник“. Његов Филип Краус има једну добро простудирану одбојност, негативни набој који он доноси са великом енергијом, али и са одлично одиграним детаљима. Циничан, али са великом мером, Вил Пултер успева да одслика једног невероватно бруталног полициског официра налик оног легендарног Ганери Сарџент Хартман Лија Р. Ермија из филма “Full Metal Jacket” Стенлија Кјубрика. Опет и његова друга страна, покајничка у другом делу филма је исто тако отсликана са глазуром суровости, тако да је овај лик један од антологијских негативних ликова у историји кинематографије.

Џон Бојега, глумац који је сада врло популарам трећом трилогијом „Рата звезда“ одсликава свог Дисмјукса са једном суздржаном емоцијом и реториком и неекспонираношћу коју има у изобиљу у Лукасовој трилогији. Он остварује свој лик врло надахнуто, са великим осетом дубоког кајања неодлучног полицијског официра управо зато што су тероризирани младићи боје његове коже. Ипак, остајући уз свог колегу џелата, он у другом делу целу неправду доживљава изузетно болно.

Као врло упечатљива рола у филму појављује се и Ентони Меки, црни глумац који углавном има искуство акционих хероја, али који је и добар сарадник Кетрин Бигелоу у филму “The Hurt Locker”. Овај је глумац овом улогом тероризираног црнца, невиђеног субмисивног лика показао да има широку лепезу глумачких могућности. Грин, лик који он игра успева да се извуче те кобне ноћи и да ипак разгласи о терористичком чину који се десио у том хотелу.

Филм „Детроит“ заједно са филмом Селма“, као и филмом „Скривене персоне“ отвара један други угао расистечке политике Америке у шездесетим годинама. То је покушај расизма да добије правни легитимитет. Оно што је један од најбележитијих писаца који се бави овом тематиком Алекс Хејли описивао у својим легендарним „Коренима“ као појаву ниподаштавања црначке расе у зору америчке државе, у овим  филмовима (исто рађеним по мемоарима или по романима) та појава доживљава свој најотровнији и најсуровији тренутак – пристанак америчког друштва на расистички однос ка црначкој популацији. Интригантно је то што се легитимитет расизма почео да се разбија чак у седамдесетим годинама, неких четири деценија иза нас што и није неки велики времески опсег виђено са цивилизациског аспекта. Претпостављам да поред импресивне приче, овај филм жели да напомене баш то – да  рецидиви расистичког сценарија коме је крај много далеко (скоро невидљив) још висе у ваздуху и да актери тих немилих догађаја су још живи и могу да говоре о томе. Овај филм заједно са више споменутих и још многих који се баве том проблематиком је један вид артистичког упозорења да расна и национална нетрпељивост није изчезла са земљине површине. А у САД-у је има на велико с обзиром на то да је то мултикултурна земља у правом смислу те речи. Са креативне стране гледајући овај филм врло ми је жао што није ушао у ниједну категорију филмске академије и поред тога што су пуно гори филмови од „Детроита“ били номиновани и чак добили Оскара. Али, неправда је део човековог бивствовања и борба против ње, као и против расизма још није завршена.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.