“Не дирај ме”- ригидно о интими

(О филму „Не дирај ме“ у режји Адине Пинтилије, гл. улоге: Лора Бенсон, Томас Лемаркиз, Дик Ланг, Херман Милер, Ирина Чичикова)

Прошлогодишњи Берлински неочекивани победник “Златног медведа” бави се људском интимом на један врло интересантан начин. Филм „Не дирај ме“ је својевидни хибрид начина размишљења Ингмара Бергмана и Питера Гринвеја. Такав утисак сам стекао гледајући овај филм који је формално  спој документарног и играног жанра где се на један врло чудан начин склапају и приповедачке сцене које су преплавили и друге медије (као што је позориште на пример). Адина Пинтилије је релативно непозната филмској публици, али је ова млада филмска редитељка овим филмом успела да заталаса јавност и да се овенча престижном филмском наградом за коју су филмски критичари сматрали да је врло лако могла да оде  у руке „неких бољих филмова“.

„Не дирај ме“ је филм  особене структуре и са врло храбрим сценама које покушавају да дочарају проблеме интимне природе и коначно теме о којима се нерадо говори. Да ли би овај филм боље функционисао уколико би имао неку текућу реалистичнију причу, а не фрагментарну драматургију која се повремено осипа  документаристичким секвенцама у којима се појављује и сама редитељка? Да ли би овај филм био можда  пријемчивији за ширу публику уколико би прича средовечне Лоре која преиспитује своју сексуалност после апстиненције или после неуспелих сексуалних авантура, била препричана у неком coming-of-age стилу? Верујем да не, зато што тиме би се ова форма којој је склона Адина Пинтилије разорила и филм би био мање интересантан и провокативан. Кад смо већ код провокације претпостављам да је, залажући се за ову форму редитељка дефинитивно свесна те провокативности и зато повремено уноси нека своја запажања о егзибиционизму и то на два нивоа: као редитељ филма појављујући се тачно испред камере и као део радње постављајући питања главном лику око њене сексуалне историје, њених очекивања итд. У глобалном смислу ове дистантне сцене рационализирајући „флагрантне“ сцене фетишизма и групног секса своде ригидост самог уметничког дела на један разуман ниво не с намером да филм добије неки медиокритетски призвук, него да се не би тим експлицитним сценама придавао атрибут екстравагантности и да би тема интиме која се  анализира добила прави третман. С друге стране филм обилује сценама где се појављују транссексуалци који говоре о поетици додира и начина “ношења” другог, себи, придодатог пола, као и сцене са оштећеним  личностима који остварују своју сексуалност са усамљеним девојкама а која је у својој бити ирационална, и које у овом филму постају савршено продуктивна. Ту се поставља питање да ли Адина Пинтилије одваја интимну конвергенцију људске природе од рационалног аспекта који је и те како важан. Саме дијалошке расправе о стварном значењу интиме некако бацају један плашт на цео овај, назвао бих га „филмским трактатом“ о емоцијама и сексуалности. У самом језгру разговора главне јунакиње са транссексуалцем (који је прави транссескусалац а не глумац) је, у ствари, горки укус привлачности истог пола и трансфер саме индивидуе у супротни пол како би себи омогућила лакшу доступност полу ка коме преферира. Ту Хана Хофман (транссексуалац) описује своје поимање додира, своје илузије о сексу са другим партнером (сада већ супротног пола), њеног емотивног антагонизма који подразумева страсти пре и после трансформације итд. Лора повремено враћајући се свом пријатељу транссексуалцу покушава да пронађе неки други емотивни амалгам са жељом да оправда, или боље речено, да нађе разлог њеног моменталног емотивног стања.

И поред тога што је Лора централна личност, овај филм прати и авантуре још два лика: Томаса (Томас Ламаркин) и Кристијана (Кристијан Бајерлин). Редитељка преко ова два мушка лика настоји да потенцира женску комплексност стављајући их у  перифернији положај. Наиме, Томас ступа у чудне сексуалне авантуре али више као посматрач, док се Кристијан са таквим сексуалним искуством осећа врло необично. Овај трилинг Адине Пинтилије заснива се на ликовима  које смо видели у филму Питера Гриневеја  „Осам и по жена“ као и у  Бергмановим филмовима „Лице у лице“ и „Персона“,  где Алма и Елизабет из „Персоне“ постају једна жена у очима Карла-Хенрика, Алминог вереника, на  дилемама Лив Улман у филму „Лице у лице“ где она озбиљно сумња да ли може да носи терет брака и професије и шта је то што се у њеном емоционалном животу распало исто као што Лора и Томас преиспитују свој друштвени живот као последицу њихових нерешених интимних односа. „Не дирај ме“ нема хуморних ситуација, али ипак делује као један сублимат Гринавејевог стила у  „Осам и по жена“ где даме из т.з.в харема преиспитавају различиту сексуалност. Све у свему, дистанца у овом филму је највише у формалном проседеу где редитељка суочава њене дилеме око оправдавања сексуалних различности и границе „нормалности“ емотивних и страствених контекста у људској интими. Лора не налази одговор на своја питања зато што (како каже сама редитељка) одговора нема. Ту добро функционише и сам наслов филма „Не дирај ме“ где је компримиран цео еротски афинитет човека и где све започиње и завршава се додиром.

Овај филм, с друге стране, суочава стварност и фикцију где имамо ликове које су играни са стране глумаца и оних који играју себе и који артикулишу свој став у одређеним ситуацијама. Зато је, рекао бих, овај филм иновативан и успео је у својој намери. Немамо натуршчике који играју ликове, него имамо особе које су документарно инсталиране у саму радњу и то је храбар потез достојан поштовањљ. Овде се може истаћи музика Иве Паунова која је исто дијаметрално различити инсталмент који потенцира ту ригидност теме, музика која делује врло тензично, али ипак, то је још један врло мудар потез редитељке која с том музиком отвара још један аспект теме које обрађује.

Филм „Не дирај ме“ је по многим својим елементима дискутабилан, али пажљивим гледаоцима омогућава да развију своју причу унутар оне (или можда оних) које му се нуде у самој радњи. Самим тим што је његова контроверзност у формалном као и у садржајном смислу била пропраћена дијаметрално различитим критикама, како оних најпозитивнијих до оних који су га сматрали великим промашајем, филм Адине Пинтилије одише једном револуционарношћу која је у неку руку релевантни одговор социјалних и политичких покушаја да се разуме различита оријентираност у интимним релацијама, а можда би га могли схватити и као један велики вапај усамљеног човека каквог га све више препознајемо у глобалним друштвеним кретањима. У сваком случају, овај храбар филм не може да остане непримећен. То је препознао и жири прошлогодишњег Берлинског филмског фестивала и вреднујући ту његову специфичност доделио му је главну награду. Врло је чудно што овај филм није доспео у биоскопе даље од представљања на фестивалима у овом региону с обзиром на то што је мишљење шире публике врло релевантно и потребно за овај филмски хибрид који је посве занимљив и доста импактан.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Berlin, Film, Ne diraj me, Sašo Ognenovski