Одјек божијих речи

Ulogujte se / Kreirajte profil

Одјек божијих речи

.

Become a Patron!

.

(О филму „Двојица Папа“ Фернанда Мејрелиса. Главне улоге: Ентони Хопкинс, Џонатан Прајс)

После смрти папе Јована Павла Другог, Пољака Кароља Војтиле који је сад већ проглашен свецем, поред других надбискупа позван је и надбискуп Хорхе Марио Бергољо из Буенос Аиреса на избор новог папе. Те 2005 године избор новог папе био је врло мучан, а нестрпљиви верници су се неколико пута разочарали приметивши црни дим са димњака Свете столице. Коначно је изабран нови папа – немачки кардинал Јозеф Ратцингер који је тада постао папа Бенедикт XVI.  Филм бразилског редитеља Фернанда Мејрелиса је базиран на роману „Папа“ Ентонија Мекартена који је и писац сценарија. Врло специфична прича која се бави  погледима на свет двоје папа који смењују један другог у врло кратком временском периоду. Изражена специфичност овог филма је у прилазу редитеља осетљивој материји која је посве документаристичка без обзира на то што се ради о играном филму. Надбискуп Бергољо је други у напетом избору папе и пресипитујући себе у целој тој конзисторији и у оквиру Свете столице, он одлучује да се повуче. То је иницијална каписла целог овог филма који одише реторичношћу и сјајним улогама великих мајстора Хопкинса и Прајса. Мејрелис у својој режији највише обраћа пажњу на глумачке креације и на круцијалне разлоге великих потреса Свете столице. Његов је концепт посвећен преиспитивању чистоће духа двоје папа и узајамних исповедања један другом зачетих управо том шокантном одлуком аргентинског надбискупа да се повуче . Последња декада католицизма до доласка папе Франциска на чело свете столице је цивилизацијски саблажњена и то оба двају папа признају један другоме. Али, Мејрелис обраћа пажњу и на једну другу чињеницу коју отвара и сам сценарист, а то је да се папа не може одабрати између безгрешних свештеника из једноставног разлога – Исус је једини безгрешан. Повлачење са дужности надбискупа и одлука без преседана Бенедикта XVI да абдицира са позиције светога оца због тога што више не може чути „божје речи“ су феноменолошки конфликт који проблематизује не само њих двојицу, него и историјску позиционираност католичких ауторитета који се саплићу на трагичним историјским прекретницама (Пио XII).

Највеће одушељење у овом филму су мајстори глуме Ентони Хопкинс и Џонатан Прајс који савршено личи на садашњег папу Франциска. Хопкинс у себи носи оливијевски систем утихнутог мислиоца којег игра са великом реторичном егзактношћу, тананом вокалном амплитудом, али са паузама које су антологијске. Његов Ратцингер има загушену емотивност и доза кајања којом он натопи скоро сваку реплику  даје овом лику карактеристику коју нисмо досад видели. То је корак напред у приказивању лика папе за којег смо се уистину зачудили када је абдицирао. Наравно у драматуршком као и у фактографском смислу, он није могао да издржи скандалозну појаву педофилије међу бискупима и надбискупима, као и оптуживања да је био у вези са нацизмом и тај се терет врло јасно види у емотивном корпусу великог Хопкинса који тумачи овај лик.

Џонатан Прајс има сасвим другачији сензибилитет. Овај изванредни глумац за кога ми је врло драго што је добио номинацију за Оскара свој лик базира искључиво на његов емотивни регистар и све његове тираде су дубоко осетљиве. Бергољо је исто као и његов претходник био својевремено оптужен да је сарађивао са аргентинском хунтом и тај терет он скоро да не може да издржи. Прајс, својом интерпретацијом ставља акценат на  неверици да се ипак нашао неко ко би посумњао у његову честитост па његове реплике носе неку чудну и недокучиву недореченост у смислу потрагу за оправдањем. Џонатан Прајс је сушта супротност Хопкинсу па  осим нијансираног унутрашњег конфликта, он храбрије  прилази  лику папе тако да  његова  улога одише већом динамиком.

Филм „Двоје папа“ има сјајни сценаристички предложак који је потписао сам писац романа Ентони Мекартен. Овај сценарио својим доминантно документаристичким приступом  обухвата један период о животу двоје папа који је и за филмске критичаре, а и за гледаоце прилично непознат и самим тим је и филм чини интересантним. Сценарио се савршено уклапа у режијски аспект филма и што је најважније приказује  два савременика овог цивилизацијског тренутка и у хумористичком расположењу што их у исти мах  чини доста ближим реципијентима и верницима.

Директор фотографије Сезар Шарлоне, иначе дугогодишњи Мејрелесов сарадник, својевремено номинован за награду филмске академије за филм „Божји град“ има исту визуелну трајекторију као и у пређашњим Мејрелесовим филмовима „Постојани баштован“ и „Слепило“, али се овог пута више усредсређује на крупне кадрове имајући у вид исповеднички шмек овог, рекао бих, интимистичког филма. Његов рад би поделили на два дела: велелепни кадрови избора папе на почетку филма и кадрови разговора двојице папа унутар ватиканских одаја. Колорит на који инсистира и богатство широких планова је мајсторски оцртани рам у коме се фантастично компонују ликови папа и њихова емотивна стања сликана кроз детаља. На визуелни тренутак овог филма надовезује се музика Брајса Деснера кога памтимо по неколико нумера у филмовима Жака Одијара „Дипан“ и Ињаритувог „Осветника“. Брајс Деснер је ненаметљив, али у исто време и сензуалан у целој музичкој матрици и његова аудитивна расположења се мењају са мало већом амплитудом када је реч о динамичним сценама као што су почетне сцене избора новог папе после смрти Јована Павла Другог.

Филм „Двојица папа“ је својврсни разговор са Богом о томе куда иде наша цивилизација. Ратцингер и Бергољо су два антипода животне филозофије и на неки начин одражавају аспект традиционализма и модернизма. Оно на чему почива политика у друштвеним кретањима окарактерисано као конзервативизам и либерализам религија схвата као духовну дисциплину и конзумеризам. Ово двоје великих религијских мислилаца дају своје тумачење о промискуитетним клицама који увелико владају светом, али покушавају и да пронађу лек за хедонистичку поплаву који прети да прогута цео свет. Божје речи су уткане у савест – то је њихова заједничка констатација па сви разговори и сва опречни погледа на свет и његов могући суноврат имају своју чврсту аргументацију. Верници служе Богу онолико колико знају, а не онолико колико могу – то  је парафразирани сажетак јер духовност је последње поприште људског поноса а човек је тај који треба да сагради свет и да га нажалост разгради.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.