Онлајн новинарство као простор слободе и манипулације – Могућност манипулације медија увек остаје отворена, не само од стране политике. Ако је кроз новију историју било тешко гарантовати слободу штампаних, а још теже електронских медија, како стоји са новим онлајн-медијима? Да ли је онлајн-новинарство нови простор манипулације или слободе, културе или некултуре, информације или дезинформације? Све су то и иначе валидна питања, моментално заоштрена у условима пандемије коронавируса.

Крајем седамдесетих је на светским топ-листама владао хит “Video Killed the Radio Star” британске поп-групе The Buggles. Песмица је надрасла саму себе и постала кôд за дух времена у коме је телевизија “убила” радио, или само што није, или већ јесте, али радио тврдоглаво одбија да призна пораз и наставља као кад је био жив.

Као што се зна на основу искуства из последње четири деценије, телевизија није убила радио. Оба медија су паралелно ушла у нови век, иако у јасној хијерархији. Али хијерархија је била политички конструисана, јер су са телевизијом власти свуда у свету сад могле да добаце више, даље и боље. У свему осталом, радио није постао “превазиђени” медиј, већ је само као паметнији попустио, рекло би се по старој народној. Од тада се исти механизам поновио у више варијанти. Да ће телевизија победити биоскоп, а није. Да ће компјутери уништити књижаре и библиотеке као хабитате штампане књиге, све оно што се заједничким именом зове Гутенберговом галаксијом, а нису.

Или нова дилема, да ће онлајн медији уништити штампане медије, а не иде ка томе. Или најновија дилема, да ће блогови, друштвене мреже и приватни “инфлуенсери” уништити професионално вођене онлајн медије и сајтове. То би био знак да се јавност распала на кружоке агресивних истомишљеника и да је друштво као поље легитимних супротстављених ставова престало да постоји.

Један супериорни технички проналазак као што је World Wide Web би у парадоксалном обрту вратио цивилизацију у медијско камено доба – а не иде ка томе. Све речено своди се на такозвани Риплов закон из 1913: Нови масовни медији не супституирају старије. Ниједан друштвено етаблирани масовни медиј неће нестати зато што се појавио нови, технички савршенији – остаће паралелно да постоје, у коегзистенцији која није ни мир, али ни рат до истребљења.

Волфганг Рипл (W. Riepl), тада главни уредник Нирнбершких новина, поставио је себи споменик у светским комуникацијским наукама докторском дисертацијом о “Информативном систему Антике”.

Рипл, 1913: “У извесном смислу може се говорити о темељном закону у развоју јавних информативних система: И најједноставнија средства, форме и методе, кад су се једном етаблирале и доживљене као корисне, никад неће бити потпуно и трајно потиснуте од савршенијих и технички развијенијих, него ће се одржати поред њих, једино што ће бити приморане да се преоријентишу на неке друге задатке и теме.”

Риплов закон: Нови медиј не убија стари

Јесте, Риплов закон је важио док се није појавило онлајн новинарство, писао је немачки тероретичар масмедија Петер Глоц у књизи “Онлајн против принта”. Онлајн је нокаутирао штампу, тако је барем изгледало почетком овог века, 2004. године, кад је излазила књига Глоца и групе аутора.

У међувремену, штампани масмедији су се преструктурирали и опоравили, иако на скромнијем нивоу. Са данима њихове доминације је готово, али су доказали Риплов закон. Није ни чудо, Рипл је масовне медије посматрао у континуитету од старог Рима. Није их тако звао, његов термин је био “сектор вести”, али је далековидо поставио системски оквир касније еволуције масовних медија.

Право питање данас се и не односи на дарвинистичку битку за опстанак међу техничким носачима сектора вести. Не ради се о томе шта је све постало технички могуће, већ како се старији медији мењају под утицајем нових. Како онлајн новинарство утиче на новинарство у целини? Да ли је квалитет новинарства – писмености, презентације, информације, анализе, поштења – постао бољи или гори?

Да ли онлајн медији подижу генерације брзих, полуобразованих корисника склоних агресији, или актуелно, паници? Да ли су штампани медији споменици културе које држава треба да субвенционише кад им технолошки напредак угрози егзистенцију?

Докторска дисертација Данијеле Урих (Daniela B. Uhrich) одбрањена пре пет година на Универзитету Вирцбург управо се бави том темом, деловањем онлајна на штампу.

Урихова је за анализу узела три штампана медија – локалне новине Мајнпост (Mainpost), регионални Зидојче цајтунг (Süddeutsche Zeitung) и недељник Шпигл у периодима од јуна до августа 1999, и онда поново од јуна до августа 2009. Сваки пут три месеца, између десет година паузе.

Већ тај скромни фокус показује теоријску неухватљивост теме. Генерализована истраживања не постоје, зато што имају релевантност само унутар једног језика, а и у њему само за два-три изабрана медија. Општи закључци су непоуздани, јер је истраживачки узорак мали. Узорак је нужно мали, јер не постоје квалитативне методе за паралелну обраду материјала из десетина и стотина штампаних новина последњих тридесет година. Постоје наравно квантитативне статистичке методе, али оне нису показатељ квалитета новинарства, само финансијског опстанка.

“Кликоничне клике”

Урихову занима употреба језика, конкретно да ли је немачки штампани језик “оглупавео” под утицајем “онлајн немачког”.

Њени закључци: У последњих сто година, немачки језик је изгубио пет речи по реченици. Читаоци знају више и досађују се брже. Са онлајн медијима је тај процес добио нову димензију, зато што концентрација корисника још драматичније пада, али то је општа културна тенденција, а не последица онлајн-новинарства.

Људи су нервозни јер живе у нервозном времену, а не зато што лове информације по World Wide Web-у. Карактеристика онлајн новинарства је драматизација теме преко њених стварних оквира. За отварање се бирају појмови који драже и голицају, као: Срамота! Скандал! Секс! Ужас! Крвопролиће! Лудило! Ово још нисте видели! Монументално! Мега! Гигантично!

Кратки новински наслови су махом протерани са сајтова. Замењени су или оним што су некад били поднаслови, или се састоје од две-три проширене просте реченице које некад имају везе са текстом, некад не.

На пример, неће се рећи “Одмор на тамној страни Месеца”, већ “Кинези раде невиђено, на тамној страни Месеца подижу хотел од тридесет и пет соба и два свадбена апартмана. Неки већ букирали, али је епидемија короне успорила радове!”.

Али поштено, да ли је ту праксу у медије донело онлајн новинарство, или су је сајтови само преузели из булеварских листова? Све су то још осамдесетих перфекционисали Енглези, лист Сан и остали, пре него што се та пракса раширила по читавој Европи.

“Булеваризација” медија је почела у штампи, не у онлајну, каже Урихова.

Није онлајн осиромашио новинарство, него је новинарство произвело онлајн као продужење властите врсте. Урих уводи корисни термин “кликонично”, што је кованица од речи “клик” плус “иконично”. Корисници на сајту отварају “кликоничне” садржаје, пуштају да их властити нос води преко хиперлинкова као пса трагача мирис ловине.

Онлајн медији под сумњом дезинтеграције друштва?

Глоц, Урих, низ новијих немачких аутора, сви се они углавном појављују као адвокати штампаног новинарства. Онлајн је за њих референцијална величина према којој се мери остатак старијих медија, у крајњем ефекту проверава ваљаност Риплове теореме.

Онлајн се у тим студијама третира као на брзину описмењени вук кога треба држати ситим и задовољним, не би ли финији остатак новинарске професије успео да преживи у биотопу масмедија. Њихова брига иде штампи, хоће ли новине, које су глобално лежале на самрти на прелазу векова пре две деценије и после тога се скромно опоравиле, успети да сачувају квалитет новинарске професије који су сајтови спустили.

Мало је теоретичара који наступају обрнуто, као адвокати онлајна. Швајцарци имају по правилу другачији, функционални приступ, ближи су системској теорији немачког социолога Никласа Лумана него немачком херојском погледу на новинарство.

Који проблем у друштву решава новинарство који не могу да реше други функционални системи као политика, економија, образовање, религија, наука или уметност, пита се Винценц Вис, професор комуникацијских наука са Универзитета у Винтертуру. Дедуктивно, који друштвени проблем решава онлајн новинарство који не могу да реше други масмедији? Вис на факултету предаје новинарство, па његов истраживачки фокус на функционализам не значи да је квалитет журнализма споредна ствар.

Барем теоретски, квалитет се подразумева у свакој техничкој трансформацији масмедија, или се опоравља након првог удара. Али шта је са другим карактеристикама?

Мирко Мар, по образовању доктор философије, по професији директор маркетиншке фирме Медијапулс из Цириха, аутор је студије “Крај заједништва?” из 2002. Резултати студије су три године касније интегрисани у његову књигу о дигиталном раскораку (digital gap/digital divide).

Функција масмедија је одржавање осећаја заједништва и кохезије друштва, каже Мар. Под друштвом сви до сада споменути аутори подразумевају простор националне државе. Оно што се зове “глобалним ауто-путем World Wide Web-а” је код свих њих непобитна позадина и оквир, али не и суштина. Свет јесте информативно глобализован, али се у поједина друштва спушта као – излазак са ауто-пута! Нације не живе на ауто-путу, већ испод њега.

Сходно томе сви они, Швајцарци више од других, посматрају онлајн новинарство и професионално вођене сајтове у парадоксу фрагментације као непредвиђене последице глобализације.

“Глобално” се у пракси распада на “сеоско”. Горе шиба светски ауто-пут, доле цвета инсуларни менталитет добро информисаног села. То што онлајн као специфична врста новинарства у парадоксу разара доживљај глобалног света, Мара не занима. Његово интересовање у споменутој студији је – да ли онлајн медији и професионални сајтови разарају осећај заједништва код Швајцараца? Швајцарска је ионако састављена од инсуларних идентитета, каже Мар. Осим историјске жеље и законске обавезе да се буде нација, не постоји јасна државна идеја. Културне заједнице су језичке заједнице, језичке заједнице се отимају националној кохезији.

“Швајцарце је неопходно стално уверавати да су нација, увек из почетка”, закључује Мар. Шта се догађа кад на такав инсуларни идентитет накалеми онлајн као инсуларна новинарска форма?

Санстајн: Дневни ја, дневни ми, дневни бес

Систем хиперлинкова осигурава медијским корисницима радикалну могућност избора. Kао последица, код доброг дела читалаца пада мотивација да буду “изненађени” понудом сајта. Не желе нове погледе, не држе много до неочекиваних анализа, само траже потврду властитог мишљења и знања. Општи коментар је: “Ко је тај, ја за њега нисам никад чула.” А ако “ја” нисам, значи да “тај” није ни битан.

Штампане новине су су “изненађивале”, јер су читаоца присиљавале да прочита и оно што га не занима, или са чиме се не слаже, самим тим што није било хиперлинкова са којима је могао да елегантно премости њему/њој непотребни информативни баласт.

Амерички комуниколог Кес Санстајн тај феномен описује у својој (штампаној!) књизи “republic.com” из 2001.

Санстајн – јесте, ко је помислио, муж Саманте Пауерс – назива то разменом између “daily we” и “daily me” идентификације; “дневни ми” и “дневни ја”. Старији масмедији, као што је школски објаснио Мар, у националном простору стварају идентификацију “дневни ми”. Онлајн медији, напротив, стварају супротну, “дневни ја”.

То је, међутим, била теорија пре једне деценије. Данас сваки корисник сајтова зна да функције коментара испод текстова поново скупљају фрагментиране “daily me” идентитете и интегришу их у нове “daily we” колективне, у онлајн групе понекад агресивно љутих, језички грубих истомишљеника који не трпе реплику.

Ево примера како у пракси функционише брзо склапање и расклапање “дневни ја – дневни ми” идентитета. Пример је узет са бивших југославенских простора.

Петнаестог децембра прошле године је хрватски Н1 објавио ТВ-разговор са Антом Нобилом и садржај пренео на свом сајту. Између осталог, Нобило је споменуо “чудно понашање председнице” и изразио уверење да “тајне службе знају о чему се ради”. Еуфемизам за: Колинда пије.

За освету, неко је на Јутјуб четири дана касније ставио тајно снимљени видео под називом “Раде Шербеџија, Анто Нобило и Данко Кончар уживају уз партизанске буднице”. На снимку се виде тројица споменутих у ширем друштву, како уз тамбурашки оркестар весело певају “По шумама и горама наше земље поносне”. Догађај се збио у некој истарској коноби, вероватно око Барбариге, тамо Шербеџија има кућу. Неколико портала је пренело ту вест, испод отворило функцију коментара, они су сви исти, па за тему незанимљиви. Права прича је кад је корисник А. Б. пренео вест о партизанском лумперају Нобила на своју Фејсбук страницу. Шербеџија му није био споран, он је Србин, од њега се тако нешто и очекује.

Вест је А. Б. пропратио коментаром: “Хрватски народе, ми Знамо, а он нека објасни својим југовићима карате свјецко првенство у Америци 1978 кад га је Миро Барешић прибио да му још звони у ушима. Миро је освојио медаљу уз повијесну Хрватску заставу и свирана је хрватска химна. Југовић му је опсова хрватску мајку и побига.”

Непозвани коментатор се укључио и додао: “А. Б, није било карате такмичење него tаеkwondo; није било у Америци него у Монтреалу, то вам је Канада. Медаљу је освојио и то златну у разбијању дасака шаком Тони Нобило. Барешић се борио за Парагвај и није ништа освојио, а и да јесте не би се свирало хрватско. То су чињенице, остало је митологија.”

Одговор власника Фејсбук странице: Какве то везе има?

Никакве. Свако мисли своје. Које је то новинарство које се може изборити са силом приватног уверења?

АУТОР: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ

РТС

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Mediji, Novinarstvo, RTS, Sociologija