Ulogujte se / Kreirajte profil

О телесној уметности

.

Become a Patron!

.

Прва званична посета Марине Абрамовић свом родном Београду, и то у својству уметнице светског гласа, привукла је медијску пажњу, и то не само у том граду, него и много шире. То и не чуди јер не догађа се сваки дан да се у Београду појави уметник са таквом репутацијом и тако оригиналним имиџом. Што се тог града и тог уметника тиче то је догађај на који је требало чекати скоро педесет година. О уметничким достигнућима и такозваним “перформансима” са којима се током тих педесетак година одсуства из Београда прославила писано и извештавано повремено, тако да је домаћа јавност углавном имала барем оквирну представу о том прилично необичном, па чак вулгарном начину испољавања уметночког талента. Поводом те посете и њене изложбе под називом “Чистач” која је 21. септембра свечано отворена у Музеју савремене уметности угледни ББЦ у свом издању на српском је уприличио и интервју са уметницом у којем су осим кратких биографских података и Марининих исповести укратко представљени сви њени важнији “перформанси” који су се одигравали, понекад и у трајању од три месеца, на најпрестижнијим светским локацијама.

Међутим, пошто се ради о новом, модерном тренду уметничког изражавања са релативно кратком историјом сигурно је да не само просечном посматрачу, него и оним упућенијим познаваоцима уметности и уметничког стваралаштва није баш лако схватити и докучити његов значај, а поготово вредности. Стога не би било на одмет заинтересованим посматрачима предочити барем неко од стручних мишљења и анализа тих модерних, такозваних “авангардних” уметничких праваца.

Због симболике можда би најприкладније било чути шта је о тој врсти стваралаштва још далеких седамдесетих мислио Маринин колега по струци који је такођер рођен у Београду, који јој је и генерацијски веома близак, и за којег се такођер може рећи да је био стваралац светског гласа и то не само на пољу уметности. А уз све то своје уметничке таленте обоје су профилирали и брусили на истој академији. Телесној уметности, то јест боди арту Маринин колега Драгош Калајић посветио је читаво поглавље своје књиге Смак света у којем је и она поменута са својим чувеним “перформансом” Ритам О. Ту књигу је далеке 1977. издао Накладни завод Матице хрватске. Ево до каквих закључака о тој врсти уметничког изражавања је он тада дошао:

Body art

U rečniku savremene kritike body art (»telesna umetnost«) je opšti naziv za niz pojava korišćenja ljudskog tela kao osnovnog medija ili materijala umetničkog izražavanja. Međutim, značenje »telesne umetnosti« daleko prevazilazi okvire značaja koji u modernoj umetnosti ima problem širenja ili ispitivanja izražajnih sredstava. O dimenzijama tog značenja najbolje svedoče upravo najpoznatija dela »telesne umetnosti«:

Umetnik Dennis Oppenheim izložio je svoje golo i bledo telo sunčevim zracima, na nekoj kalifornijskoj plaži, tokom pet časova trajanja te »telesne akcije«. Za to vreme na grudima umetnika ležala je otvorena knjiga. Rezultat je bio crveno telo, čija je koža pretrpela opekotine drugog stepena, s belim kvadratom na grudima. Po ispovesti samog umetnika, tom akcijom je odbačena konvencija da umetnik stvara boje: on sam je postao prava, prirodna boja. Zatim, rezultat simboliše dihotomiju (crvene) revolucije i (bele) reakcionarne kulture. Simboliku bele površine podržava i kvadratni oblik, usled veze kvadratnog i represivnog ili duhovno-moralno-ograničenog, te se i u slengu malograđanska forma mentis označava terminom squers.

»Telesne akcije« Guntera Briisa dokumentuju fotografije i slajdovi na kojima se vidi telo umetnika, iznakaženo krvavim geometrijskim crtežima, izvučenim žiletima i bodežima.

Giuseppe Chiari udara glavom o zid sve dok je potpuno ne raskrvari.

Gina Pane steže oko svog golog trbuha venac bodljikavih stabljika ružinog drveta. Ako bodlje nisu dovoljno oštre da bi izazvale obilno krvoliptanje, onda vadi žilet iz džepa i nastavlja »akciju«, uz jecaje: »Mislim na moju mamu, mislim na moju mamu …«

Vito Acconci izlaže svoje telo ispod drvene rampe, u galeriji, pozivajući gledaoce da koračaju preko iste rampe. Njihovi koraci, koraci nepoznatih, izazivaju u njegovoj svesti erotske maštarije koje prati javnom masturbacijom.

Tokom šest sati trajanja »Ritma O« Marina Abramović je izložila svoje golo, »depersonalizovano« telo, telo-»objekt«, na milost i nemilost publike. Preuzevši svu odgovornost, Abramovićeva je dala publici i sredstva izražavanja: žilet, krejon, revolver, lanac … U drugoj »telesnoj akciji« zauzela je mesto jedne prostitutke koja je zauzela njeno mesto u umetničkoj galeriji.

Brzometnom foto-kamerom Chris Burden je snimio put jednog metka od revolverske cevi do njegove ruke, kao i cepanje tkiva, šikljanje krvi, mrvljenje koštanih delova.

U galerijama ispunjenim barskim stolovima i stolicama Urs Luthi zauzima mesto za jednim stolom i prikazuje travestiju u izgledu »fatalnih žena«.

U svom poslednjem umetničkom nastupu, 1969. godine u Beču, Rudolf Schwarzkogler je prikazao proces odsecanja sopstvenog penisa. Pošto je dovršio žiletom i posljednji ostatak penisa, okomio se bodežom i na svoje oči. Izdahnuo je i od izliva krvi.

Dakle, šta znači body art? Po mišljenju Lea Vergine, jednog od najpoznatijih propagatora body arta,

»u body artu postoji veoma jaka mazohistička komponenta. Iskustva su autentična, dakle bolna i svirepa. To je veoma riskantan fenomen, u fizičkom kao i u psihičkom smislu. Nije slučajno da mnogi telesni umetnici odaju psihotične simptome: disocijacija, melanholija, depresija, delirijum.«

Ipak, ne sumnjajući u to opažanje, moramo primetiti da ono samo odlaže odgovor na postavljeno pitanje, jer opšti simptom, kao što je »telesna umetnost«, objašnjava terminima uslovljavanja posebnih, individualnih patoloških simptoma. Činjenica da izvesna individua pristupa odsecanju sopstvenog uda i kopanju sopstvenih očiju u cilju umetničkog izražavanja sama po sebi može biti svedena na neku od patoloških kategorija, na određeni individualni uzrok. Pred fenomenom »telesne umetnosti« upravo su svi ti individualni uzroci sasvim irelevantni; relevantna je činjenica da moderna kultura prepoznaje u »telesnoj umetnosti« svoju najveću »avangardnu« vrednost. Drugim rečima, simptomatski značaj značenja »telesne umetnosti« ne počiva u individualnim uzrocima, u patološkim podsticajima njenih protagonista, već u fenomenu opšteg društvenog priznanja i prepoznavanja koji okružuju tu pojavu. »Telesna umetnost« odražava duboke potrebe i stanja moderne kulture Zapada. Dakle, nisu u pitanju toliko izrazi individualnog mazohizma, koliko izraz opšteg, planetarnog mazohizma.

U radu »Telesna umetnost & ginekokratija« (časopis »Umetnost« br. 4243, 1975) razmatrali smo body art kao sekularizovani odraz matrijarhalne i htonske forme mentis, kao degenerativni izraz dionizijstva, dokazujući tu tezu jednom komparativnom metodom privođenja dela body arta arhaičnim modelima, ritualima i doktrinama. Zaključili smo da je body art dvostruki simptom degenerativnih ili involutivnih procesa. Taj simptom posredno svedoči o sumraku patrijarhalne tradicije, a neposredno svedoči i o izopačenjima revanšističkih tenzija matrijarhalne i htonske kulture.

I u modernoj kulturi »telesna umetnost« nesumnjivo odaje dominantan ali regresivan, mazohistički, konačno samoubilački proces iste kulture. »Telesna umetnost« je kronološki i sadržajno poslednja tačka silazne parabole u znaku postupnog ništenja ljudskih vrednosti. Na hronološkom i sadržajnom početku te parabole, istaknuvši načelo apsolutnog autoriteta samostalnog razuma, »iluministička« i »enciklopedijska misao lišila je čoveka svih nadrazumskih sadržaja i sposobnosti. Potom je široki front sila razaranja, od psihoanalize do nadrealizma, pristupio uništenju razuma, isticanjem bitnosti podsvesnih uslovljavanja zabranom svesti i apologijom svega što je ispod svesti, kao libidinalne energije. I sami naslednici »iluminističke« i »pozitivističke« tradicije, kao što je Wittgenstein, doprineli su tom rušenju temelja razuma, ukazujući na tautološku prirodu njegovih iskaza. Konačno, »telesnom umetnošću« pristupa se razaranju i mučenju poslednjeg ostatka čoveka, njegovog golog, fizičkog tela.

Nije u pitanju samo parabola ljudske misli, gde vivisekcija ljudskih tela može biti shvaćena kao metafora duhovnog samorazaranja. U pitanju je i parabola same ljudske stvarnosti. U svom večnom kruženju nikad ova planeta nije pokazala Suncu tako velike i okrutne prizore iskasapljenih ljudskih tela kao u ovom veku. U tom smislu, »telesna umetnost« je groteskna i umetnička sublimacija planetarne i masovne delotvornosti klanica koja danonoćno funkcioniše sa progresivnom produktivnošću. Konačno, danas postoji i mnoštvo nesvesnih »telesnih umetnika« koji muče i menjaju svoja tela u širokom rasponu motivacije, od »rekordomanije« do očajanja. »Rekordomanija« anglosaksonskog društva nagoni ljude da svoje utrobe pune »hranom« od živih žaba, žileta, noževa, eksera, krhotina stakla. Na drugoj strani te geografije samomučenja, očajanje stanovnika Staljinovih logora inspirisalo je prve okrutne, anonimne i nepriznate primere »telesne umetnosti«, primere koji nisu doživeli aplauz kulturne »elite« Zapada niti uspone vrednosti na berzama umetnina. Svedoči bivši logorač, Edvard Kuznjecov:

Glad, iscrpljenost, lišavanje i nedostatak medicinske pomoći prinuđuju mnoge zatvorenike da sebi oduzmu život. Prave se da beže, sve dok ih stražari ne ustrele. Pristupaju kolektivnim oštećenjima tela. Video sam zatvorenike koji su gutali ogromne količine eksera. Video sam kako gutaju termometre sa živom, igle, razbijeno staklo, noževe i druge predmete. Video sam zatvorenike koji su zašivali dugmad za kožu, te usta i očne kapke metalnom žicom. Video sam zatvorenike koji su ekserima zakivali bešiku za krevet, gutali ekser iskrivljen kao udicu, privezan konopcem za kvaku, tako da kad neko uđe, ’riba’ biva izvađena. Video sam zatvorenike koji su gulili kožu sa nogu kao da su skidali čarape. Video sam kako su skidali parčiće mesa sa svojih trbuha ili nogu, da bi ih pekli i jeli. Video sam kako su puštali da im krv kaplje iz prerezanih vena u lonce …

Ta koincidencija sadržaja Staljinovih logora i sofisticiranih galerija luksuza »potrošačkog društva« Zapada nije slučajnost, već veliki znak vremena, znak kraja vremena, u kome se ekstremni dodiruju. Dakle, jedan ciklus je završen.

Balkanski barok – četiri dana čistila je po šest sati kosti. PRIVATNA ARHIVA MARINE ABRAMOVIĆ

Остављајући заинтересованом читаоцу да се определи између респекта и дивљења, Драгошеве забринутости или потпуне равнодушности могао би се на основу сведочења бившег логораша Едварда Кузњецова и Марининог, по властитој исповести, трауматичног детињства наслутити главни узрок њене личне мазохистичке опседнутости болом и страховима. Он се можда крије у подсвесној грижи савести због страдања свих оних логораша у чијем прогону на Голи оток су њени родитељи вероватно чак и активно учествовали, или пак још горе судбине оних Јевреја у чији стан су се победоносно уселили октобра 1944. Та грижа савести ју је судбински определила да читав свој живот посвети усавршавању и промоцији “перформанса” који су под неподношљивим теретом неописиве патње изумели и први почели из очаја да упражњавају страдалници Стаљинових, Хитлерових и Титових логора. Можда на крају у томе лежи и највећа вредност Марининих “перформанса”.

За П.У.Л.С:  Милован Шавија

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.