Позиција генијалности једног ума кроз призму критике XX века

Чистокрвни хуманиста и борац за идеале, познат по партитурама сензационалних композиција, заснованих на идејама о слободи, једнакости и заједништву, које свакодневно инспиришу милионе људи широм света… само су неки од синонима које везујемо за чувеног маестра: Лудвига ван Бетовена.

Наиме, статус ванвременског композитора, добио је захваљујући несвакидашњем таленту за компоновање комплексних форми динамичног музичког тока, бурних емоција и лајтмотива, који се спознају чулима и оживљавају најдубље емоције човека. У делима која бројни критичари описују као монументална и есенцијална за развој уметничке музике, Бетовен постиже незамисливо – потпуну дезинтеграцију концепта традиционалне структуре и форме, проширене архитектонске структуре, коју карактерише специфичан развој музичког материјала са употребом забрањених хармонских веза, енхармонских модулација и одступања од постојећих образаца и принципа. Стога, не треба да нас чуди што управо овај композитор има највеће заслуге за уздизање класичне музике на ниво уметничког израза.

Поред чувених симфонија по којима га већина људи препознаје, Бетовен је уважаван и због необичне клавирске технике која је за тај период била револуционарна, несвакидашња и иновативна. Одбијао је да прави компромисе између онога што је волео и мрзео, наглашавајући манифестни карактер коришћеног принципа компоновања, али исто тако и најпрефињенију звучност у лирским сегментима композиција.

Посматрајмо за тренутак корелацију између временске паралеле формативних година Бетовеновог стваралаштва и осцилација у погледу социо-културолошких аспеката XIX века. Период дестабилизације, политичких превирања, Наполеонових ратова и коренитих промена у доменима свих уметности и као такав, сасвим очекивано, имплицира својеврсне модификације  на подручју уметничке музике које одишу специфичном нотом дрскости, пркоса и иновативности, стварајући искру интриге, бизарности и скандала.

Из есеја Бетовенов назор на свет и његова уметност, српског композитора и музиколога Војислава Вучковића, сазнајемо да је то био период када се у најразличитијим доменима уметности појавио расцеп “духовног израза друштвене аристократије XIII века, као манифестације живота, мишљења и осећања…” и “израза реакције младог уметника против омрзнутог удобног живота победоносног грађанства у свет имагинације и најсубјективнијих доживљаја у уметност ради уметности”[1]. Овакав сплет околности и интеграција новог мишљења теоретичара покренули су бројне дикусије о Бетовену, чији рад је револуција понела у очекиваном смеру, као композитора који је био “класно свестан”.[2]

Оно што нам је свима блиско као љубитељима класичне музичке литературе представља Бетовенова потрага за новим начинима стварања музике, истовремено са тенденцијом која га гони ка враћању традиционалним, старим вредностима; те се управо то, заједно са концептом марксистичког схватања “негативне дијалектике”, рефлектује на анализу музике у којој немачки филозоф Теодор Адорно види филозофски значај.

Више од тридесет година, Адорно је посветио спису “Бетовен. Филозофија музике” (Beethoven. Philosophie der Musik), конципирајући га као филозофско-музичко дело о генијалности овог уметника, са пажљиво проученим доказима који указују на то да је Бетовен изабрао пут превазилажења сопствене епохе, отварајући се ка новом подручју у домену уметничке музике базираном на иновативним принципима, употреби нових елемената и конструкције музичке форме. Наиме, овај филозоф у свом целоживотном опусу, отворено износи ставове којима наглашава фасцинацију “поларитетом Бетовеновог стваралаштва и авангардне тенденције ка регенеративном повратку митологије и револуционарном самоукидању на највишем нивоу друштвеног напретка” [3], док немачки историчар Фолкер Вајс сматра да Адорнова филозофија, ипак, „није прави пример критике капитализма у контексту Бетовеновог целоживотног дела, већ својеврстан преглед модерности у целини. Он посебну пажњу посвећује ефектима развоја цивилизације друштва на појединачне субјекте.”[4]

Како је и сам композитор често волео да каже, постојање уметничког дела указује на далеко важнију конструкцију од самог уметника и своју есенцијалну садржину открива тек онима који пронађу нову мисао и сензацију. Стога, послушајте неколико композиција овог уметника, зажмурите и ослушните срцем. И не заборавите:

 ”Права уметност остаје за вечност” (Бетовен).

За П.У.Л.С Александра Лукић

[1]Вучковић, Војислав. (1955). Избор есеја у С. Ђ. Клајн (уред.), Бетовенов назор на свет и његова уметност, Издавачко предузеће, Београд, 40-52.

[2] Ibid.

[3] Јеремић Молнар, Драгана и Молнар, Александар. (2012). Шуберт и Бетовен – Адорнови првобитни антиподи музике грађанске епохе, Филозофија и друштво (23), Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, 222.

[4] DW Media, интервју Фолкера Вајса под називом Зашто је Теодор Адорно данас тако актуелан? Аутор Сабине Пешел, преузето 20.03.2020. године са https://www.dw.com/sr/za%C5%A1to-je-teodor-adorno-danas-tako-aktuelan/a-49909712.

1 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments