Пол Гоген – разбијање табуа

Пол Гоген – разбијање табуа

„Оно за чим највише жудим јесте да одем из Париза, који је права џунгла за сиромашног човека. Углед мог уметничког имена расте сваког дана али ја и даље остајем који пут по три дана да не једем, што не уништава само моје здравље већ и моју енергију. Ово последње хоћу да повратим и одлазим у Панаму да живим као дивљак. Носим боје и четкице и прекалићу се далеко од свих људи. Једнако ћу патити због одсуства породице, али ћу се ослободити тог просјаштва ког се гадим.” (Без датума, почетак априла 1887. Париз)

Пол Гоген овим речима, у писму својој жени Мети, преноси из дубине своје душе незаустављиву жељу да оде далеко из цивилизације. Та жеља у њему није настала случајно. Као и Пол Сезан, Ван Гог и Пол Гоген је осећао стеге имресионизма, а нарочито академизма, како спутавају његово виђење природе. Ова три представника постимпресионизма више нису желела да буду само „оруђе“ које бележи визуелне сензације. Тежили су да својим сликама дају нове методе ликовног изражавања којима ће саопштавати њихове личне доживљаје света око себе.

Пол Гоген је можда више него иједан други уметник 19. века постао оличење уметника као побуњеника против друштва. Побуна је изненада наступила у његовом животу и обузела цело његово биће. Испуњен недефинисаним могућостима да постане велики сликар, које је осећао да носи у себи, Гоген се 1887. године упутио на далеку пловидбу преко мора. Ово путовање је било прво од такозваних „егзотичних експеримената“, са одредиштем у Панами и на Мартинику. Гоген вероватно није могао замислити значај његове храбрости за одлазак у један такав експеримент, који ће срушити дотадашње табуе у европској уметности. Табу (код примитивних народа означавао је забрану која се ставља на неки предмет, рад, реч…) је реч која потиче из маорског језика. Маорски језик припада тахићанској подгрупи полинезијских језика. Управо ће Тахити и Полинезија бити табу тема у европској културној јавности 19. века, коју је посвећено, свим својим бићем проучавао Пол Гоген.

У другој половини 19. као наставак на класицизам, развија се нови стил у европској уметности назван академизам. Овај стил је своје изориште проналазио у антици и ренесанси, а технички идеал којем је тежио је довршеност слике и њена савршена глаткоћа. Академисти су углавном бирали теме из митологије и историје, које су комбиновали са пејзажом, портретом и мртвом природом. Највећи престиж за уметнике академизма представљало је излагање на Салону. Салон је академска изложба, која се одржавала сваке године од 1737. у Паризу у Аполоновом салону у Лувру. Међутим, након 1874. јављају се противници академизма, нарочито из редова авангарде, почевши са уметницима импресионизма, након њих постимпресионизма и симболизма. Као један од најјачих противника академизма истиче се Пол Гоген.

Он је сматрао академизам за реакционарну уметност која кочи креативне промене, приговарао им је на конзервативном мишљењу о уметности, у којој се одлазило све даље од живота, а идеал је представљало само пуко понављање примера из прошлости без стваралачког приступа.

Одлазећи од тако ограничавајуће европске културе, а одушевљен Мартиником, као рајем на земљи, Пол Гоген је одлучио да се ту настани и започне серију слика инспирисану живописним бојама које су исијавале својом топлином. Али тежак физички рад на који је био приморан у Панами је узео свој данак и Гоген после четири месеца бива присиљен на повратак у Европу. Тај пут повратка имао је за циљ и да се његова дела настала далеко од цивилизације представе европској публици. Поход на европску публику и Гогенова жеља да је освоји својим новим сликарством, био је омогућен захваљујући Диран-Риелу, француском галеристи. Он је први понудио Гогену самосталну изложбу, али је било на уметнику да обезбеди потпуну подршку медија и да позове адекватну публику.

По мишљењу уметничке критике и публике Париза сва Гогенова дела настала на тајанственом тлу Тахитија тражила су додатна објашњења. Настао је један велики јаз и одбацивање Гогенових дела, критичари су постављали питања да ли ико разуме симболизам. Подругљиво су говорили да ако неко жели да забави своју децу може да их пошаље на Гогенову изложбу. Она ће се забавити пред бојеним сликама на којима су приказане четворуке женке опружене по билијарским ћилимима, где је још све то додатно украшено урођеничким речима. Гоген је био револтиран оваквим нестручним критикама и питао се да ли су његова дела сувише једноставна за Парижане, тако умне и префињене. На њихове нападе о непознавању перспективе, грешкама у гледању, неразумевању пре свега закона природе, он је одлучио да одговори и запита их да ли су они очекивали да им прикаже измишљени Тахити налик на Париз, сав уређен и угланцан? Критиковао их је како могу да називају грешком оно што је настало дубоким промишљањем, логичком дедукцијом коју је црпео из себе, а не из материјалистичких теорија које су створили париски буржуји. Али нису баш сви критичари и чланови публике остали равнодушни пред Гогеновим платнима. Она су постала симбол уметникове личности који се својим сликарством храбро супроставио свим традицијама. То је исказао и у свом дневнику „Записи цивилизованог дивљака“ у којем говори како је сликарство тешко, али да ће погазити правила са обе ноге и биће каменован. Неколицина ликовних критичара је сматрала да Гоген није више млади бунтовник, који може себи да дозволи одбијање критике као у ранијим фазама његове каријере. Али он није много марио за мишљење критичара. Он је желео да изазове реакцију и био је задовољан што му је намера била испуњена. Све што се о њему писало, говорило, шапутало, испуњавало га је снажном самоувереношћу. За њега је било најважније да је његова изложба имала по некима огроман уметнички успех, а да је са друге стране код неких побудила чак бес и љубомору. Одређена штампа се односила према њему као никада ни према коме, тј. разборито и похвално. Осећао је да тренутно код многих важи за највећег модерног сликара.

Тако са Гогеном откривамо зачетке модерног примитивизма, жељу да се дође до посебног израза очишћеног од западне традиције, а праћеним повратком елементраним истинама праисторијског човека. Магијску привлачност коју су поседовала тропска острва за Гогена, уочавамо већ у току његовог рада на првим делима по повратку са Мартиника у Понт-Авен. Ова дела се са својим снажним колоритом издвајају из уобичајеног и дотадашњег доживљаја дескриптивне боје. У току 1988. године настају Гогенова дела која носе у себи исказ о боји као изражајном циљу по себи, а не нечему што само представља одређену појаву из визуелног света.

И сам Гоген је осећао све јачу снагу својих уверења и моћи коју су поседовале његове речи. Знао је да је предодређен да донесе промене у свету сликарства и није га бринуо његов положај несхваћеног уметника који трага и не може да пронађе. Он записује своја предвиђања „Није важно, шта год да се догоди, кажем вам да ћу стићи да урадим прворазредне ствари, ја то знам и видећемо. Ви добро знате да сам, у уметности, ја увек у праву, у основи“.

Али потрага још увек није била готова. Гоген није осетио мир и спокојство у својој души, морао је кренути даље, на своје последње путовање коначног одласка. Говорио је како га ништа неће спречити да оде и да ће то бити заувек. Осећао је да нема више ничега за њега у Европи, није било наде за поновно окупљање његове породице, и није више имао снаге за борбу за опстанак у несигурним временима. Све се чинило тако недостижно лепоте Тахитија и његове топле климе, нежне атмосфере. Иако наизглед може да се чини као обмана Гогеново уверење да ће далеко од цивилизације открити искреност и снагу примитивица, ипак је управо то његово уверење било коначан подстицај на одлазак из Француске 1895. године опет на Тахити и након тога на далека Маркишка острва.

Вођен великом храброшћу Гоген је дозволио себи да се отисне у свет из његових снова, који би могао да му пружи уточиште и мало слободе. Мало те неопходне слободе за ствараоца, који не жели да буде под стегама реалности суровог живота, стегама које изискују жртвовање уметности. Наравно, ни сам Гоген није увек био апсолутно уверен у успех, постојала је сумња у њему и питао се хоће ли успети да пронађе неки траг те прошлости, тако тајанствене. Хоће ли пронаћи древно огњиште, подстаћи ватру сред свег тог пепела. И све то сам, без икаквог ослонца. У речима Пола Гогена постоји зрно свеобухватне истине, суштинске чежње за местом где би било могуће само стварати и живети од креативне енергије. „Хоћу тамо да заборавим сво зло прошлости и да умрем сасвим непознат, слободан да сликам без икакве славе за друге… У уметности стање душе у ком се налазимо чини три четвртине посла; треба га дакле неговати ако се жели направити нешто велико и трајно“.

Колико је Гоген био спреман да у свом делу сублимира различите утицаје, у истој мери је експериментисао у различитим ликовним изразима: сликарству, цртању, акварелу, вајарству, керамици и графичким техникама као што су монотипија и дрворез. Све се то налази испреплетено и на његовим платнима.

Она су саткана од толико различитих утицаја која су се претапала из једног облика у други, добијала нијансе, увек оригиналне и нове. Боја је за Гогена поседовала дубок језик, тако тајанствен, језик сна. Уз помоћу ње успевао је да произведе један посебан утисак који проистиче из одређеног распореда боја, светлости, сенки. То је оно што бисмо назвали музиком слике.

Гоген је увек тежио да открије постоји ли прави начин да се створи лепо? Тачан одговор није постојао али је једно по њему било сигурно да је увек могуће наћи духовну храну у примитивним уметностима, а у уметностима развијене цивилизације, ништа, осим понављања. И када се чинило да је у својој фантастичној визији Пацифика Гоген коначно пронашао свој сан о праисконскоме и недирнутоме, сан о једном удаљеном месту ухваћеном у времену у којем влада савршени мир, да се континуирана потрага за мистким рајем завршила, болови изазвани сифилисом претворили су му живот у ноћну мору.

Ако је у Гогену још и било жеље за повратак у Париз, писмо које му је упутио пријатељ Даниел де Монфрид нагнало га је да одустане од те замисли. Пријатељ му поручује:

„…Ви се не смете вратити. Овде Вас прати глас великог покојника… Ушли сте у историју уметности.“

Гогеново надахнуће егзотичним крајевима може се тумачити и његовим генетским наслеђем и сећањима из детињства проведеног у Перуу. Његов отац Кловис Гоген био је уверени републиканац, а његова мајка Алина Марија Чазал наследила је половину перуанске крви од свог оца, односно Половог деде Дон Пиа Тристана Ороскоа. Три године након Половог рођења у Паризу 7. јуна 1848., породица се преселила у Перу, а током пута на велику несрећу умире Полов отац. Овим догађајима чини се као предодређена Гогенова судбина. Он није бежао током свог живота далеко од цивилизације. Он се враћао на извориште свог живота, на сам зачетак свог бића. Његов одлазак у суштини представља повратак. Као да му је душа једино у дивљини могла наћи мир, слободна лутати у зеленим сенкама раја на земљи, никада више не погледавши унатраг ка силуетама у сутону савремене цивилизације.

Шарлу Морису: „На земљи сам, али још нисам побеђен. Је ли побеђен индијанац који се, у муци, смеши? Доиста, дивљак је бољи од нас. Ти си се једном преварио када си рекао да грешим што кажем да сам дивљак. То је међутим истина: ЈА ЈЕСАМ ДИВЉАК.“ (Април 1903. Атуона, Маркишка острва)