Равна црта: Једно сасвим лично умирање

Модерна, смјела, изазивачка, језички преиспитивачка називали су његову поезију, још од „Златног доба“ и „Ритам-машине“, па до „Равне црте“.

У једном тексту о „Ритам-машини“ каже се да је:

„Овај песник бурни сликоломац, олујни превратник у језику. На траговима (нео)надреалистичких потеза, његова поезија је аутентични зверињак језика, једна укосо постављена песничка грађевина ирационално спојених конкавних и конвексних огледала.“,

док се у коментару о „Равној црти“ каже како:

„обликује песме изразите модерности које у драми језика настоје да изразе драму савременог тренутка и драму јединке суочене с модерним чудима и медијима, искуствима и сазнањима.“

Све су то критичар-пјесник приступи. Помало штури, строги, хладњикави, мало више хируршки професионални.

Поезији се – иако не тако често – ипак прилази и „нешто приватније, присније“, да не кажем лично.

Она те, заправо, нађе. Нађе те мекану. Нађе те рањиву. Распарампарчађену. Свилену. Крваву.
Мекану и свилену те мази, рањиву и крваву лијечи. Па све и да си

„жена,
направљена од хладног,
радијаторског ребра“

прикрашће ти се – као из какве судбинске засједе – као да је читавог живота само тебе чекала, и стиховима попут:

„Одувек сам био стармали.
Погледај само моје лице,
тај тешки уморни поглед,

осушена уста.
Још у тринаестој
могао се у мени
препознати старац.

Повукао сам на мајчину страну,
тамо је читава чета
метузалема
који су умрли млади.

Опет, мој отац је изгледао
млађи од мене
и у часу смрти.
Тврдим то, гледао сам га.

И свако би помислио
да то умире неки дечак.“

узеће ти сузе, као да само њој – сувереној власници – припадају, док росних очију прелазиш преко хартије, а хладне руке гријеш феном за косу, сама, у подстанарској соби, у којој одједном немаш никога до једног имена потписаног као аутор, које те однекуд познато гледа, а ти никако да схватиш одакле. И како онда рећи о њој ишта друго, што није лично, ако те је такло до сузопролића!

„Губећи везу са било чим,
осим са својим сјајем“

као под утицајем љубави или опијата, заборављаш дан и ноћ, јер

„неко је сасвим заборавио на месец,
и он стоји ту читав дан
као празна, светлосна жврљотина“.

Клупко времена мрси се и распара, а пјесме се – једна за другом – усађују у најтање ти ткиво и из дубина вриште: DE PROFUNDIS, па као цитирани Рилке осјетиш како ко год сад негдје у свијету плаче, без разлога у свијету плаче, мене гледа.

“Гасну химне женским прсима,
погледи се спуштају.”

Тад је већ ствар отишла довољно далеко, да се све претвара у

„фамозно писмо што га
ломљиви заводник пише
на леђима своје драге“

које носиш са собом и у кревет. А зашто да не, кад се и са штампаном књигом, баш као и са вољеном женом, може бити у кревету.

Не могу сада да се сјетим (као да ми је име Барбара!) ко оно бјеше ово једном приликом изјавио.

“Уздам се у музе,
у литерарну фортуну.
На крају,
ако човек пропадне у књижевности,
још увек има шансе
у љубави…

… Ту се, дакле,
не говори о бекству,
него о хрљењу,
срљању,
пенетрацији.
Голицању до крви.”

Не раздвајаш више пјесму од себе. Не знаш гдје почиње она, а гдје завршаваш ти и како је могуће да неко пише како ти дишеш и зашто дођавола уз поезију – као уз сваки други лијек – не долази и упутство за употребу, у којем би јасно и недвосмислено, црвеним словима стајало написано: НИЈЕ ЗА СЛАБА, ПРОЛАПСИЧНА СРЦА!

Јер, лако би могло да се догоди да – при сљедећем љекарском прегледу – електрокардиограм покаже равну црту, једно сасвим лично умирање.

За  P.U.L.S.E  Барбара Новаковић

  • Блашковић, Ласло: Равна црта. Књижевна општина Вршац, Вршац 2020.
4 4 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments