Рапсодија тинејџерског насиља

(О филму „Бољи дани“, редитеља Дерека Тсанга. Гл. Улоге: Донгју Жу, Џексон Ји, Фанг Јин, Је Жоу, Јуе Ву)

 

 

Тинејџерско насиље, сада популарно названо англицизмом “bullying” је проблем који се годинама провлачи светом заузимајући глобалне размере. Диференцијација тинејџера према њиховој физичкој снази и застрашујућој превласти продуцира будуће криминалце у већем броју случаја, а и екстремне личности које су се у тим тренутцима повинули насиљу не налазећи начина да се изборе с тим. Филм хонгконшког редитеља Дерека Тсанга  експлицитно говори о трауми тинејџерског насиља у екстремно насељеном Хонг Конгу уочи најезде матураната на пријемне испите. Дирљива прича младе и повучене Чен Ниан и младог надобудног дечка Ксиао Беија је својевидна верзија урбаних Ромеа и Јулије у свету где насиље постаје „легитиман“ начин обрачунавања младих средњошколаца.

 

 

Дерек Тсанг мудро развија причу не заузимајући страну отварајући и проблем саме државе у суочавању са овим, по свему судећи, горућим проблемом највише у пренасељеним урбаним местима. Говорећи отворено о немоћи државе да се избори са овим проблемом и то са инструментаријуму који подразумева потпуно исти метод као и код  самих насилника, Тсанг провлачи ову причу кроз миље наизглед хаотичног урбаног „полиса“ где је бура прелажења са матуре у редове студента налик инвазији. Наиме, девет милијуна матуранта полаже матуру и пријемни испит у Хонг Конгу и та је напетост један од најважнијих лакмуса у целој овој причи. Окосницом приче која креће од понижавања младе Чен Ниан са стране њених сукласница преко премлаћивања младог Ксиао Беиа са стране локалних гангстера због дроге, Дерек Тсанг прави пресек хонгконшког друштва где је аутократија и репресија незаобилазни начин одржавања реда и мира. Љубавна прича која вири са тих комплексних релација је контраст који даје овом проблему још већу јаркост, а поруци већи значај. Дерек Тсанг развија филм где се урбане релације даве у насиљу које је узроковано класним разликама потенцираних инфлуентношћу самог подземља.

Дисторзија друштва је у овом филму најизразитија. Цео његов легалитет се базира на произвољности и социјалној дисторзији која продуцира неправедне одлуке, а жртве нису само они који су напаствовани, него су и они који насрћу на њих. Застрашујуће су слике експлицитног и крајње суровог напада сукласнице на несрећну и повучену Чен Ниан, али као пандам тога застрашујућа је и сцена у којој главна актерка у том нападу после разоткривања моли Чен Ниан да јој опрости нудећи јој своје услуге. Дерек Тсанг, наравно не упире прст у никога. Он само кроз свој филм провлачи тезу да „насиље рађа насиље“ и да се „насиље не лечи насиљем“ зато што је та релација дефинитивно иреверзибилна и тада је социјални пејзаж друштва саграђен највише од жртава што чини само друштво фрагилним.

 

 

Млада глумица Донгју Жу игра своју Чен Ниан врло емотивно. Она је у већем делу филма дефанзивна и повучена и, рекао бих, да је то драматуршки врло тежак лик који се скоро на крају филма прелома у агресивну младу девојку којој је већ дошло „преко главе“ од ужасног  понижења. Одлична глумачка партија која делује оригинално, с обзиром на то да млада Донгју Жу сјајно оцртава лик мирне и честите матуранткиње која и поред грозоморног насиља ипак успева да положи и матуру и пријемни испит. Насупрот ње, Џексон Ји представља тип правог тинејџерског tough guy-а, дечка кога је васпитала улица, али који зна да поштује вредност и у чијем се животу по први пут појављује права љубав. Он чини све за прелепу Чен Ниан, не примећујући да тиме прави и капиталну грешку која ће њих двоје коштати раскидом њихове везе. Џексон Ји, сјајан млади глумац који са лирском суровошћу одлично игра глумачку партитуру која је незаборавна и заједно са његовом колегиницом су прави драгуљи овог филма.

Дерек Тсанг развијајући ову љубавну причу уводи и трећег мушког карактера како би конструисао и љубавни троугао, а то је млади полицијски инспектор Женг Јиа, кога тумачи Фанг Јин. Овај хонгконшки Тибалт је епизода преко које Тсанг говори о гореспоенутој произволности друштва. Фанг Јин је, за разлику од класичних полицијских инспектора прилично мекан, али је, с друге стране врло минуциозан. Глумачка партија која је исто тако уникатна и интересантна.

 

 

Филм Дерека Тсанга је рађен по роману чувеног хонгконшког аутора Џиу Јуекси „У њеној младости, у њеној лепоти“, роман који је намењен тинејџерској читалачкој публици, али је у сценарију трију младих сценаристкиња Винг-Сум Лам, Јуан Ли, Јименг Ксу и Нан Ченг, сталне сараднице Дерека Тсанга  сасвим другачија прича. Огранично у својој структури и дубоко аналитично у третману горућих проблема хонгконшког друштва то није прича за тинејџере, него озбиљна трагедија о репресији, једна потпуно рапсодична структура која шаље алармантне поруке универзалног значаја.

Визуелни сегмент овог изванредног хонгконшког филма је дело младих уметника Шабе Мазлум и Џин-Пинг Ју, кинематографера чији су фантастични широки планови антологијски, док је музика Ватка Берера чаробна. Овде се прикључују сценограф Хонгху Лијанг који савршено дочарава то сиво улично окружје и напете школске просторије начичкане ученицима и нешто старија и искуснија костимографкиња Дора Инг са колоритним униформама и загушеним костимима урбаног Хонг Конга.

Дезмонд Туту каже да „ако сте неутрални у ситуацијама неправде, изабрали сте страну насилника. Ако слон стане ногом на реп миша, а ви кажете да сте неутрални, миш неће ценити вашу неутралност. “ Филм „Бољи дани“ Дерека Тсанга пулсира управо тим ритмом. Политика насиља која рађа жртве и очајнике је, нажалост присутна не само у Хонг Конгу. Он показује прстом на мало удаљенија места и говори о реперкусијама које су неизлечиве, а потичу највише из генерацијаа ликова који изгарају у његовом филму.

 

 

„Бољи дани“ је хонгконшки филм који је добио номинацију за најбољи страни филм на овогодишњем издању Оскара. Једино је неколико година пре њега филм „Велики мајстор“ Вонг Кар Ваија успео да достигне до ужег круга од десет филмова. Комплексност режије, моћна глумачка игра, као и његов визуалан раскош су велике предности који могу да донесу по први пут малу статуету у руке овог младог и  талентованог филмског редитеља. Свакако, увек актуални проблем тинејџерског насиља је велика инспирација за уметнике, нарочито филмске. Дерек Тсанг говори језиком жртве, а не језиком заштитника и тај језик  оштро упозорава да друштвени крах почиње управо од овог вида насиља и прети сваком друштву без обзира на његову демократску чврстину.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

 

AUTORSKI PROFIL

Рођен 1964 године у Битољу, Македонија. Дипломирао глуму на ФДУ у Скопљу. До сада диграо сто улога. У међувремену 2012 године магистрирао је на Институту за социолошка и политичко-правна истраживања у Скопљу на пољу комуникологије, а недавно је докторирао на Институту за комуникологију и медије на Правном факултету у Скопљу. Објавио је 4 песничке књиге (Лавина, Плодови пакла, Путињски цвет, Шума), две драме за одрасле (Туга, Тврђава) од којих је Тврђава преведена и на енглески језик и пет дечијих драма које су објављене и на српском језику са стране издавачке куће Алма из Београда под насловом „Чаробни компас“. Пише рецензије за позориште, филм и литературу. Живи у Битољу.

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments