Река Об – Русија

Об! Два наизглед обична слова уцртала су се у дечије срце као симбол далеких огромних пространстава. Мој професор географије у основној школи био је одушевљен Сибиром. Махао је рукама и поскакивао дочаравајући деци бескрајно пространство уз помоћ мимике, шарања кредом на старинској зеленој табли и понеке сићушне фотографије у уџбенику.

„Тамо су рибе веће од вас, а понека и од мене”, говорио би узбуђено, наш мршави професор, Херцеговац висок скоро два метра који се нама, деци, чинио попут џина, као да је на час дошао право са сибирске реке где је уловио капиталаца.

Ширили смо очи у неверици, полуотворених уста, једва чекајући следећи час. Није морао да испитује да ли смо научили имена највећих сибирских река: Об, Иртиш, Лена, Амур, Јанисеј…

Било је у његовим предавањима сибирских вукова и лисица, белих медведа и залеђеног бескрајног пространства по којем као да и данас јуре Козаци захваљујући којима се Русија за свега педесет и седам година (1582–1639) проширила од Урала до Пацифичког океана. Заправо се то догодило захваљујући рекама, јединим путевима давних времена, које су Козаци вешто користили пловећи ка истоку, што мање терена прелазећи пешице.

Об! На крајњем северу, где се налазим, залеђен је и по двеста двадесет дана у години. Јесен му је обале обукла у жуто-зеленкасту униформу. Са мном је у Сибир стигао топли београдски септембар: никада у историји оближњег града Салехарда нису забележене овако високе температуре. „Најтоплији дан од када се врше мерења – чак 21,5 степен” писале су насловне странице локалних медија кад сам стигао. Бројке су најуверљивија варка, па је тако и у овом случају. Двадесетак сибирских степени разликује се од двадесетак београдских. Резак, свеж ветар брије непца, осећа се скори долазак снега. Чак и током најтоплијих сибирских дана паметно је са собом понети џемпер и јакну.

Об! Као медвед који се протеже после зимског сна, дивљи а миран, растегао се по широком пространству. Вијугава речна душа повезује Арктички океан и јамалске тундре са казахстанским степама, моје школске дане са чумама, белим кожним шаторима домородачких народа.

Са једне стране реке живи престоница Јамала, модеран град Салехард са педесетак хиљада душа. Са друге стране је Лабитнанги са двадесет и седам хиљада људи. По најтоплијем сибирском дану осећам зиму у костима, у сваком кораку и погледу. Нешто је залеђено у сваком Сибирцу, у њиховим плавим очима које се цакле. Само им је душа топла, жижак живота који опстаје у вечној хладноћи и даје јој смисао.

Река Об, то је слатководно море пуно рибе. То је бела вила сибирских бајки. Раздваја два града необично велика за оштре сибирске услове. Свакога дана по неколико пута дневно трајекти превозе путнике, аутомобиле, аутобусе и камионе. То чине пажљиво и скрушено пред ћудима природе. Када дувају јаки сибирски ветрови, када магла полегне по реци спајајући се са водом у љубавном заносу, тад се сав саобраћај обуставља. Не преостаје ништа друго него да се оде кући и сачека да се на хоризонту поново појави озебло Сунце.

Староседеоци још увек живе у шаторима, номадским животом. Своја „села“ – скупине од по неколико шатора – премештају по тундри сваких неколико месеци. Велики градови личе на модерна насеља широм света. Али то је само варка: тло залеђено хиљадама година одувек је захтевало посебан систем градње. Због климатских промена залеђена земља се отапа, па зграде тону. Дугачка дрвена здања, делимично утонула са свих страна, изгледају као пијанци, накривљена као после доброг дружења са пријатељима.

Сибирске зграде су често необично дугачке, наслоњене једна на другу, повезане у бескрајан лавиринт „општежитија“. Када се температуре спусте на четрдесет или педесет степени испод нуле, није згодно излазити на улицу без преке потребе. Огромна зграда је цело једно насеље са школом, ресторанима, продавницама, па чак и унутрашњим трговима.

Об са својом притоком Иртишом има ток дуг 5.410 километара, чиме представља по величини седми речни систем на планети. Бројеви су опет само варка: насред реке обала се тек понегде види у даљини. Об, пре свега, није једна река – то је крвоток раширен по сибирској тундри који обухвата чак 15.000 пловних путева – река, рукаваца, залива, речица… Вековима је тај крвоток био једина саобраћајна мрежа на територији већој од двадесет и три Србије – а то је речни слив само реке Оба која је пловна целом дужином и препуна саобраћаја, а где су друге огромне сибирске реке…. Об се често излива, плави околну тундру и ствара безброј језера – научници тврде да их има барем триста хиљада – која с узвишења изгледају као непребројне плаве очи тундре.

Превоз шумске грађе сада чини 80% транспорта на Обу, па се свуда по реци виде натоварене барже. Река Об није престала да буде жила куцавица целокупног саобраћаја чак ни када су до Јамала у последњих пола века стигли функционална железница и друмски путеви. Пароброди су деценијама крстарили сибирским рекама, почев од 1844. године, па је изграђен и посебан канал који је повезао Об и Јенисеј. То је омогућило да се по целом Сибиру може пловити као да је архипелаг, а не огромно пространство шума и тундри. Канал је сад запуштен али ко зна, можда неки туристички пароброди поново заплове са краја на крај Сибира, будећи успомену на старо доба, разгоревајући машту о необичним путовањима.

Об се раздваја на два рукавца – Велики и Мали Об, оба дужа од четиристо километара, који се код града Салехарда, недалеко од места на којем прелазим Об, поново спајају у џиновско корито да загрљени путују ка белим медведима и стотинама хиљада ирваса на северу.

Варљиве бројке потврђују да је делта Оба, естауар – левкасти залив на ушћу отворен према мору, највећи такав екосистем на планети, дугачак чак 80 километара. Мешањем слатководне и слане воде настаје природни рај, и вода и тло ту су препуни хранљивих материја. Ирваси пасу на обалама, површина реке ври од живота: понегде рибе искачу у заносу.

Прелазим Об на месту на којем су обале удаљене двадесетак километара једна од друге. Међутим, Об је на најширем месту широк чак деведесет километара! За поређење, Дунав је најшири баш у Србији, код Голупца, где нашу од румунске обале дели шест километара. Дакле, на месту где је најшири Об је петнаест пута шири од Дунава када је најшири! То је, изгледа, покушавао да нам дочара мој професор! Пода мном тече чудо природе, постојања, живота.

Путовање трајектом по овом слатководном мору узбуђује моју душу док се обале губе из видокруга. Мобилни сигнал је све слабији, а ја последњу везу користим да родитељима и пријатељима јавим своју срећу: насред сам Оба, тачно онаквог како га је описао мој професор географије који је само својом маштом и варљивим уџбеничким бројкама крочио у ове просторе.

Најдужа руска река мајка је великих градова као што су Новосибирск, Сургут, Барнаул. Исправније је рећи да је мајка живота у његовој свеукупности, као и већине легенди Велика река – Ас, како је зову домороци Ханти. Када су је Руси тек открили, цео су овај део Сибира назвали – Обдорски, а град Салехард за време царске Русије звао се Обдор.

„Об је често залеђен од октобра до јуна. Тад се отварају посебни путеви, зимники, када се вози по залеђеном тлу и залеђеној реци. Дан када пуца лед најлепши је дан у Сибиру! Простор се испуни звуцима ломљаве, чини се као да река стење, уздише, па онда испушта крике олакшања, као затвореник који је покидао своје окове, као лепотица која се ослободила стезника. Наједном се појави лавиринт пукотина, ваздух се испуни свежином и звуком док Об скида зимске скуте, одбацује снежну одору, открива своју моћ и педесет врста риба, сан сваког пецароша”, прича ми Евгенија Титовскаја, мој водич, а ја примећујем да су на обали паркиране амфибије са огромним моторима спремне за све временске услове.

Шта би велика река била без љубавних прича? Пре ко зна колико векова ћерка великог Алтајског кана, Катинга, заљубила се у пастира. Када је одбила угледног просца, отац се расрдио, а она од богатства и угодног живота – побегла. Шта је вредније и угодније од љубави? Успела је принцеза да стигне до свог изабраника Бија и са њим побегне у тундру. Бесни хан послао је целу своју војску да је пронађе. „Ко ми је доведе, даћу му је за жену!”, рече војницима који нису презали ни од чега да заробе богату лепотицу. Окрутни ратник Сарлик на превару је успео да сазна у ком правцу је заљубљени пар побегао. Зајахао је коња и појурио за њима, опасно им се приближивши. То је видела Сема, Катингина најбоља другарица. Заједно су одрасле, цео живот провеле као рођене сестре. Стала му је на пут, али је знала – тешко ће нежна женска душа зауставити окрутног ратника. Обратила се природи, очајна: „Спасимо љубав, претвори ме у реку!” Природа је послушала. Видевши чудо Катинга и Биј такође падоше у молитву: „Споји нас у велику реку, природо свемоћна!” Тако је настао Об.

Хански кан киптео је од беса. Своје војнике претворио је у стене а од беса се сам претворио у хладну камениту планину без иједне биљке. Грива Сарликовог коња окаменила се пред извориштем Оба и постала последња велика препрека пред вечним сједињењем заљубљених.

Трајекту недостају романтика и лепота старог пароброда али се живот реке и околних насеља на њему добро осликава. Из кола излазе Руси и староседеоци – пуше, друже се, заљубљују, причају о риболову, природи и рату. Изненађују ме џиновски џипови налик камионима, са точковима вишим од просечног аутомобила. То су специјална возила за кретање ван путева, за вожњу кроз неукроћену тундру. Из једног таквог џипа излази згодна Надежда обучена у беспрекорно чисте беле панталоне и мајицу, прави селфије крај блатњавог огромног возила, пући румене усне код фарова већих од њене главе. Да није залутала са модне писте, дугих танких ногу, бујних груди, благог лица? Однекуд као да зачух стихове Сергеја Јесењина: „Ти си, моја гипка, лаконога бреза, створена за мене и за многде друге”. Баш је једна Надежда Јесењину била последња велика љубав.

Насмејана Надежда је најлепша девојка коју сам видео на Јамалу. Толико је лепа да пред њом бледи лепота многих знаменитости. Чини се, само да се душа нахрани њеном лепотом вредело би доћи на крај земље, у далеки Јамал, насред Оба.

„Ја сам инжињерка, послали су ме из другог сибирског града да овде са мојом екипом радим на поправци и организацији тешких машина за нафтну компанију. Остајем ту свега неколико дана па сам са колегама изнајмила џипчић да се провозамо”, каже мазно, као да је управо саопштила да је средила нокте.

Трајект је пун мештана, фабричких радника, деце, ловаца, номадских породица. Највише се прича о изградњи моста. „Видео сам га на сликама, а ваљда ћу доживети да га видим и преко Оба”, каже ми један од путника. Сви се слажу да је инфраструктура претходних деценија побољшана. До пре неколико година до Салехарда се из Москве уопште није могло доћи колима.

Четири пута сам прелазио Об. Када је требало то да учиним и пети пут, река као да је рекла: „Доста ти је!” Плашт магле прекрио је предео. Сви летови, сви бродови, сви ургентни послови су заустављени.

„Одвешћемо те до речице Васјеган коју можеш да препешачиш и по овом времену”, рекоше ми научници Сектора геологије Научног центра за изучавање Арктика који су тог дана били са мном. Понели су инструменте за мерење брзине воденог тока и узимања узорака са речног дна, а затим смо свратили до продавнице – кад већ не можемо да пређемо Об, можемо да направимо роштиљ!

Медведи су сакривени у дубинама јесење шуме. У плиткој реци на хиљаде жаба и малених риба наговештавају богатство живота у суровој природи. Обувам гумене непромочиве чизме и са научником загазим у воду. Ноге одједном утонуше и ја схватим да сам угазио у живо блато! Срећом река је плитка и обала је близу. Полагано, мало по мало, успео сам да извучем једну, па другу ногу.

Обучавају ме како да мерим брзину тока – сакупљамо податке са површине, са средине и са дна реке. Узимање узорака са тла врши се посебном машином на механички погон. Потребна је прилична снага да се преко дугачке ручке затвори лопата на дну. Нема слабића међу сибирским научницима: морају да буду издржљиви и снажни да би преживели и радили тамо где природа грешке и слабост не опрашта. Да би се овде преживело, верују научници, мора се бити и сујеверан.

„Верујеш ли у духове?“, упиташе ме док таманимо шашлик. Највише легенди и оностраних прича у Сибиру чуо сам не од домородаца већ од научника!

„На мом првом истраживању тундре рекоше ми да се увек зауставља на одређеном светом месту да се захвали духовима природе. Направи се кратка пауза, налије чашица вотке у спомен на духове. Ја сам се журио и нисам хтео да обраћам пажњу на будалаштине. Сем тога, не пијем, па наредних, као вођа експедиције, да се не заустављамо. Мало касније смо налетели на неко камење које нам је искасапило две гуме. Једва смо се оданде живи вратили. То се никад није догодило ни пре ни после. Од тад, колико год да се журимо, ја унапред, чак и својим шефовима кажем, или пијемо вотку за духове или ја остајем код куће!”, прича ми Ростислав, највреднији и најмршавији члан екипе.

„Усред ничега, у најдаљој недођији, видесмо шаторе, чуме“, прича ми Роман, такође научник. „Нека жена изађе и замоли нас да повеземо њено дете у правцу у ком идемо до следећег шатора. Како да узмем туђе дете у таквој недођији? Откуд знам хоћу ли уопште наћи други шатор? Шта да радим са дететом? Ко би преузео такву одговорност из чиста мира? Одбио сам, наравно. После пола сата у бескрајном равном пространству се изгубисмо. Компас и сви уређаји за навигацију су полудели. Као да је машина постала замађијана. Много смо се уплашили. Били смо убеђени да та жена познаје духове тундре и да им се пожалила. Наредио сам да се вратимо до шатора. Она је већ била отишла. Извинио сам се домаћинима што нисам услишио њихову молбу, оставио им нешто наше хране. Тек после тога путовање се наставило без проблема”.

По земљи је изникао мали црвени цвет који називају сибирска ружа. „То је можда најлековитијих арктичка биљака”, прича ми Ростислав. „Њену лековитост су ценили кинески цареви и стари Грци. Њена станишта су преношена као породична тајна са колено на колено. Наука је потврдила позитиван утицај ове биљке на здравље, у више од 170 фармаколошких и клиничких студија. Златни корен, како је називамо, садржи више од 140 активних састојака. Препарати од овог корена се користе против анксиозности, претераног умора, депресије.“

Киша је почела да сипи, па се спаковасмо да изађемо из шуме пре пљуска. Улази се у воду џипом, моста нема, точкови трокирају али лагано се извлачимо. Кад вода надође, што ће се убрзо догодити, пут ће постати непроходан.

Шездесет хиљада лета и зима тече Об, тврде научници. Колико је то залазака сунца? Чим сам дошао на Јамал, после церемоније преласка арктичког круга, одвели су ме на обалу Оба. Сунце сведочи о шездесет хиљада година љубавних састанака реке и неба, сведочиће и о мојој љубави према Обу, према свим рекама Сибира и света, сведочиће и о мом поштовању према њима, јер без поштовања, нема ни љубави.