Само је Тозовац знао ко је Миле с лајковачке пруге. Остали само нагађају

 

Овде се реч „забављач” увек изговарала с ехом малог непоштовања, чак с мрвом презира. Онај који забавља друге, прича шале или плеше, то не може бити озбиљан посао. А кад забављач још долази из високе уметности, поготово из највише – а музика је таква уметност – тим горе. Велика је то неправда. Поготово кад се иза неких расних забављача, људи духовитих, ведрих и брзе памети, а по правилу високе енергије, крију врхунски, заокружени музичари, инструменталисти и певачи, чак композитори. Људи бескрајно посвећени својој струци, који живе музику више и дубље од многих академичара и институција, само што то – кружно, по закону свога позива – знају добро да сакрију. Предраг Живковић Тозовац такав је „забављач”.

 

 

Забављач је по правилу и човек с више лица. Пошто је окренут публици и публика је у центру свега, он нуди оно лице које је најсвидљивије, које доноси успех, повлачећи свој прави карактер и унутарњи свет до невидљивости. Забављач публику развесељава, али и умирује, потврђујући им да је њихов свет на месту и неупитан.

Кроз историју пак, о чему пише и сам Шекспир, забављачи су знали да изађу на трен из „своје коже” и, вољно или инстинктивно, без размишљања, изађу на сцену гестом који, не излазећи из своје обланде безопасног и непровоцирајућег, може да затресе ствари и отвори неке тајне канале какве понекад не могу ни најцењенији драматски тумачи, они с тежином, доследно сериозни.

 

 

Пре сад већ доста година, а коју годину након распада свега, био је онај, нажалост делом невољно комични, покушај имитације светског певачког и естрадног феномена званог „Три тенора” (Павароти, Доминго, Карерас), када се неко сетио да направи слично и овде: ту су као „три мајстора” наступили Цуне, Мирослав Илић и Тозовац.

 
 
 

У подсећању сада на њихове наступе, јавља се и указује однегде у аналогији, друга и другачија тројка певача и забављача, с друге стране света. Јавља се у сећању не без разлога. Френк Синатра, Дин Мартин и Семи Дејвис Џуниор, након владавине педесетих и шездесетих, у Лас Вегасу, где су столовали и где је долазила читава Америка да их види, окупили су се осамдесетих, да још једном покажу што је преостало од њихове вокалне и перформерске магије.

Три извођача код којих је бивање на позорници деловало природније него код свих других, без конкуренције – могли су сатима да певају, причају шале, импровизују, али и да пију, пуше, мешају коктеле. 

 

 

Семи Дејвис, једини црни човек међу тројицом, а највише од тројице маркиран као перформер с највише вештина, all-round забављач, који је већ у детињству постао професионалац, виртуозни плесач, степ-денсер, као и једини од тројице који је поред сјајног гласа био и мултинструменталиста. Уопште, и поново за разлику од друге двојице, Семи је био хистрионска појава која је веселим свинговањем и певањем најразличитијих жанрова дизала атмосферу, увек у повишеном темпу и интензитету.

Но, у једном би тренутку на наступима прекинуо такву набијеност, смирио атмосферу, сео и отпевао своју „трејдмарк” баладу: Mr. Bojangles – песму о остарелом црном забављачу, с текстом на граматички „неправилном”, „ниском” црначком дијалекту.

 

 

Велики, меркуријални извођач одиграо би сваки пут улогу у тој песми, прошавши кроз њу и властити животни пут. И колико год био успешан, певајући на најскупљој позорници на свету и женећи се плавушама – у дужини трајања песме свео би себе опет на малог црног дечака који на улици игра за бакшиш. Иако је играо лик из текста, с дистанцом, улога је била сувише близу његовој властитој кожи.

На сваком концерту догађало се исто: половином публике ширила се нелагода, оном половином која би схватила о чему се ради, док се друга задовољно смешила као да није ништа посебно на ствари – другим речима психолошки одбијајући поруку песме. Весели забављач, показавши своју другу страну, наличје свега, послао је сваки пут поруку многоструко јачу од драматског певача какав је био његов другар и партнер на сцени – човек познат као „The Voice”, „Глас”.

 

 

У сасвим другачијој, радикално другачијој, али ипак у далекој, ситној, магловито подударајућој тачки, мисао се неочекивано враћа на Тозовца. И он је као дете свирао хармонику, научио да свира трубу и удараљке, с десет година већ је по свадбама зарађивао за фамилију – након што су му Немци стрељали оца. (Како то нисмо онда знали? Седамдесетих, рецимо, кад је био на врхунцу? Од чега су нас то чували, медији и институције?)

До прве мушке зрелости био је потпуно формиран музичар, најпре инструменталиста који прати друге, а онда тек певач. И потпуни професионалац: од оних музиканата који у трену могу да отпакују инструмент или стану пред микрофон, на ниској бини, у ћошку ресторана или кафане где је место за оркестар – или у Дому синдиката, скоро свеједно.

 

 

Кад је почео да снима, на првим плочама чујемо већ опуштеног човека од заната, певача без напрезања, у тоналитету скоро говорном – „пева као да говори”, што би се рекло – средњег распона и у таквим истим тоналитетима, с гласом занимљивог „сувог” тона, с нечим насмешеним, потпуно лаким, готово подсмешљивим.

Те су плоче – синглови – србијанског стила, шумадијског и западносрбијанског, покоја босанска песма, покоја циганска, и прве новокомпоноване. У гласу му се већ тада чује километража и потпуна сигурност. Говорило се да зна на хиљаде песама, и да их само Цуне и већ заборављени Миле Богдановић, такође кафанац од искуства, знају толики број.

 

 

Радио је солидне плоче, певајући тим својим гласом и стилом дотад већ препознатљивим, наступао свуда и непрестано. Али раних седамдесетих нешто се променило. То је постала одједном непрекинута серија великих, потпуно неусиљених, природних хитова: „Мирјана”, „Очи једне жене“, „Влајна”, преко које је у мејнстрим увео и влашки мелос, „Донеси вина крчмарице“, „Сиромах сам, ал волим да живим“, духовита и ласцивна „Мађарица” („тудом тудом”), „Ти си ме чекала“, „Празна чаша на мом столу” („из те чаше ти си пила”)…

Све до једне класици, као што се види, одавно и све до данас, кафански и народни – неупитни, несрушиви класици србијанске песмарице.

 

 

Времена су била компликована, те седамдесете године, с много нивоа, од оних колективних слика среће што памте сви који су их доживели, до наслага много мање видљивих.

Тозовац тада снима носталгичну (!) и шаљиву оду малом човеку у Великом рату, своју језичку и значењску игру, асонантну преметаљку о војнику, заразну и памтљиву већ од почетка – „ја сам ја, Јеремија, презивам се Крстић!” – с очитом импликацијом да војска о којој говори ветеран у тексту није она у коју се тада ишло, него једна ранија.

 

 

Без обзира на нелагодну, друштвену и идеолошку релативну прихватљивост историје и улоге Тозовчевог народа у Првом светском рату, гледало се на све то ипак с иритацијом. Али, ајде, песма је духовита, фолклористичка („село ми је Tопоница, дрвена ми приколица”), чак је и Жика Митровић снимио жанровски филм о Церу мало раније, ни “Марш на Дрину”, композиција Биничкога, није на црној листи, па оно „служио сам стари кадар – артиљерија!”, можда може некако и да прође.

 

 

Међутим, Тозовац, као да хоће још више да подбоде: снима властити будући класик, од свих најнеобичнији, песму која у својој приповедној једноставности, мелодиозности и ритму носи особине његовог завичаја. Избацује сингл: „Иде Миле лајковачком пругом”.

Нит једноставније испричане приче, нити теже песме да се објасни.

У ритмичком „кецу” увода и строфе коју оркестар мајсторски откуцава, у пулсу који се вуче као мангуп прашњавом цестом лети, кроз серију некад повезаних, некад потпуно неповезаних слика, ухваћен је важан фрагмент живота. Песма је шеретски отпевана али озбиљно мишљена ода пријатељству. Песма мушка, кочоперна, с текстом обележеним локалним говором, дијалекталним, с мотивом чак ласцивним, што је опет у кључу народског и пасторалног. И текст је, најлепше, силно духовитог, а на моменте и неосвештено надреалног тона („суво сено кошено, текла река кроз село – а по реци риба плови, нема кој’ да лови).

То је песма… о чему тачно?

 

Све је просто, у народским сликама, међусобно неповезаним у деловима, тон мангупски, весео, бећарски, “геџовански”. А опет, ако се прође тај први слој очитог, песма потпуно збуњујућа, јер не може бити да је случајно направљена тако сведено, просто, и тако блесаво. Не чуди да су је толики интелектуалци волели, у различитим генерацијама, припадништвима и географијама, у распону од Моме Капора до Предрага Луцића.

Ако и јесте „о нечему”, то се сакрило изван текста. Ухваћен и скициран најосновнијим потезима, тај фрагмент живота има и симболичке знакове цивилизације – „пруга” и железница, па још и топонимом означена, детаљ с дуваном, „иде Миле, гори му цигара” – и знакове села и руралне атмосфере, као у рефрену. Слика постављена на почетку, тај на мах памтљив и незабораван наслов, остао би као маргиналија, чак и ствар комична, да нема нечег другог.

 

 

Песма има свој непогрешиви јединствени географски и културолошки печат, и из тога кључно – печат сасвим одређене припадности. Припадности која – а ту је, што би народ рекао, „гвинт” – што се мање и експлицитније истиче то је јача и видљивија. Тозовац наиме овде заобилазно, пренесено говори и пева ко је, коме припада, а то припадништво нигде не помиње.

Како им је само ишао на нерве! Тамо „горе”, где се Аргусовим очима након 1971. пазило на „равнотежу”, на хватање за гушу било каквог истицања „својих”, поготово након периода експлицитног изражавања, декларисања, радикално истицане припадности и штавише правог рушилачког удара с друге стране земље – из друге највеће републике.  

 

 

Тозовац пак пева о себи и у сваком тону чује се одакле је, а парадоксално воле га свуда у Југославији – до места где човек никад не би погодио да би се његов звук могао примити, културолошки, историјски, тонски, наслеђем… Он нигде не говори шта је, и што мање говори, то из Тозовчевог и „Милетовог” тона, из фолклорних особина и из језика, све јаче излази дух оног централног дела народа, онај део што је као „синегдоха” и око којега се конституише и остатак. Без и најмањег трунка сентиментализма, без експлицитности и именовања, без „придева и именица” у томе што пева познају се у сваком моменту и посебан етос – и етнос.

Песма је и уживање у „малим радостима тијела”, како пева Арсен, у околини, природи, слободи путовања, уживање у другарству старог кова, у хумору, у алузивности. У бескрајности времена. Али песма је и супротност: скривени ламент – јер, мир и лепота колико могу да трају?, непредивидиви су, фрагментарни, периодични, ретки.

 

 

И можда се отуд другови већ и растају – „не да Миле својега другара”. Коме, чему, уосталом? Можда Миле одлази некуд далеко. Све у једном, у песми су уживање, животни сокови, мала задовољства, природа, људскост, хумор – и меланхолија прикривена шеретским осмехом, и у грлу скривена туга над нестајућим светом буколичког и руралног раја, страхом над пролазношћу, растанцима.

Ужитак и ламент су то, наткровљени једном песмом, онако како се доживљавају и изражавају у једном крају и једној географији. И онда, парадокс: такву, тако изразито локалну – воле је сви. Од њене непосредне околине, до центра, до Београда, до Македоније на Југ, и до Далмације и до Истре на Запад, где једна ноница (бакица) која је волела певача, а није знала, језиком обележеним италијанизмима, ни да му изговори име и у духу свога дијалекта звала га је „Тожовац”. И не, нису је некад братски народи волели јер су јој се смејали, па преко ње исмејавали народ одакле је песма. Волели су је искрено. Како то?

Тајне успеха једне песме никад се до краја не може објаснити, ни формалним ни другим средствима и разлозима. Али овде, у овом случају, можда има један могући кључ. Поред свих уметничких композитора, песника ода, свечаних и примењених, поред великих, помпезних гестова и такмичења у хиперболама и претераностима, једном забављачу, естрадњаку, кафанцу с маском насмешеног спадала и виц-махеру, успело је нешто јединствено.

Снимио је песму која је као Србија сама.

 

Извор: РТС

 

Tozovac o Srbiji, nacionalizmu, Jugoslaviji, životu i radosti…

 

Nije pio, ali naručio je “roze” jer ima nameru da pije kroz sagovornika. Dok su “bančili” usred bela dana svi konobari su prilazili s velikim poštovanjem, stizala su pića sa susednih stolova dok je Tozovac pričao da nije tačna teorija da se u životu voli samo dva puta, a ko ima sreće i treći put.

Ovo je njegova priča.

“Nije tačno! Voleo sam sve žene! Voleo sam svaku ženu sa kojom sam bio, a bilo ih je mnogo i voleo sam ko zna koliko puta. A da sam domaćin, jesam. Veći i od Tita. Nekoliko puta sam ga iznenadio. A bogami i on je mene. Jednom smo tako lumpovali, ne znam više gde, i ‘stari’ me pita da li znam tu rusku pesmu. Kažem mu da znam da sviram, ali ne znam reči. Prati me, rekao mi je. I onda otpevao je tu rusku pesmu kao najveći profesionalac. Reći ću vam samo da je to jedna od najtežih i najzahtevnijih pesama u muzičkom smislu koje sam ikada čuo. Osećao sam se kao da pratim na harmonici Živana Saramandića! Bez trunke preterivanja, kada sam shvatio da jedan bravar nema šanse tako da peva, a još bolje da svira klavir ili da tako maestralno povede srpsko kolo! Onda vam je sve jasno. Jeste, baš je tako, napišite to, Tozovac stoji iza te izjave. Eto, to dosad nisam ispričao za novine. To su bili lepi dani, lepe godine, kada smo se družili. To je možda i najbitnije.”

Beše, kao što je i Muci Draškić rekao u Ateljeu 212 kada su ga pitali o karijeri, slavi i umetničkim visinama, a on odgovorio – bitno je samo da smo se dobro družili, ništa više?

Baš tako. Bitno je samo da smo se dobro družili. Takvih dana više nema, ali ima ljudi. Na sreću ih je malo ostalo. To me i drži. Imam svoje kafane gde odlazim i to mi je dosta, gde nema boema već samo dobrih ljudi. Boema odavno već nema, možda ih nikad nije ni bilo. Lažem, bilo ih je u vreme Tina Ujevića, Disa i Đure Jakšića. Kada je televizija ušla među ljude, oni su prestali da razgovaraju, posle je bilo sve gore. Zapravo, boema više nema ni u Francuskoj, gde je sve to i počelo, a i da se razumemo – boem nije pijanac. Boem je gospodin, koji to konzumira kao način života, a ne kao kategoriju. Lično – nisam boem. Ja sam samo čovek koji je sve svoje pesme odsanjao i kome je bog dao da za života uvek i samo uveseljava ljude. Nisam nikako ni legenda. Pa to nije ni Tito bio, možda bi poneo tu titulu da nije bio maršal.

 

Foto Đorđe Kojadinović

 

Zato vas danas vole i mladi i svaka nova generacija?

Ne. Vole me zato što su me njihove bake volele. To su im prenele u amanet, od malih nogu su im pričale, kada su i one bile mlade. Kada sam i ja bio mlad. A kad se setim, pored te muzike, koliko sam samo bio lep, kao Tarzan. I mlad. Pa kad se još pojavim sa harmonikom. Pa kako da me ne vole? I danas je tako. Obožavao me je i jedan Stane Dolanc, koji je, verovali ili ne, bio jedan od najvećih poznavalaca svetske muzike koje sam ikad upoznao. Ali to je druga priča, koja se prekinula kada su došla nova i “lepša vremena”. Sve se tada prekinulo.

Pa kako nam se ta priča prekinula?

Pa lako, i tragično. Otišao je jedan čovek koji je sve mogao da reši. Prvo je skrajnut, naravno. Posle mučki ubijen. Ivan Stambolić je sve to mogao da sredi. Ja to možda najbolje znam, zato to i govorim. Slušao sam i znao sam sve njegove planove. Mnogo smo o tome pričali u kafani. Pa verujte mi da bismo on i ja sa ovog kafanskog stola mogli sve rešiti. Takav je on bio. Da je ostao, ne bismo ratovali. Ništa od ovoga ne bi bilo. Na kraju krajeva, njegovom smrću i mi muzičari mnogo smo izgubili. Nije bilo više tih mitova, tih prelepih druženja i uvažavanja, jer Slobodan nije imao te manire. Nije nas pozivao na svečanosti. Došla su druga vremena, kada su preovladali neki besmisleni nacionalizmi, oni najprimitivniji. Pa pogledajte danas. Ja, Tozovac, pevač izvornog srpskog folklora, izvornog srpskog melosa, te harmonike, te srpske duše, koga i dalje svi vole da čuju u svih bivšim republikama. Pa, naravno da sam zato jugonostalgičar, ali i nacionalista u najpozitivnijem smislu. Nažalost, ta Jugoslavija je bila najlepša zemlja na svetu ispod koje je stalno čučao štapin sa eksplozivom koji je jedva čekao da plane. Tako smo ostali i bez Crne Gore u koju više ne idem. Ne sviđa mi se to što se tamo dogodilo i što nemamo više more na koje vekovno i iskonski imamo pravo. Ne volim što su nas odande izbrisali. Nema veze, tako su neki odlučili i neka im bude. Nije moje da o tome sudim i da se u politiku mešam. Moje je da pričam o pesmi, radosti i ljubavi. Jer od tri nijanse crne uvek biram najsvetliju. Ma, nisam nikada ni bio za crnu. Volim ružičastu, najružičastiju stranu života. Volim da uveseljavam ljude, a ne da pričam koliko nas je upropastila ta naša narav, taj pucanj u Ferdinanda, koliko nas je samo koštao taj 27. mart, neću o tome, hoću o radosti.

Čini se da vam je to misija?

Jeste. Sudbinom sam određen kao čovek koji širi radost života. Mislim da se bogu još za to nisam odužio, jer kosmos je za mene bog. Bog nije jedan čovek, po meni. Zato sam mu toliko i dužan. A što se tiče religije, tu čovek mora da se odredi. Manastir ili crkva. Ili nešto treće što mislim da sam ja. Kao neki borac za opšte dobro, za idealnu dobrotu, koju sam upoznao samo kod moje majke. Ona je bila savršeno dobra osoba. To nigde nisam video. Ja sam moju religiju o dobroti širio u kafani u ujedno shvatio da je najveća šteta što crkve ne rade i noću, što se tako rano zatvaraju, jer potrebno je da rade i tada. Zašto? Pa kada se vrata crkve zatvore, obično predveče, otvaraju se druga, kafanska, koja u sebi imaju i nešto loše. Kafana je sve dobro, ali i sve loše u ljudima. Tu se često otvaraju đavolja vrata. Jer sve u nama je bog i đavo i večita borba sa sobom, u svakom čoveku, zato i postoje molitve koje kažu “bože, spasi me od sebe”, što sam često u životu pomišljao. Ipak, u svoj toj mojoj veri, kafanskoj, ponekad je loše biti preterano dobar. Čovek mora da bude oprezan, jer život nije naivna priča.

Zato ste uvek, kako kažete, verovali u dobro i ljubav?

Da. Kad sam bio klinac danima sam se udvarao jednoj devojci. I baš kada mi je išlo najteže u tom jednom razgovoru ona me je prekinula i jednostavno mi rekla “ne davi, hajde da verujemo u ljubav na prvi pogled”. I baš tada i tako bilo je najlepše. Jer, kako kaže ona pesma “Ljubav je moja bila kao mehurići sapuna, dete se zezalo jedno, sa neba se smejala Luna”. Uvek sam imao potrebu da imam kontakt sa ljubavlju. Najlepša je ljubav kad se voli. Eto, i danas mi je najlepše samo zato što volim.

Kao što su i ljudi voleli i dalje pate za čuvenim triom Toza-Cune-Lepa?

Dobro je što smo sve troje uvek bili različiti. Ostali smo do kraja takvi i dosledni i naravno i dalje se dobro družimo, malo manje sa Lepom, koja poslednjih godina većinu vremena provodi u Kanadi. I odmah da prekinem možda čuveno pitanje da li ima novog Tozovca i takve muzike. Nema i ne treba da bude novog Tozovca. Klinci treba da nađu svoj pravac i svoj stil, da pronađu Tozovca u sebi, jer biti Toza je zapravo duša i način na koji iznosiš pesmu. Naravno, bilo bi lepo kada bi neko išao opet tim putem folklora i pravim, iskonskim, narodnim melosom. Na kraju samo je jedno bitno. Talenat je dar, a sve ostalo je vežba i uporan rad. Do kraja.

 

Foto Đorđe Kojadinović

 

Izgleda da su došla druga vremena?

Neka, i treba da ih bude. Ali ne valja što smo u tim novim vremenima uništili sve dobro do starog. Nije to samo problem kod nas. Tako je i u svetu. Ako pomislim na moj Beograd, mogu da kažem da sam u tom, muzičkom smislu, ljut na njega što više nema Beogradskog proleća i ostalih festivala. Ali, s druge strane, nema više ni onog Sanrema koji je nekada bio oltar svetskog zabavnog pevanja. Sve se promenilo.

A vi i dalje svirate istim žarom?

Da. Sviram harmoniku na moj stari način. I dalje. Gotovo svakog dana. Mada, veliki je greh prema mom talentu što nemam studio, ipak, kada uzmem harmoniku još sebe umem da zapanjim. Odakle mi to u prstima, pitam se, možda je to sve iz familije poteklo, od malih nogu, potekao sam iz muzičke porodice iz srca Srbije, možda je to zbog toga. Sa harmonikom sam vezan više nego blizanci. Kada je uzmem, i danas, kao da sam na sedmom nebu.

Je l’ svirate još u kafani?

Ne. U stvari, da. Ali samo u krugu prijatelja. To da. I volim to i dalje da radim sa istim žarom kao i uvek. Našao sam sebi jedan mali raj na Dunavu, tamo sam stalno. To je kafana gde sam stalno. Pa kako bi Tozovac bez kafane. I tačno je, često odem i do nekih najmodernijih klubova usred noći gde me mladi prepoznaju. Ipak, odavno više ne putujem iz Beograda, jer proputovao sam za pet života. Što ja sad pod stare dana da čačkam mečku i da tražim đavola, da se negde skrljam usput. Pa ljudi, meni je još rano za spomenik krajputaš!

I kada Tozovac sluša muziku, čiju ličnu kartu najradije prepoznaje?

Klasike. Merima, Snežana Đurišić, Lepa, Miroslav, Olivera Katarina, pa to su neprolazne vrednosti. Baš me je sinoć zvala Olivera, prisećali smo se snimanja “Skupljača perja”. Pa to je neprolazno. Bili smo zajedno na tom snimanju, u toj kafanu u Pančevu. Meni je još to u ušima. To je jedini put kada sam Bati dao čistu desetku za glumu. To je maestralno uradio. Jer često su me glumci zvali da im dajem ocenu. Ne znam zašto mene, ali tako je bilo. Sećam se da me je do samog kraja Bata Stojković molio da uvek dolazim kada igra “Profesionalca”. Značilo mu je svaki put da mu kažem kako je odigrao.

Zato i ne biste ništa menjali u životu?

Ne bih, sigurno. Obično ljudi kažu rado bih se vratio u mladost, pa kažu “eh da mi je ova pamet” i slične stvari. To je laž. Zapravo lažu sebe. Sa kojom si pameću rođen, ta te prati do groba. I kraj!

Vladimir Bogdanović

Izvor: Nedeljnik

 

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments