Ulogujte se / Kreirajte profil

Самурај – Драгош Калајић

Посредством планетарне мреже масовних комуникација, фигура самураја стекла је изванредну популарност, привлачећи огромна и истрајна интересовања низа генерација човека модерне цивилизације. На први поглед, таква популарност је парадоксална, јер архаична природа самураја очигледно противуречи обичајима и менталитету човека модерне цивилизације. Продорнији поглед можда би открио управо у том противречју – односно у тој тежњи ка егзотичној супротности – један од узрока популарности самураја, осим оног који почива у архаичним, а ипак трајно виталним, слојевима човека, склоним поштовању и дивљењу спрам фигура и дела јунаштва, те херојског ethosa акције. 

Можда су у праву и они истраживачи знакова времена масовне културе који у ванредној популарности ребелских фигура, попут „самураја без господара”, ронина, усамљених револвераша westerna, трагичног полицајца или гангстера-пљачкаша банaка – дакле, у том пориву идеалне и емотивне идентификације са херојима који устају против изопачења поредака власти – препознају изразе дубоког незадовољства и отпора модерног човека, усамљеног у гомилама модерних вавилонија, човека угрожених права и слобода у свету једнодимензионалног универзума”? Дакле, фигура самураја је један пример могућности индивидуалног устанка? 

Изложени феномен популарности најчешће је лишен спознаје дубљих слојева фигуре самураја, особито духовних, философских и културних основа на којима почива његов пут. Још мање су познате духовне и културне творевине тог ексклузивног пута човека. А са више тачке гледишта, над-историјске, управо су такве творевине једино значајне, располажући вредностима које легитимишу изискивање истрајности људског, цивилизацијског, памћења. 

Овај зборник (Самурај – нап. ур.) настоји да у скромним, симболичним, размерама пружи назнаке неких од основних стожера тог трезора духовних и културних вредности које је створила самурајска пустоловина. Основни део зборника чини избор из Хагакуре, дела самураја Јамамотоа Цунетомоа, дакле из класика јапанске и светске културе. У циљу осветљавања исходишта самурајске етике, пружили смо повест о Yorozuu, прототипу самураја, коју је на основу Хронике Јапана пренео Иван Морис, у својој надахнутој студији The Nobility of failure (Племенитост пораза). Коначно, поред синтетичког кодекса Бушидо, ту је и одломак из аутобиографског дела писца Јукија Мишиме, који ваљано репрезентује оно „после” самурајске епохе, дакле позитивне одјеке таквог погледа на свет у домену савремене уметности.

Д. К.

О Хагакуре

У трезору ремек-дела универзалне културе, Хагакуре је педагошки пример моћи или свемоћи таквих творевина: упркос изванредне особитости свог порекла и стваралачког принципа, ексклузивизма првобитне намене и екстремизма заступаног погледа на свет – та књига је далеко надмашила простор и време свог исходишта, поставши планетарно распрострањени уџбеник живота, у овој епохи краја модерне и наговештаја пост-модерне културе. 

У питању је дело чији значај убедљиво превазилази домене и домете катедри специјалистичких истраживања, мобилишући мисли и снове младих и старих, кристалишући око своје вертикале духовно препознавање и заједништво људи, са оне стране расних, националних или класних разлика. Писац ових редова често среће припаднике те невидљиве заједнице, задубљене читаоце Хагакуре, од буке и метежа њујоршког или париског метроа до брвнара егзистенцијалне емиграције, егзила оних згађених модерним светом, окружених тишином и лекцијама спокојства алпских глечера или северњачких шума. Опажао је присуство Хагакуре и у најпробирљивијим, приручним и нераздвојним, библиотекама вечне лектире, као и у расутим садржајима пртљага најнужнијих потреба вечних путника. 

Извесно је да изложене квалитете и размере читалачке позорности Хагакуре дугује и препоруци спреге дела и живота Јукија Мишиме, који је пружио најубедљивију, инспирисану и инспиративну, егзегезу актуелности и могућности примена њених порука: 

„То је чудесна књига изванредне етичности. Њена иронија није предумишљена иронија циника, већ се она природно уздиже из опречности између спознаје сопственог држања и делотворне одлуке. Како је то моћна, хумана, књига! Како она окрепљује душу! Запањујуће разумевање света развијено је, у овој књизи, без примеса цинизма. Реткост је наћи књигу која етичким путем и у тој мери ослобађа самопоштовање, како то чини ‘Хагакуре’. Немогуће је проценити енергију која избија из тог самопоштовања… Када аутор ‘Хагакуре’ каже:,Ја сам открио да је пут самураја – смрт’ – он изражава свој утопизам, своја начела слободе и среће. Зато смо ми у стању да и данас читамо ‘Хагакуре’ као повест о једној идеалној земљи. Ако се та идеална земља икада поствари – ја сам уверен да ће њени становници бити слободнији и срећнији него ми, данас. Али, оно што данас постоји – то је једино овај сан аутора ‘Хагакуре’. Он нам је пружио, у наследство, веома снажне лекове против модерних болести. Слутећи расцепљења људског духа, он је предочио несреће таквих подела. Ми морамо обновити веру у чедност и њену славу.”1) 

Како већ оригинални наслов дела наговештава (Запамћене речи учитеља Хагакуре),у питању је збирка записа које је чинио млади самурај и скриб, Таширо Цурамото (Tashiro Tsuramoto), слушајући присећања и учења, исповести и поуке старог самураја, Јамамотоа Цунетомоа (Yamamoto Tsunetomo), у његовом будистичком егзилу из световног живота. На претходном путу живота, Јамамото Цунетомо био је у служби господара Сага Хана, daimyo Мицушиге Набешима (Mitsushigа Nabeshima), упућен врховним улогама у влади клана. Тај пут препречила је смрт господара. Жеља и спремност Јамамотоа Цунетомоа да у својој четрдесет другој години следи свог господара на путу смрти, посредством ритуалног самоубиства, junushi, била је онемогућена јавном заповешћу Мицушиге Набешима која је забрањивала такав, ирационални, израз верности. 

Разапет између своје жеље и господареве заповести, аутор Хагакуре предузео је трећи пут, у знаку будистичке заређености. Тако је испоштовао заповест господара и делимично извршио своју жељу, умревши за претходни а родивши се за нови живот. Тај прелом, којим је аутор Хагакуре прерано окончао један, веома успешан, пут живота и предузео други те потпуно различити, обележен је и чином преузимања новог имена: Јоко Киокузан (Jocho Kyokuzan), односно „Вечна зора” или „Планина зоре”. Десет година касније, 1710, он у колибу свог егзила прима двадесет година млађег самураја и скриба, Ташироа Цурамотоа, који ће га посећивати, истрајно, током седам следећих година, записујући Запамћене речи учитеља Хагакуре. 
Јамамото Цунетомо, односно Јоко Киокузан, умро је 1719. године, у шездесет првој години. Свом ученику заповедио је, пред смрт, да све записано баци у ватру и спали. Срећом, ученик није извршио заповест, већ је једанаест томова Хагакуре предао трезору тајних знања клана, где су „запамћене речи” преписиване, памћене и преношене низом поколења самураја Сага Хана. 

Премда је дело одавно изведено из света тајни, његов наслов, Хагакуре, истрајно одолева спознајним напорима, окупљајући бројне теорије. Дословно, хагакуре значи „скривено лишћем” (или „скривено лишће”). По једној хипотези, наслов је реминисценција једног стиха свештеника-песника Саигиоа (Saigyoa), са краја Хеиан и почетка Камакура периода, који нам евоцира трубадурску пасију, из истог доба и сличног, витешког, амбијента Европе: 

„Само у неколико задржаних цветова, смирених и скривених лишћем 
чини ми се да осећам присуство оне за  којом тајно жудим.” 

У наслову могуће је назрети и израз двоструке скривености: оне која одликује самурајску службу, њену супериорну анонимност, изнад свих искушења индивидуалистичких таштина и страхова, те ону која карактерише усамљено станиште учитеља, далеко повученог из световног живота. Коначно, постоје и теорије које у наслову виде евокацију неког древног стабла, крај учитељеве колибе, или густе шуме, око замка клана Набешима. По једном предању, током периода Токугауа (Tokugawa), људи су замак Сага звали „лишћем скривени замак”, а његове самураје „лишћем скривени самураји”. 

Хагакуре савршено изражава један од темељних идеала самурајске традиције у коме можемо препознати аналогон римског humanitas. У питању је идеал буђења, чувања и развијања целовитости човека и његових вредности. Током периода Токугауа, тај идеал био је најистакнутија девиза самурајског мишљења и деловања: „Уједињење пута учења и пута борбе”.  Већ од тринаестог столећа, од периода Камакуре, упућивање у доктрине зен-будизма је битни део самурајског васпитања. Таква спрега пута акције и пута контемплације евоцира аналогну синтезу, изражену кроз европски, истовремени, Ordo templarum. У европском простору, као и у нипонском, исправност изложене спреге била је потврђивана праксом делотворности. Извесно је да су ту идеалну спрегу подржавала и подстицала бројна осведочења изванредне ефикасности духовног оружја које је пружала доктрина буђења, просветљења и превладавања дихотомија ординарног света. 

Упућиван у литерарне и борилачке вештине, у тајне зен-будизма и послове администрације аристократског поретка, Јамамото Цунетомо је већ у првој зрелости суочио огромни хоризонт људских могућности. При једној крајности тог хоризонта, одсецао је главе, једним ударцем мача, у улози kaishaku, дакле оног који задаје coup de grâce, прекраћујући агонију извршиоца ритуалног самоубиства, seppuku. При супротној крајности, стварао је поезију по канонима haiku и waka. Песник Јамамото Цунетомо стекао је, за живота, изузетно високо признање и почаст, примивши од Саненорија Нишисањоа (Sanenori Nishisanjo), славног мајстора класичне поезије, диплому Waka kokindenju (Тајне древне и нове waka), која преноси, достојнима, знања тајних а истинских значења речи садржаних у Kokinshu, царској антологији поезије, из десетог столећа. 

Спрега ethosa спознаје и акције основна је структура која повезује разнородне и разноврсне елементе Хагакуре, од израза личног погледа на свет прошлости, садашњости и будућности до поука о церемонији чаја или мушкој козметици, у циљу припремања лица за достојни изглед при смрти коју веродостојни самурај мора свакодневно очекивати, увек спреман да је суочи. 

О разлозима хтења и заповести учитеља Хагакуре да записи његових излагања буду уништени – можемо само нагађати. Израз скромности? Антиинтелектуализам чији корени потичу из Будиног устанка против изрођавања и изопачења спекулативног брахманства? Или је у питању израз предострожности, односно бојазни да ширење изложених идеја може изазвати погубне или опасне последице у домену неквалификованих читалаца? (Узгред речено, претходни разлог је основа установе тајности знања у многим позитивним традицијама). Лектира Хагакуре ствара утисак да је аутор истрајно веровао у уништење свог дела, јер је његово излагање потпуно ослобођено сваке бриге у погледу облика, доказних поступака и реторичке убедљивости, која је уобичајена при суочавању јавности. Јамамото Цунетомо говори као да једино самом себи говори, не трудећи се да уобличује оно што је већ сопствено искуство уобличило, да доказује оно што је сопствени ум поуздано спознао, да у себи стекне присталицу онога уз шта је већ пристао делима и мислима. Мислимо да у том чину издвајања из света и корачања цитаделом апсолутне усамљености човека, самог пред собом, треба видети узрок спектакуларне искрености и екстремизма идеја Хагакуре. 

На изложеном месту лектире суочавамо један од низа чудесних парадокса којима обилује излагање учитеља Хагакуре:управо врлинама издвајања из свог света Јамамото Цунетомо спознаје, осветљава и изражава његове суштинске вредности. И даље, такође привидно парадоксално, учитељ Хагакуре налаже етос апсолутне верности и привржености одређеном принципу, откривајући, иза привида неслободе таквог избора – баснословне перспективе људског ослобођења. Наиме, привид неслободе не карактерише избор самурајске, витешке, верности – већ кострети застрашене индивидуалности које затомљују биће и онемогућавају његово уздизање ка над-индивидуалним висинама метафизичке реализације и веродостојне слободе. И ту је у питању она суверенска слобода за, уместо кукавичке слободе од коју траже инфериорни садржаји људске „мешавине”, подвргнути неумољивом презиру поносног критицизма аутора Хагакуре. 


У уобичајеном страху од смрти, учитељ Хагакуре прозире последицу арбитрарног раздвајања смрти од живота, те управо тријумф смрти и капитулацију живости вредности живота. Већ је уочено да су смрт и живот, за аутора Хагакуре, два лица јединствене суштине. Он учи о техници слободе за живот, путу ослобођења од принуда смрти. Спремност веродостојне личности за смрт један је од делотворних израза изграђене структуре личносног самопоштовања које поносно одбија уцене и условљавања, наде и застрашивања. Парадоксално, из те дисциплине истрајно будне спремности и слободе за смрт – коју низом примера и учења осведочава Хагакуре – избија чудесна животна енергија и снага. Човек Хагакуре врлином спремности за смрт суверено господари и животом – и смрћу, способан да смрти одређује облик, уместо пасивног, ропског, трпљења њених понижења и одређења. Управо остварењем слободе за смрт, Живот се еминентно остварује, у потпуности својих суверенских могућности, побеђујући и подвргавајући смрт својим нормама достојанства и лепоте. 

У суштини, од извођења основних линија снаге доктрине до низа техничких упутстава – Хагакуре осветљава један величанствени пројекат осмишљавања смрти. Само она друга смрт, пасивно трпљена, бесмислена је. Одређена вољом и моћима слободног човека – она поприма смисао и постаје, опет парадоксално, неодвојиви део живота или друго лице живота. Људе васпитаване и кушане најбољим дисциплинама европског humanitas такав пројекат осмишљавања смрти не може изненадити. Лектира Хагакуре,у мислима и срцу веродостојног Европљанина, изазваће бројне реминисценције стоицизма. Међутим, таквог читаоца мора изненадити недостатак трансценденталне или метафизичке структуре, те перспективе, у учењу о врлој смрти које излаже Хагакуре. У питању је израз онтологије и апсолутне иманенције који осведочава једну од основних особености нипонске културе и самурајске традиције. Како опажа Морис Пинжу (Maurice Pinguet), у нипонској култури апсолутизам вечности није доминантни принцип живота. Нашим (европским) доктринама трансценденције (тамо) одговара инстинктивни и примордијални феноменизам који не познаје другу апсолутност до сензибилни свет… Одлука о сопственој смрти и самоубиство чине део живота и из истог живота примају свој смисао те је смрт, како је хтео Епикур, сведена на ништавило које ту није и никад неће бити.”2)По Епикуру, како нам преноси сећање, док постојимо – смрт је неважна. Кад смо мртви – ми не постојимо. Стога нема разлога за страховања од смрти. До истог закључка досеже и учитељ Хагакуре, али превасходно непосредним искуством спектакла живота у овој арени универзума, што његов пројекат чини неупоредиво убедљивијим од свих философских спекулација. Како би рекао Јукио Мишима, Јамамотоова философија живота је и „живућа философија”. 

У изложеним вредностима Хагакуре почива и актуелност њеног учења у епохи краја модерне културе чије слабости и беде симптомски одаје масовна психологија страха од смрти и одговарајућих табуа, те неслобода. Хагакуре је, својим учењем о смрти, еминентни израз знања и миленарног искуства нипонске културе која је схватила да суштински део грандиозности и спокојства једне цивилизације ишчезава када она изгуби слободу за смрт”.3) Како је модерна култура, са становишта нашег погледа на свет, само последња (и можда коначна) станица једног миленарног, инволутивног процеса, актуелност Хагакуре имплицира далекосежнији критицизам. У питању је стваралачки, позитивни критицизам, који у свести веродостојних Европљана може осветлити меморију темељних вредности, рехабилитовати и пробудити енергије оне грандиозности и спокојства коју је Европа изгубила конверзијом у хришћанство, у доктрину која је пропагирала страх од смрти, јер је просперирала експлоатишући такву слабост људског елемента.

Неопходно је истаћи како је Јамамотоова лекција о смрти само део велике лекције о слободи која осветљава све хоризонте Хагакуре. Светлост те Јамамотоове слободе засењује и скандализује свести формиране и информиране религиозним или секуларизованим доктринама искупљења и спасења, свести које дресирано, истрајно а залудно, очекују обећане поклоне слободе, од других или друштва, провиђења или идеологије, не схватајући да се таква обећања никада неће испунити јер се слобода не поклања, већ је ваља заслужити и освојити. У питању је веродостојна слобода личности, коју личност остварује самосталном акцијом, на путевима усавршавања и надрастања. 

Врлином те слободе човек Хагакуре је савршено равнодушан пред плодовима својих акција. Битан је смисао акције, а не њен резултат. Брига за плодове акције условљава смисао акције, те смањује и понижава човека. Јамамотоова доктрина самопоштовања изискује неусловљивост целовитог човека. У питању је специфичан израз оног става слободног човека који је у Европи најјезгровитије изразио Ђордано Бруно: „Борио сам се – и то је довољно!” Најдревнији познати израз тог етоса акције садржи Бхагавад–гита: „Равнодушан пред задовољством и болом, победом и поразом, добитком и губитком – устај у борбу!” 

Слобода осветљена учењем Хагакуре је исходиште етосаи пасије који окружују, у нипонској традицији и историји, пораженог хероја, дакле човека који је остао веран себи и својим принципима, упркос пораза, и у смрти.4) Хришћанство и његови секуларизовани деривати установили су и пропагирали, те пропагирају, култ успешног хероја, победника или жртвовања које се исплаћује тријумфом своје ствари. Европском читаоцу лектира Хагакуре може евоцирати или пробудити сећање на друкчији етос, заправо веродостојни европски, где постоји и пасија за поражене хероје, како то преобилно осведочава најбоља европска традиција, од Илијаде, преко спева Еда и његовог пантеона божанских губитника који одлучно ступају у борбу, упркос свести о извесности пораза и слома својих моћи (Ragnarok), доовог столећа, до овог „разрушеног мравињака Европе” где њен бард, „ego scriptor, истрајава уметношћу, јер је европски човек, речено речима Yealsa, „одрастао за тежестваринего што је тријумф”.

Спремност за смрт, поразе и губитке човека Хагакуре искована је и својеврсним позитивним, дакле стваралачким, нихилизмом, који се очитује честим поређењима живота и света са сценом лутака. И на тим местима Хагакуре мисао лектире успоставља невидљиве мостове ка органону европске традиције, где Плотин учи: „И убиства, и сваку смрт, иуништавање градова и грабеж – све то треба посматрати као и на позоришној сцени: као промене, преобличавања и глумљења плача и јадиковања. Јер и овде, у појединачним (догађајима) у животу, није унутрашња душа већ спољашња сенка човека та која јадикује, тугује и свашта чини на сцени која је читава Земља, пошто су људи свугде начинили сцене.”5) 

Осветљавајући илузорност те светске сцене, Плотин је учио о потреби трансцендирања ка Једном, ка једино стварном, док учитељ Хагакуре, са делотворним песимизмом, кроз спознају истог света илузија искушава, победоносно, верност самом себи, упркос свега:

„Увек сам био опседнут једном идејом: ако се родим седам пута да увек будем у стању испунити жељу коју чувам у срцу, а то је да се сваки пут родим као самурај свог клана.” 

И ту опажамо не последњи од Јамамотоових парадокса: из нихилизма избија ванредна енергија воље за верношћу себи, упркос нихилизма. По парадоксалном учењу Хагакуре, равнодушност пред поразима и губицима црпи своју снагу и из знања да су такви исходи саставни део и предуслов постизања оне једино важне победе, јединог значајног добитка: остати веран себи, својим вредностима и начелима. Најјезгровитији израз овог учења налазимо у Јамамотоовом осветљењу правог самураја” који мора, бар седам пута, искусити улогу ронина, дакле самураја без службе и господара: Незамисливо је да некога може узнемирити наређење да постане ронин. Људи су, у време Господара Калсушиге, говорили:,Ако неко није био ронин бар седам пута, он није прави самурај. Седам пута доле – осам пута горе!’” ·

Драгош Калајић

 Напомене

1.   Yukio Mishima: On Hagakure, New York, 1977. 
2.  Maurice Pinguet: La mort volontaire au Japon, Paris 1984. 
3.  Maurice Pinget: оп. цит. 
4.  Шире и продубљеније спознајне потребе упућујемо ка изванредно надахнутој и документованој студији Ivana Morrisa, The Nobility o/Failure, New York, 1975. 
5.  Плотин: Енеаде, III, 2, 15. (Превод С. Благојевић)

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.