Сеобе, спорт, Суматра

Панчевачки дани професора Црњанског

 

Није необично да један афирмисани писац држи часове у средњој школи, али да талентовани песник предаје ђацима гимнастику – а притом се то не дешава у античко нити у просветитељско доба, него у XX веку – онда је то прави куриозитет!

Година је 1921, а за Милоша Црњанског се већ може рећи да је песник Лирике Итаке, да је писац Дневника о Чарнојевићу, да је својим стиховима начинио цео један правац назван суматраизам, да је оженио Виду Ружић, те да је – професор гимнастике у Панчевачкој гимназији.

 

 

За почетак једне књижевне каријере, то можда и није тако лоше, ако се зна каквим су све разноразним пословима били принуђени да се баве чак и они писци који ће доцније стећи светску славу.

Чонград, Темишвар, Опатија, Беч, Острогон, Загреб, Београд, Париз, Панчево, Берлин, Рим, Лондон – сеобе и сеобе…

Црњански је за себе говорио да је човек без завичаја, јер толике селидбе допринеле су да му свака адреса на којој је живео буде подједнако битна, иако не увек драга.

И још нешто је велики писац стално говорио: да је одрастао у фудбалу и никад није могао да га заборави.

 

 

Премда нису дуго потрајали и премда је писац доцније о њима мрско говорио, панчевачки дани ипак заузимају значајно место у животу Милоша Црњанског, баш као и бечке студије, берлинска дипломатија и лондонска емиграција. Панчево није за Црњанског битно само зато што је ту провео две године радећи као гимназијски професор, него је писац за Панчево везан и самим пореклом своје мајке Марине Вујић, мада је питање колико је Црњански марио за то, чим је ставио „на добош“ породичну кућу само да би скупио новац за пут у Париз за својом вољеном Видом.

Најзад, Црњански вероватно не би био Црњански да се није на особен начин утиснуо у историју Панчева, и то – урезивањем свог имена на фасади Евангелистичке цркве. Данас се овај својеврсни и својеручни потпис безмало сматра спомен-обележјем, иако је својевремено вероватно био сматран младалачким несташлуком, можда и прекршајем.

Далеко од тога да је првих година након Великог рата стање у Панчевачкој гимназији било идеално, јер да јесте, не би Црњански писао свом пријатељу Иви Андрићу: „Можете мислити ко све данас није наставник!“ Црњански, додуше, добија посао који му приличи, па најпре постаје професор српског језика, али су му, у недостатку наставног кадра – додељени и часови гимнастике, а поверена му је и дужност „чувара гимнастичке збирке“, што му ипак неће бити по вољи, па ће покушати да се што пре ослободи, како сâм каже, превртања на справама пред ученицима у хладном дворишту. Ускоро ће му поћи за руком да више не предаје гимнастику, захваљујући лекарском уверењу у коме стоји да је настава гимнастике штетна за здравље Црњанског.

Међутим, уместо гимнастике, Црњански сада, уз часове српског језика, држи и часове земљописа (географије) и историје, што изазива још већу забуну кад буде предложен да води чак и испит из земљописа. Ипак, писац ће бити довољно самокритичан да процени како није стручан за тако нешто, па ће сâм молити да му пронађу замену. Незадовољан општом ситуацијом у Панчевачкој гимназији, Црњански је сигурно једва дочекао да октобра 1922. отпочне рад као суплент београдске Државне четврте мушке гимназије, те да се на претходно радно место никада више не врати.

 

 

Ко добро познаје живот Црњанског, зна да је за име великог писца везано и неколико афера, од којих је сигурно најпознатија она када је изазвао на двобој авијатичара и инжењера Тадију Сондермајера. А једна се афера, иако не толико бурна, десила и за време боравка Црњанског у Панчеву. Наиме, пишчев колега професор Васа Путник био је оптужен за непристојност према ученицама, а у тужби је било наведено како је једну ученицу не само питао да ли јој се допада нови професор Црњански, него јој чак напоменуо: „Сад се можете у њега заљубљивати, али вам то не саветујем, јер је већ окупиран.“ Тако је – никако својом кривицом – Црњански морао бити споменут приликом саслушања професора Путника пред просветном инспекцијом.

Можда су Црњанском били додељени часови гимнастике зато што се за то побринуо „случај комедијант“, али је могуће да све то и није било тако случајно, поготову не ако су надлежни већ знали да ће афирмисани писац бити на свом терену и док се буде превртао по справама. Наиме, иако се данас првенствено спомиње као писац, понекад и као дипломата, творац лирско-епских Сеоба био је и страствени спортиста, првенствено фудбалер, а како се чини, у једном му је периоду фудбал чак био важнији од поезије.

 

 

Са фудбалом се Црњански сусрео већ током гимназијских дана у Темишвару, да би затим играо у професионалном клубу железничара „Кањижа“, а треба напоменути да је управо Црњански, током боравка на Ријеци уочи Првог светског рата, издејствовао дозволу да се дотадашњи каменолом претвори у фудбалско игралиште клуба „Викторија“.

Фудбал је изгледа било једино што је током панчевачких дана држало Црњанског у добром расположењу, то је писац и сâм признао једном приликом. Он је тада постао капитен клуба „Банат“ и остао запамћен по елегантним, интелигентним и ефектним потезима, али и по жустром односу према судијама – и једно и друго, без сумње, у потпуном је складу са карактером великог писца.

Током наредних година, сада у Београду, Црњански се још више укључује у спортски живот: један је од оснивача листа „Спортиста“, навијач клуба „Југославија“ (сетили су се тога и креатори серијала Монтевидео), притом се не бави само фудбалом, него и мачевањем, боксом, скијањем, веслањем, а у једном интервјуу, поводом добијене награде за роман Сеобе, тада прослављени писац отворено каже како би више волео да заигра за репрезентацију него да опет добије награду Академије наука. И та му се жеља донекле остварила – био је уврштен у old-boy тим Југославије.

Током лондонских емигрантских дана Црњанаски је имао прилику да гледа игру београдске „Црвене звезде“, па се након повратка у Југославију 1965. и декларисао као „звездаш“, првенствено зато што је овај клуб демонстрирао једну високу културу спорта – тако је тврдио песник Ламента над Београдом. И премда више није тако често ишао на стадионе као у младости, остала је забележена прича да је лично Миљан Миљанић једанпут послао аутомобил да довезе Црњанског на „Звездину“ утакмицу.

Иако је био принуђен да неко време држи часове гимнастике и да трпи малограђанске хирове уместо да трага за звездом у бескрајном плавом кругу, ипак се не може рећи да је песник Суматре тако лоше прошао ако се упореди чак и са неким светски познатим писцима. На пример, Франц Кафка је радни век провео као службеник на Институту за осигурање радника од незгода, Томас Стерн Елиот био је рачуновођа за Lloyds Bank из Лондона, Вилијем Фокнер управник поште на универзитету, творац Ловца у житу Џером Дејвид Селинџер радио је као директор забавног програма на луксузном броду, Харпер Ли је осам година провела као службеница на резервацијама Eastern Airlines-а, док је аутор чувеног Борилачког клуба Чак Палахњук био и механичар, и достављач на бициклу, а прао је и посуђе кад је морао… Понекад није ни тако лоше бавити се разним пословима, јер је Стивену Кингу као инспирација за роман Кери послужило управо то што је једно време радио као домар у средњој школи.

 

 

Професорски дани Црњанског делују идилично нарочито ако се упореде са доцнијим емигрантским данима Црњанског, када је писац био принуђен да ради као књиговођа лондонске обућарске радње, али ко зна, да се то није десило, можда би српска књижевност била ускраћена за један целовити Роман о Лондону.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments