Ulogujte se / Kreirajte profil

„Специјално васпитање“ – Суморна судбина Пере Трте

Филм „Специјално васпитање“ доноси собом извесне квалитете који нису често присутни у домаћем филмском стваралаштву.

Најпре, треба похвалити опредељење за у нас тако мало обрађиван жанр социјалне драме. Филм почиње као прича о судбини малог Пере Трте, дечака који је ванбрачно дете и живи у немаштини с мајком проститутком. Након низа ситних крађа, дечак је упућен у казнено-поправни дом и очекивало би се, по стандардним драматуршким конвенцијама, да нова средина изазове неку промену у главном јунаку. Међутим, тежиште драме пребацује се на лик младог, неуротичног васпитача Жарка, који се супроставља бирократској и отуђеној управи дома желећи да истински помогне својим штићеницима. Трећи носилац заплета постаје старији малолетник Љупче, дугогодишњи станар дома који је занемео од тренутка када је видео убиство своје мајке и годинама одбија било какву комуникацију са средином који га окружује.

Наравно, главна вредност сценарија није у причи која би могла да склизне у мелодраматичне и дидактичне воде. Приказујући суморни свет казнено-поправног дома, Марковић успева да у развој сижеа утисне низ прикривених значења и да помоћу детаља – били то делови дијалога, мизансцен у другом плану или неки дискретни гестови глумаца – обогати ткиво свог филма. Једна у суштини невесела и горка прича стално је пресецана геговима. Марковић је поштовао принцип да се свака сцена завршава супротно општем тону који је њоме преовладавао. Тако је постигнута пријемчивост сижеа; ритам филма је такав да након сваке појачане напетости следи опуштање, постигнуто помоћу комичне досетке.

Посебна вредност Марковићевог филма јесте остварена аутентичност филмског призора. Из теорије познато својство медијума – такозвани утисак стварности – ретко је када било овако оваплоћено у нашој филмској пракси. Неки кадрови и сцене марковићевог филма учинили су се многим зналцима налик на америчке филмове, познате по готово опсесивној бризи за целовитост и уверљивост профилмског света.

Ако тврдимо да Марковићев филм доноси неке новине у односу на домаћу филмску производњу, то, наравно, не значи да сличне тематске и формалне одлике не можемо да пронађемо у новијој историји светског филма. Незаобилазне су аналогије и поређења са филмовима „Нула из владања“, „400 удараца“, „Господину с љубљвљу“ и  „Лет изнад кукавичјег гнезда“, аутора Вигоа, Трифоа, Клевела и Формана. Марковић не бежи од сличности, не стиди се ситних дозвољених позајмица, па чак прави и алузије на Форманов филм „Лет изнад кукавичјег гнезда“. Присећамо се, такође, ремек-дела британског филма с почетка шездесетих година у којима су аутори, окупљени у покрету „Free cinema“ (Ендерсон, Рајш, Ричардсон и Шлезинџер) показаливали, такође, интимистички приступ социјалној проблематици.

„Специјално васпитање“ има значај и због упућивања на неке проблеме који су ван првог нивоа филмског приповедања. На плану друштвеног ангажмана, који свакако носи собом овај филм, то значи не само разматрање малолетничке деликвенције и услова за преваспитавање у казнено-поправним домовима него и навођење на тражење узрока те појаве и у породичној средини која чека да буде откривена као богато подручје за развој домаћих филмских сижеа.

Небојша Ђукелић

Филмограф, 1977, год. II, бр. 6, стр. 36 и 37.

Film mora da se odnosi na trenutak u kome nastaje

„Specijalno vaspitanje“ je debitantski igrani film Gorana Markovića. Priča o Peri „Trti“, maloletnom delinkventu iz provincije, koji dolazi u Beograd na prevaspitavanje, gde istovremeno u popravni dom za maloletnike stiže i novi vaspitač Žarko koji pokušava da uvede nove metode u radu sa štićenicima, premijerno je prikazana 1977. na Festivalu jugoslovenskog filma u Puli. Film koji je okupio neverovatnu glumačku ekipu (Bekim Fehmiju, Slavko Štimac, Aleksandar Berček, LJubiša Samardžić, Branislav Lečić i Olivera Ježina, koji su ovim filmom debitovali) dobio je u Puli niz nezvaničnih nagrada, dok je Samardžić, za ulogu milicionera Caneta, nagrađen Zlatnom arenom za mušku epizodnu ulogu. Reditelj, koji je u svojoj četiri decenije dugoj karijeri snimio neke od najvažnijih ostvarenja jugoslovenskog i srpskog filma („Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Sabirni centar“, „Tito i ja“, „Urnebesna tragedija“, „Srbija godine nulte“), priseća se za Danas kako je nastao njegov prvi film.

* Na koji način vas je vaš debitantski film „Specijalno vaspitanje“ oblikovalo kao autora? Šta ste snimajući ovaj film naučili i kasnije uvek primenjivali u vašim filmovima?

– Mnogo stvari sam shvatio radeći na svom prvom filmu. Najviše o onome što ne znam. Taj film me je suočio sa jako mnogo važnih stvari o kojima nisam imao pojma da postoje. Na primer, koliko traje ono što ja zamišljam. Pre „Specijalnog vaspitanja“ nisam imao pojam o dragocenosti vremena na filmu. Kada sam završio film, on je trajao preko dva i po sata. Da bi dospeo u bioskope morao je imati ispod dva sata. Izbacio sam, moguće, njegove najbolje delove. Radilo se o velikim scenama koje su predstavljale celinu za sebe. Kako sam bio pred imperativom skraćenja, shvatio sam da u filmu može opstati samo ono što radi za celinu a da nikakvi ukrasi i „divne scene“ ne mogu preživeti. I dan-danas se sećam nekih stvarno lepih trenutaka koje sam bacio u đubre.

* Po čemu pamtite snimanje filma „Specijalno vaspitanje“? Rekli ste da je taj film napravila grupa mladih umetnika i entuzijasta, da on nije samo vaše delo…

– Po činjenici da nismo imali ništa. Sve smo doneli od kuće: kostime, delove scenografije, filmsku traku smo nabavili na „crno“. Ništa nam nije trebalo, sve se pravilo samo od sebe. I to sam naučio: dovoljne su ideja i energija. Oko toga se sve vrti.

* Kako ste jednom rekli, za sve vas to nije bio posao nego zavera. Pa tako ni slavnim glumcima Bekimu Fehmiu i LJubiši Samardžiću nije smetalo da igraju bez honorara. Šta vas je sve zajedno motivisalo da se na taj način posvetite ovoj priči?

– Biće da je to bio scenario, tekst. On je nastao na osnovu iskustva jednog pedagoga u domu za maloletničku delinkvenciju i posle mog boravka u tom domu u periodu od skoro dve godine. Miroslav Simić i ja smo te dve godine posmatrali tu decu i pričali o tome šta čini da jedno dete postane kažnjenik. Mislim da bi smo se danas složili da je to nedostatak ljubavi. Svi su patili od toga: neko im nije pružio ljubav onda kada im je bila najpotrebnija.

* „Specijalno vaspitanje“ pokrenulo je temu maloletničke delinkvencije na filmu. Šta je vas podstaklo da se zainteresujete za ovakvu priču?

– Znate, vi možete ispričati priču o sebi i kada se bavite nekim sižeom koji nema nikakve veze sa vama privatno. Verovatno me je privukla empatija koju sam razvio prema tim ubogim dečacima, a ta empatija je pokrenula ko zna kakve procese u meni. Ne bih da se samoanaliziram ali nešto me je potreslo u domu „Vasa Stajić“, a onda me je to i protreslo.

* Pre toga ste radili dokumentarne filmove… Koliko je to uticalo na „Specijalno vaspitanje“? Koliko su zapravo istinite priče postale deo ovog filma?

– U formalnom smislu mnogo. Ja sam, zapravo, svoje dokumentarističko iskustvo direktno preneo na stil tog filma. Kasnije se moj izraz menjao. U početku sam smatrao da pred kamerom sve mora biti autentično. Posle sam ušao u studio i počeo da pravim veštačku stvarnost. Čak sam u ateljeu pravio i eksterijer. Bio sam na stanovištu da je stvarnost koju pravite za jednu priču mnogo autentičnija od realne stvarnosti u kojoj se vrte hiljade drugih priča. Pa sam se, kasnije, opet vratio realnosti. To je tako, menjate se celog života. To je važno. Da ne dosadite i sebi i drugima.

* Taj film je nastajao u vremenu nakon gušenja crnog talasa, kada su se uglavnom snimali „od vlasti odobreni“ projekti. Koliko je tada bilo teško prikazati istinu na filmu?

– Mi smo se, za razliku od remek-dela crnog talasa, služili alegorijama, metaforama i ostalim oblicima indirektnog izražavanja. To se moralo tada. Sećam se, kada sam 1984. studentima Kolumbija univerziteta u NJujorku prikazao moj film „Variola vera“ i rekao im da to nije film epidemiji već priča o bolesti društva, niko me nije razumeo. Oni su imali tada sasvim drugi način mišljenja. Alegorija – zašto? Što ne kažete direktno to šta mislite o društvu? Nisam znao kako da im objasnim način mišljenja umetnika u socijalizmu. Tek kasnije, kada sam, jednom, na atinskom aerodromu shvatio kako se kolica za prevoz bagaža zovu METAFORA, postalo mi je jasno koliko smo se morali mučiti tada.

* A kako vam se čini situacija danas? Može li film opet biti ogledalo stvarnosti?

– To je uslov svih uslova. Da se film odnosi na trenutak u kome nastaje. Mislim da se moj pretposlednji film „Slepi putnik na brodu ludaka“, koji se događa pre sto godina u ludnici, takođe odnosi na ovaj trenutak. Ako nije tako, nema razlog postojanja. Filmovi ostaju kao svedočanstva o trenucima u kojima su nastali.

* Šta vas trenutno u Srbiji inspiriše da snimite film? Koja vam je priča rediteljski najzanimljivija?

– Dve stvari koje sam već pomenuo: da govori o mom unutrašnjem svetu i da se odnosi na ovaj trenutak.

* Kažete da su filmovi slike vremena u kojima su nastajali, ali koji vaš film, možda i na vaše iznenađenje, danas najbolje funkcioniše?

– Ne znam, ne gledam svoje filmove i ne raspitujem se za njih kod gledalaca. Imam iluziju da od mene najbolje tek dolazi. Utoliko sam više uplašen činjenicom što je „Specijalno vaspitanje“ postalo deo istorije koju treba čuvati od propasti. Meni se čini da je to bilo juče a protekla je 41 godina od kako smo to radili…

Film mora da se odnosi na trenutak u kome nastaje

  •  
  •  
  •  
  •  

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.