Срби и Холивуд – „филмска прича“ Александрa Дробац

Од кад знам за себе – филм је некако био саставни део мог живота. Имао сам ту срећу (или несрећу) да, још као дете, готово свакодневно проводим време у видео клубу (јер су моји родитељи били менаџери неколико видео клубова у ланцу видео клубова „Фараон“). У том смислу, као јако млад, заволео сам филм. Наравно, то је почело као наивна прича и, генерално узевши, у том правцу се и даље развијалa. Ипак, о филмовима сам још као петогодишњак сасвим солидно знао (нисам могао да замислим дан без „Т2“, Hot Shots, Home Alone, Rambo – First Blood и сл.) Знао сам имена редитеља, глумаца, продукцијских кућа… (Супер Марио ми је додатно био драг због продуцента Мариа Касара и обратно). Све у свему – филм ме је пратио одувек. Тако, након завршетка средње школе, природно је уследила одлука да се окушам у режији на ФДУ. Међутим, све време је (почевши од раних средњошколских дана у којима нисам блистао) била присутна и идеја о студијама филозофије (паралелно сам доста читао) која је, на крају, и спроведена у дело. Тако, данас сам филозоф у раним тридесетим, или боље, средњошколски професор филозофије у неколико средњих школа у Бору (већ готово пуних седам година).

Ипак, филм је и током студија остао непрежаљена љубав па сам, једно време (2009.)  на Филозофском факултету у Нишу водио кино клуб „Макавејев“ у оквиру којег сам приказао и аматерски тумачио велики број дела из домена светске кинематографије (филмове Сергеј Ајзенштајна, Андреја Тарковског, Вуди Алена, Ридли Скота, Бергмана и других…).

У оквиру исте приче, одржао сам и пар предавања у Скц Ниш о „односу етике и естетике у филму „Тhe Elephant Man“ Дејвид Линча а касније и написао непретенциозни есеј под истим називом. У то време, објавио сам и своју прву (и вероватно једину) збирку песама („Игра ветрова“), неколико стручних есеја и кратких прича у неколико часописа, био у широј организацији чувеног нишког музичког фестивала Nisville и успевао да, сада већ не знам како, читавог дана читам те завршим студије као први у генерацији са изузетно високим  просеком (9,45). Одмах по завршетку студија, запослио сам се у просвети где, као што рекох, и даље радим.

Пре неких годину дана, игром случаја, читајући неке америчке и немачке форуме о филму, налетех на име Александра Дробац. У старту ми се учинило познатим. Ипак, посветио сам се другим обавезама и заборавио да евентуално проверим о коме се ради. Међутим, нашавши мало времена, убрзо након тога сам (по ко зна који пут) поново погледао „Т2“ и, у оквиру екипе филма на крају, угледао већ поменуто име. Не знам зашто, али схватио сам да би требало да покушам да контактирам Александру и мало се детаљније упутим у њен рад. Пре свега, претпостављао сам да је српског порекла те ми је цела прича постала још дража и занимљивија.

Тако, након више од шест месеци од првог контакта, успео сам да сазнам из прве руке на који се начин снимао Terminator 2, Avatar, Titanik… Како не бих дужио, желео бих сада да представим Александру Дробац, онако како је она представила себе. Коначно, ево њене „филмске приче“ :

Спадам у другу генерацију Срба рођених у Америци, одраслих у српској заједници у Милвокију, Висконсин. Мој отац, Милан Дробац, био је један од најзаслужнијих људи за изградњу српске православне цркве у Милвокију (Свети Сава) и био директно одликован за свој рад од српског патријарха Германа. Његов отац је пореклом из Лике а мајка из Никшића. Моја мајка је, поред осталог, неколико година била на челу српске недељне школе. Изузетно сам поносна на своје порекло, међутим, нажалост, не говорим српски језик. Мој тренинг у оквиру уметности и естетике (касније примењен на филм) започео је са мојом мајком у веома раној младости. Најкраће, она ме је научила како да исправно видим и сагледавам ствари. Током студија, радила сам са неколико еминентних уметника који су ми знатно помогли при даљем раду. Након завршетка студија историје уметности, развила сам едукативне програме за музеј савремене уметности Медисон.

Након пресељења у Лос Анђелес, врло брзо сам, игром случаја, доспела у окриље филмске индустрије, сарађујући најпре са Грегори Навом (Gregory Nava) (Еl Norte, A Time of Destiny, Selena) где сам надгледала продукцију. Убрзо, остварила сам сарадњу и са Ридли Скотом од којег сам изузетно много научила. То је редитељ који је изузетно професионалан и предан послу.

Џејмс Камеруну и његовој екипи сам се придружила у периоду када је већ завршавао пост-продукцију на The Abyss у оквиру 20th Century Fox. У том периоду, Камерун је већ био спреман да оснује властиту продукцијску кућу – Lightstorm Entertainment и ангажовао ме је да му у томе помогнем. Успела сам да нађем погодну зграду и врло брзо се прича проширила – како по значају тако и по броју особља и сарадника.

Убрзо, Камерун је почео радити на сада већ светски чувеном филму – Terminator 2: Judgment Day. Била сам са њим у томе од самих почетака, када је тек имао замисао филма и прве речи сценарија. Од тог дана, прошло је две и по године до премијере филма и „црвеног тепиха“, на којем су крочиле готово све холивудске звезде и многе личности из света моде, политике и сл. Што се Камеруна тиче – он је перфекциониста са изузетном визијом, а Т2 ремек дело таквог визионара. То је човек који од свих очекује максимум и потпуни професионализам и изузетна  је част и одговорност радити непосредно са њим. У то време, Терминатор 2 је био најскупљи филм свих времена са буџетом од преко 100 милиона долара и најневероватнијим специјалним ефектима икада виђеним на филму.

Након Т2, помагала сам у оквиру, можда још познатијег филма, Titanic. Такође, била сам ангажована на почецима Avatara. Ван тога, учествовала сам на још неколико мање познатих пројеката.

Пре 15 година, преселила сам се породично на други крај Америке, у Филаделфију. У Филаделфији сам наставила да се бавим својим послом, односно филмом, и једна сам од оснивача филмког фестивала у Филаделфији и његов уметнички директор (Artistic Director and Co-Founder of the Philadelphia Environmental Film Festival). Надгледам уметнички програм фестивала и изузетно сам задовољна његовим током и значајем. Фестивал се, између осталог, бави и еколошком борбом те има значај подизања еколошке свести и очувања здраве планете Земље.

Пре десет година, моја породица и ја смо први пут посетили Србију а база нам је била Београд. Осећала сам се заиста „као код куће“. У том периоду, успели смо да обиђемо Црну Гору (Никшић, одакле је пореклом многа моја родбина) као и манастир Острог.

На крају, Иване, питао си ме да ли бих прихватила да будем део приче неког од будућих пројеката српске кинематографије. Најкраће, под правим околностима, то би за мене свакако значило остварење најдубљих и најискренијх снова.

Срдачно,

Alexandra Drobac Diagne

Интервју радио и превео са енглеског:

За ПУЛС Иван Вучковић

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Ambis, Džejms Kamerun, Film, Ivan Vučković, Terminator, Titanik