Ulogujte se / Kreirajte profil

Сурови ројалистички троугао у филму “Омиљена”




(О филму „Омиљена“ Јоргоса Лантимоса. Гл. улоге: Оливија Колман, Рејчел Вајс, Ема Стоун, Николас Хулт)

Oсамнаести век у Британији је пун смећа, фекалија и болести помешаних са цвећем, колачима и дебелом шминком. Ројалистички хедонизам нема граница, а политика је на нивоу кавгаџијства и безочног подметања. У том незавидном миљеу влада јадна и незграпна краљица Ана, жена коју издире болест највише проузрокована од седмнаест трудноћа са супругом, принцом Џорџом од Данске и војводe из Камберланда, а који је свет напустио пре ње. Сурово умешана у  понижавајућа политичка превирања, краљица утеху тражи у блиској вези са Саром Черчил, војвоткињом из Марлбороа, пријатељство које прелази у патолошко с обзиром на то што војвоткиња преузима примат над краљицом. Али, ту неприродну “идилу ” разбија  собарица Абигејл, која је уствари свргнута племкиња и овај троугао постаје смртоносна игра у којој највише страда управо инертна и болежљива краљица Ана, последња императорка лозе Стјуарта који после њене смрти уступа место лози Хановер.

Јоргос Лантимос је режирао филм који је реплика  чувеног Кјубриковог „Берија Линдона“ по роману Вилијама Такерија и који се дешава такође у осамнаестом веку. Ванредно дуги кадрови снимљени техником „рибљег ока“ су корак напред у односу на дуге кадрове Кјубрикове тросатне саге о младом шарлатану који употребљава своју лепоту и мушкост како би се попео високо на племићкој британској лествици. Лантимос се  мудро задржава на интимном аспекту приче о последњим годинама незграпне краљице градећи једну посве ригидну историју у скоро натуралистиком стилу. Наиме, сцене  у овом  филму су тамне и пуне сенке с обзиром на то што се врло природно дешавају под светлошћу свећа које не могу да осветле цео тај огромни простор Кенсингтонског двора у Мидлсексу. Филм делује као изврнута Бергманова вивисекција личних трагедија племића и самог врха ројалистичке клике на почетку осамнаестог века. Тај једноставни  интимни троугао је пун беса и страсти, а Лантимос  својом режијом успева да интимне сцене подигне на ниво парадигме и чисте уметности отварајући релације од којих стаје дах. Ако је Кјубрик седамдесетих година прошлог века направио чудан филм ослањајући се највише на перпективу сликања сцена, Лантимос се употребљавајући управо исту технику и надоградивши је са сјајним аспектом „рибљег ока“ увлачи  испод прекривача страшних интима краљевских кревета. Политичка превирања су само увод у социјалну и личну нездраву атмосферу на двору, али су као шири аспект приче неопходни да би се она фундирала као један универзални контекст чија порозност подсећа на данашње недоумице истог тог краљевства. Јоргос Лантимос причу води са фантастичним смислом ка нијансирању релација овог врло компликованог троугла где је подмећивање и освета најважнија компонента. Он све време одржава тензију и недокучивост завршетка приче  вештим маневрисањем сцена и са изванредним уметничким детаљима.

Оливија Колман је одиграла антологијску улогу инертне краљице Ане. Валери њене интерпретације граде креацију достојну сваког поштовања. Скоро да је свака њена сцена у филму изванредно вокализована и емотивно дубоко детерминирана. У том лику се јасно види да је у својој младости била лепа и узвишена, а да је сада убога и болесна жене која је слуга своје извештачености и первертна до изнемоглости. Оливија Колман је свесна сложености овог лика и вешто води њен карактерни проседе у дослуху са њеним раскошним талентом који је неприкосновен. Једна од најбољих интерпретација краљице која је на нивоу велелепне улоге Елизабете Прве Бет Дејвис. Насупрот ње, Рејчел Вајс гради лик рационалне и подле војвоткиње од Марлбороа са врло истакнутим фарсичним детаљима који  импонују. Њен лик је драматуршки и глумачки антипод краљице Ане и  ова глумица импресионира са сјајно вођеним ироничним пасажима за које, рекао бих, је потребан врло танан однос глумице ка сложености текста, и од њиховог пласирања зависи цела карактеризација лика. Рејчел Вајс развија  врло комплексни лик који узбуђује и усхићује у исто време. Између ова два врло јака женска лика постављен је и карактер собарице Абигејл, у ствари, свргнуте племкиње коју тумачи оскаровка Ема Стоун. Млада и „наивна“ собарица која успева да се увуче у живот и у кревет усахле краљице Ане у телу и духу ове младе и талентоване глумице налази своје право место. Ема Стоун вешто кореспондира са лажном субмисивношћу да би на крају успела да одигра крајно безобразну и гневну младу жену која успева да нађе себе у целом овом кошмару. Овај глумачки трилинг дијаметрално различитих ликова је окосница целе приче у којој се као епизодиста појављује и млади Николас Хулт који врло коректно одиграва улогу позитивног младог парламентарног политичара Харлија, позитивног у канонима тог времена где је наивност порок, а подлост врлина и једини начин опхођења.

Док сам гледао филм имао сам утисак као да су се све три Горгоне мултиплицирале лик лејди Хонорије Линдон из филма Стенлија Кјубрика. Наиме, овај интертекстуални реалитет у кретивној гами талентованог Јоргоса Лантимоса отвара још једну дубоко укопану парадигму суровости која је у овом филму врло јасно акцентована. „Омиљена“ је филм који одише црнилом подлости и суровости  и потпуности је доследан са начином мишљења овог редитеља и специфичностима његових ранијих филмова као што су „Убиство светог јелена“ и „Јастог“. На том је путу и сценарио Деборе Дејвис и Тонија Мекнамаре који немају неко велико искуство у раду са филмским сценаријама али су направили врло чврсто и органско дело пуно особених и добро изграђених ликова.

Визуелни моменат овог филма је онај сегмент по коме ће се ово  специфично дело највише памтити. Директор фотографије Роби Рајан (Ја, Данијел Блејк, Џимијева сала),  који је углавном  радио на филмовима Кена Лоуча својом визуром „рибљег ока“ обележава највећу специфичност филма „Омиљена“. Гледалац има утисак као кад обрнете куглицу са водом са ликовима око којих се лелујају беле пахуљице…ликови се изобличују кад се приближите да их боље погледате, и тим поступком сниматеља провирујете у таму краљевских одаја где највише понестаје ваздуха и свежине. Неке од најупечатљивијих сцена су оне са зечевима, као и сцене по тамним ходницима где сиромашна светлост свећа осветљава само ликове главних протагониста и тиме одају сабласност целе атмосфере ове  неубичајене приче лажног пријатељства и перверзије.

Филм „Омиљена“ се дешава у тишини. Једина музика су одјеци корака по ходницима и холовима Кенсингтонске палате и галоп коња који вуку крваву бојвоткињу од Марлбороа, као и пуцњи пиштоља у сцени лова војвоткиње и њене омражене собарице Абигејл. То је, наравно део начина промишљавања самог редитеља и напобитна естетика која је револуционарна и посве врло интересантна зато што Лантимос тачно зна да ослушне када говори траума, када говоре подвале, када говори мржња и сцене су тако изрежиране да, као гледалац, верујете да у њима није неопходна музика.

Историја первертне и незграпне краљице Ане је права инспирација за филм који ће наћи своје место у аналима светске филмске антологије управо због своје уникатности, ерудититивности и глумачких креација  којима зрачи од првог до последњег кадра. Доживљај када гледате овај филм је врло јак и може се упоредити са тремором или грчом који добијате, али мазохистички можда мало и уживате у њему, управо због велике артистичности овог сјајног филмског дела.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.