Тенеси Вилијамс – Стаклена менажерија

Тенеси Вилијамс – Стаклена менажерија: Плаве руже под стакленим звоном

“Превише је тебе у њему, драги Базиле.”
Лорд Хенри (Слика Доријана Греја Оскара Вајлда)

Једном је једна осетљива душа написала причу о осетљивој души. И то не о једној. Комад Стаклена менажерија који је на бродвејску сцену постављен 1945. године доживео је моменталан успех. Ретко се догоди да нешто у књижевности, историји и животу стоји као случајност или само један усамљени и неповезани догађај. Тако је Тенеси Вилијамс коначно написао комад у који је уткао највише од себе самога, своје породице, а нарочито своје сестре, Роуз, писац једног од најзначајнијег романа двадесетог века Пол Бoлз компоновао музику за њега, а свет га је пригрлио као најтананију струну сопствене душе.

Томас Ланијер Вилијамс III се из родног Мисисипија одселио у Сент Луис јер je његов отац тамо добио посао али једино што је из њега понео било је сећање на горак хлеб и погрдни надимак Тенеси који му је донео светску славу. У срцу је увек носио лик своје сестре Роуз која је у овом комаду постала Лаура и била инспирација за многе његове најрањивије ликове. Лаура је патила од шизореније и била подвргнута лоботомији 1943. године. Ово је прогонило писца до краја живота који је кривио њихову мајку јер је то дозволила.

Тенеси на својим плећима носи модерну америчку драму, заједно са Јуџином О’Нилом, Артуром Милером и Џоном Озборном. У њој су главни ликови сиротиња или нижа средња класа радних људи – сирови и сломљени, без икакве наде да постану оно што заиста јесу. Помало као и сам Тенеси и његова сестра – у немогућности да се прилагоде друштву које је прихватало само један начин живота.

Писана између 1941. и 1943. године, ово је породична сага у малом – тужна као Болзова сетна музика у позадини, оштра као речи и слике које се појављују на платну, горка као стварност коју нико није у стању да прихвати, осакаћена као Том, Аманда и Лаура, прераним али својевољним одласком оца који сија својом одсутношћу.

Аманда се води правом мајчинском љубављу иако је она неретко узрок погрешних избора и патње. Тенеси јој је, упркос свему, благонаклоно дао амбивалентност луцидности и обитавања у прошлости, сазнања о соптвеном пропалом животу и жеље да се он не понови код њене деце, силе која је једнака а у исто време супротна.

Роуз је овековечена у Лаури, крхкој девојци која и сличи свом средњошколском надимку – плаве руже – а која живи у свом свету стаклених фигурица, иако потпуно свесна онога око себе, али у немогућности да му се одупре.

Предговор је писао сам Тенеси и можда је Вајлд у праву да слика говори више о аутору неголи о моделу. Унео је целог себе у ово ремек дело и све је овде његово и Роузино. Прошетава се кроз њега његов глас разума који његови ликови не могу чути. Сећање је неумитно и неумољиво а бег од њега немогућ и Том то зна. Његов завршни монолог није катарза, већ лирска лабудова песма. Нема више Шекспира, нема више фабрике, нема више пожарних степеница. Нема више ничега што би ублажило “комадиће разбијене дуге” које носи где год да крене.

Тенеси је написао комад са којим се поистовећују све осетљиве, нежне душе које штрче. Као да га је баш за њих написао. Мотив напуштања прелива се из њих у текст а онда назад из њега у њих а стаклени једнорог који постаје обичан коњ, иако нуди наду, непрежаљен је. Сва друга његова дела имају у барем једном свом делу агресију или сексуалну конотацију, али ово остаје чисто, неукаљано, беспрекорно.

У Мемоарима објављеним 1975. године, записао је Уморан сам од писања и писање је уморно од мене. Писац сам читавог живота а то се не своди скоро ни на шта.

Као да је целог живота живео у крхком свету од стакла под чијим звоном су цветале само плаве руже.

за П.У.Л.С Лидија Бајовић

američka književnost, Književnost, Lidija Bajović, Staklena menažerija, Tenesi Vilijams