Књижевност 20. века, плодна на европском тлу, радо обрађује послератне теме и у прозу утискује декадентног човека између два светска рата. Ипак, могло би се рећи да скандинавска књижевност свој процват доживљава у 21. веку, а на нашим просторима постаје доступна и читана са преводима Радоша Косовића који је преводилац бројних прозних великих аутора Карла Кнаусгора, Јустејна Гордера, нобеловца Јуна Фосеа, Јуа Несбеа.

Роман немалог обима Вандализам занимљив је из више разлога. Уверљиво вођени дијалози, психолошки снажни ликови, слика појединца, његових порива и нагона, као и слика друштва пре Другог светског рата, аутодеструктивно у човеку, само су нека од питања која се отварају у овом роману. Културолошке особености су ми нарочито биле занимљиве, као и разлике између скандинавског и балканског менталитета што данску књижевност, уопште скандинавску, умногоме разликује од остатка европске књижевности. Иако углађен и џентлменски настројен, било на почекту романа, као муж, отац, колега, било касније као љубавник и алкохоличар, Оле Јастрау, главни лик романа, носи у себи трагизам својствен како античким јунацима, тако и савременом јунаку, што овај роман чини свевременим. Ипак, као што је особености много, тако је много и универзалности.

Први део романа доноси нешто спорију радњу, док се у другом делу успоставља динамика која у први план ставља само наизглед добро позиционираног човека, угледног и успешног, човека који има супругу и сина, добро плаћен посао, простран стан и углед у друштву. Оле је уредник у новинској кући, пише рецензије и делује да му је живот испуњен и уредан. Све то, међутим, за Олеа није довољан разлог да не крене путем суноврата који свој врхунац достиже на крају романа. Од озбиљног угледног породичног човека Оле Јастрау прелази пут до потпуне посрнулости и коначног пада. Одустајући од породице, супруге и сина, касније и од посла, Јастрау постаје човек који иде у сусрет једном мрачном свету покушавајући да се реши тескобе коју осећа, а која се продубљује како тоне у алкохол. Низ епизодних ликова који долазе у контакт са Јастрауом доприносе свеопштој декадентној атмосфери; од Стефансена, Ане Марије која је најпре била са оцем а потом и са сином, преко Вулдума, до супруге Олеовог пријатеља Кригера која мужа вара са Олеом, па све до Црне Елсе, сви они доприносе слици кризе духа и хуманизма, кризе идентитета упркос материјалном благостању.

Роман је приказ како слома појединца тако и слома европског друштва. Оле се опија до изнемоглости, чему претходи слом његовог брака. У кризи и егзистенцијалној немоћи је не само Оле Јастрау, већ сви ликови који се појављују. Интересантан је висок степен културе и манира скандинавског човека испод ког се крије тескоба и фрустрација; опијање Олеа води не само у прељубу, већ и у низ других трагичних релација, па чак и до халуцинација, што је случај и са многим другим ликовима од којих се издвајају Стефансен и Ане Марија које Оле Јастрау пушта у свој стан јер не може да поднесе празнину стана иза које се крије сопствена неподношљива празнина. Иако је стан због гостију који се опијају до изнемоглости налик на руину, Оле им допушта да остану („Изгледало је као да је неко починио убиство иза тих забарикадираних врата“). Улога дескрипције у служби је карактеризације – ентеријер одговара психолошкој стварности ликова. Стан је у стању руинираности баш као што су и ликови у њему руинирани.

Слика човека који незаустављиво хрли ка понору је заправо слика моралног и емоционалног пада човека који бира барове препуне џеза, алкохола и проститутки а која није у раскораку са сликом човека у Римском царству. Сјенкјевич је, додуше стилски другачије, у свом капиталном делу Кво вадис дао вероватно најпотпунији приказ декаденције у времену непосредно након Христа, и та слика посрнулости човека комуницира са човеком данас. Стога Вандализам, како је добро и оцењено, представља изузетно дело европског модернизма.

За ПУЛС Милена Станојевић

  alkoholizam, Književnost, Milena Stojanović, Vandalizam, Том Кристенсен