Филм о филму, суптилно и духовито

(О филму „Рифкинов фестивал“ редитеља Вудија Алена. Гл. Улоге: Валас Шон, Џина Гершон, Луи Гарел, Елена Ајана, Серги Лопез)

Последњи филм Вудија Алена углавном се бави оним што се дешава иза фестивалских врата, између филмских пројекција и љубавних странпутица којима се  уобичајено бави и у другим филмовима. „Рифкинов фестивал“ је, наравно, комедија са суптилним хумором каквог Вуди Ален зна да напише, режира и повремено одигра. И поред тога што је у сваком погледу и овај филм направљен по сличним рецептом љубавних троуглова зачињеним додатним интригама, овај је филм врло специфичан по томе што се бави и – филмом. Љубавни троугао старијег филмског критичара Морта Рифкина који не може да обузда своју доста млађу супругу Сју да уђе у аферу са младим француским редитељем Филипом који треба да извесно добије главну награду за филм на фестивалу у Сан Себастијану у Шпанији је тема преко које Вуди Ален открива сав  сјај и хипокризију филмских фестивала. Он преко ове приче пресликава матрице  легендарних филмова Годара, Трифоа, Фелинија и Бергмана о животним прекретницама главних протагониста развијајући једну  чудну релацију која није типична за његов начин мишљења. Наиме, цитати из филмова великих редитеља постају зачудна референца, црнохуморна констелација чија је порука врло ригидна, а то је: филм је део нашег живота, а наш однос ка нашем животу само инспирација за неки други филм.

Вуди Ален и овог пута има сјајну сцанаристичку подлогу, одличан дијалог и оригинални хумор. „Рифкинов фестивал“ је врло кратак филм набијен радњом и причом која се креће брзо. Говорећи о утицају филма или о артифицијелизирању догађаја из живота, он не излази од своје филмске поетике: љубавни троуглови и проблеми малог, субмисивног човека чија је траума вечна и неизлечива. Животне прекретнице његових ликова су муњевите, а компактност његовог сценарија је зачуђујућа. Вуди Ален и овим филмом не залази у непотребне реторике, не избацује излишне дијалоге и не укључује ликове који су непотребни. Његов је филмски рукопис посве оригиналан и органичан, прича има свој ток и не залази у странпутице и непотребне догађаје. И поред тога што он увек говори о несхаћеном малом човеку, о „лузеру“ који увек нађе пут до своје среће, он у сваком свом филму има други аспект гледања на то. Овај аспект, ово употребљавање филмског третмана приче о људској похотности је оригиналан приступ и рекли би, да је ово један од најспецифичнијих Аленових филмова.

Валас Шон, глумац који је био део и других Аленових филмова је широј филмској публици познат и као успешни сценариста и драматург. У овом филму он врло успешно дочарава лик малог човека, оног који је иза филма, али на оној најдаљој позицији – филмског критичара. Ипак, измамљени и понижени чика не остаје празних руку па покушава да сам направи своју љубавну авантуру постајући пацијент младе психологиње Џо Рохас коју тумачи Елена Ајана. Вуди Ален у овим ликовима оставља део себе, својих ситних траума, тако да овај лик  подсећа на њега самог. Валас Шон лик Морта Рифкина игра  лежерно, са једном суптилнишћу која је типична за Аленове ликове. И поред тога што је динамичан,  лик у тумачењу овог легендарног глумца америчке кинематографије је симпатичан, док хуморне салве су плод његовог смисла за хумор. Вуди Ален увек направи тачну поделу што је и један од највећих квалитета његових филмова. Џина Гершон је глумица која са својим сензибилитетом средовечног секс симбола савршено одговара у овој констелацији доноси свој лик надобудне и еротизиране Мортове супруге врло страствено. Она не располаже са неким великим глумачким талентом, више импонира својом појавом, али ипак, управо са том појавом она ствара лик који је драматуршки  доследан. Један од најчуднијих  у овом филму је лик Луја Гарела, младог редитеља, еротске мете Мортове жене. Он делује  несигурно и повучено и тиме привлачи пажњу Сју. Луј Гарел ствара лик интровертног редитеља који покушава лобирањем да изгради своју каријеру и нађе своје место под сунцем у филмском свету. Несмотрен када је у питању љубав и секс, Луј Гарел одиграва лик који је сасвим различит од оних који је досад одиграо и у својим, а и у другим филмовима. Наизглед рањив и нежан, његов Филип успева да уђе под кожу еротски увек спремне Сју и да коначно стигне до свог циља – награде за режију на филмском фестивалу у Сан Себастијану. Кад смо код наивних и интровертних ликова, ту је и лик младе психологиње Џо Рохас која, са друге стране постаје еротски објект чика Морта. Млада шпанска глумица Елена Ајана је у овом филму „карика која недостаје“. Њеним ликом Вуди Ален дочарава чисту и наивну људску природу која балансира између своје љубави и вероватно се за први пут сусреће са преваром у браку. Елена Ајана је исто лежерна у овом лику, али њен сензибилитет је много различитији од осталих ликова. Она је  страствена и наивна, шпански излуђена када сазнаје да је доста старији супруг вара моделом којег слика, али и сензуална на начин типичан само за њу.

Визуелни аспект ове суптилне комедије је дело троструког оскаровца Виторија Сторара, чији је минимализам у свим Аленовим филмовима ингениозан, тачније тај његов приступ крупним кадровима је својеврсна школа за то како се снима филм који је базиран на жанру и дијалозима. Њему се придружују сјајна шпанска костимографкиња Соња Гранде, којој ово није први филм са Вуди Аленом, костимографкиња чијих се колоритних костима сећамо из сјајног филма Педра Алмодовара „Сломљени загрљаји“, као и сценограф Ален Бене који је радио сценографију и за други Аленов филм који се снимао у Шпанији „Вики Кристина Барцелона“. Све у свему и костими и сценографија у овом филму су бескрајно колоритни с тиме што се радња филма догађа на филмском фестивалу, тако да је тај колорит врло захвалан за импресивну визуелизацију целог филма. Музичке подлоге свих Аленових филмова личе једне на другу и сви су у духу диксиленда, али чињеница је да су то оригинални радови композитора као што је и у овом филму Стефан Врембел, иначе француск џез гитарист који је био део саундтрака и за остале филмове Вудија Алена.

„Рифкинов фестивал“ сведочи за то да уметници и у деветој деценији свог живота могу да направе нешто нетипично за њихов начин мишљења. И поред тога што овај филм не излази из канона Аленових филмова, ипак је то сасвим другачија комедија, једно естетско осцилирање са једног филмског језика на други и чудна форма коју не бих сврстао у сатиру, него у неконвенционалну комедију пуну доброг хумора и одличних ликова. Вуди Ален овде филмом говори о животу. Обратна релација која с друге стране говори о томе да је филм једна интерпретација животних порива и жудњи, да су и љубав и мржња само флуид који има бескрајно много аспекта који ће се још испитивати.

 

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

AUTORSKI PROFIL

Рођен 1964 године у Битољу, Македонија. Дипломирао глуму на ФДУ у Скопљу. До сада диграо сто улога. У међувремену 2012 године магистрирао је на Институту за социолошка и политичко-правна истраживања у Скопљу на пољу комуникологије, а недавно је докторирао на Институту за комуникологију и медије на Правном факултету у Скопљу. Објавио је 4 песничке књиге (Лавина, Плодови пакла, Путињски цвет, Шума), две драме за одрасле (Туга, Тврђава) од којих је Тврђава преведена и на енглески језик и пет дечијих драма које су објављене и на српском језику са стране издавачке куће Алма из Београда под насловом „Чаробни компас“. Пише рецензије за позориште, филм и литературу. Живи у Битољу.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments