Франц Кафка: Жеља да се постане Индијанац

Франц Кафка

Приче заузимају посебно мjесто у дjелу Франца Кафке. Оне нису споредне у односу на велике романе, већ својим загонетним сликама и фантастичним психограмима чине једну сасвим посебну умjетничку форму, која се може препознати и у најкраћој прози. Наслови попут “Метаморфоза”, “У казненој колонији” или “Пресуда” одавно су постали свjетска књижевност. Овај том садржи све приче и репрезентативан избор кратке прозе Франца Кафке, које се овде поново штампају након критичког издања.

Роџер Хермес: “Франц Кафка. Приче и друга изабрана проза”

 

Жеља да се постане Индијанац    

 

Петогодишњи Франц Кафка

Кад би могао да постанеш Индијанац, спреман, и на коњу што галопира, искривљен у ваздуху, да изнова и изнова подрхтаваш над уздрхталим тлом, све док не оставиш мамузе, јер мамуза нема, све док не одбациш узде, јер узда нема, и док предио испред себе као покошену пустош једва назиреш, да већ и без коњског врата и коњске главе останеш.

 

Одлуке

 

Уздићи се из јадног стања – то мора бити лако чак и кад се енергија на силу улаже у то. Отргнућу се од столице, трчаћу око стола, размрдаћу главу и врат, уносићу ватреност у поглед, затезаћу мишиће око очију. Радићу насупрот сваком осјећању, бурно ћу поздрављати А. уколико сада наиђе, љубазно ћу трпити Б. у својој соби, а све што буде рекао Ц. упијаћу дугачким гутљајима, упркос болу и напору.

Али чак и ако тако буде, ипак ће при свакој грешци, која не може изостати, долазити до застоја у цјелини, и у ономе што је лагано и у ономе што је тешко, и ја ћу бити принуђен да се вртим у круг.

Стога, ипак, као најбољи савјет остаје: примати све онако како је, понашати се као тешка маса, па макар се сам осјећао као да си одуван, не дозволити да те нешто намами на погрешан корак, посматрати друге животињским погледом, не осјећати кајање, укратко – сопственом руком притискати оно што је од живота још остало као авет, то јест још увећати посљедњи гробни мир и не знати више за постојање ичега другог осим њега.

Карактеристичан покрет таквог стања јесте прелажење малим прстом преко обрва.

 

Једанаест синова 

 

Први је споља врло неугледан, али је озбиљан и паметан; упркос томе, мада га волим као и сву другу дјецу, не цијеним га много. Његово мишљење ми се чини сувише једноставно. Он не гледа ни десно ни лијево камоли у даљину; он непрестано трчкара унаоколо у свом уском мисаоном кругу, или, боље рећи, врти се.

Други је лијеп, витак, складно грађен; свако се усхити када га види како заузима мачевалачки положај. И он је паметан, али осим тога сналази се у свијету; много је видио, и стога као да чак и завичајна природа говори с њим присније, него са онима који су остали код куће. Али за ову предност он, засигурно, нема да захвали само путовањима: напротив, она спада у оне његове особине које се не могу опонашати и које, на примјер, признаје свако ко би желио, рецимо, да понови његов акробатски скок у воду, при чему се он неколико пута обрће у ваздуху, а ипак на управо махнит начин влада собом. До краја одскочне даске имитатор још и има храбрости и воље, али онда, умјесто да скочи, изненада сједа и диже руке извињавајући се. А упркос свему томе (па требало би, заправо, да будем пресрећан због таквог дјетета), мој однос према њему није непомућен. Његово лијево око је нешто мање од десног, и веома жмирка; то је тек сићушна мана, засигурно, мана која му даје лицу одважнији изглед него што би иначе био, и нико пред неприступачном затвореношћу његовог бића неће са пријекором примијетити то ситније жмиркаво око. Али ја, отац, то примјећујем. Наравно, не боли ме та тјелесна мана, већ нека мала неправилност његовог духа, која му на неки начин одговара, неки отров што лута његовом крвљу, нека неспособност да се заокружи једино мени видљива подлога његовог живота. С друге стране, пак, ваља признати, ураво га то чини мојим правим сином, јер та мана је у исти мах и мана цијеле наше породице, а на овом сину се само претјерано јасно истиче.

Франц Кафка и његов отац Херман

Трећи син је такође лијеп, али није љепота оно што се ми се на њему свиђа. То је љепота пјевача: повијена уста; сањалачко око; глава којој је позади потребна драперија да би се истакла; груди што се необуздано напињу; руке које лако полете увис и сувише лако клону; ноге које се пренемажу, јер не могу да носе тијело. А поврх тога: звук његовог гласа није пун; обмане за тренутак; наведе познаваоца да пажљивије послуша; али убрзо потом изгуби снагу и утихне. Ионако, уопште узевши, све мами да се тај син покаже свијету, а ја га ипак држим скривеног; он се сам не намеће, али не због тога, рецимо, што познаје своје недостатке, већ из невиности. Сем тога, осјећа се отуђено у нашем времену; као да припада мојој породици, али осим ње и некој другој, за њега заувијек изгубљеној, он је често нерасположен и ништа га не може разведрити.

Мој четврти син је, можда, најдружељубљивији од свих. Право дијете свога времена, сваком је разумљив, стоји на свима заједничком тлу и свако долази у искушење да му климне главом. Можда захваљујући овом општем признању, његово биће стиче извијесну лакоћу, његови покрети извијесну слободу, његови судови извијесну безбрижност. Неке његове изреке човјек би да често понавља, додуше само неке, јер он у суштини болује од превелике лакоће. Он је као неко ко задивљујуће одкочи, попут ласте просијеца ваздух, али затим ипак жалосно оконча у глувој прашини, као ништарија. Овакве мисли ми загорчавају душу кад гледам ово дијете.

Пети син је мио и добар; обећавао је много мање него што је остварио; био је толико неугледан да би се човјек у његовом друштву осјећао сам; али је ипак добацио дотле да стекне одређени углед. Кад би ме ко упитао како се то десило, тешко да бих умио да му одговорим. Невиност се можда ипак најлакше пробија кроз прасак елемената на овом свијету, а он је невин. Можда исувише невин. Љубазан према свакоме. Можда исувише љубазан. Признајем: не осјећам се пријатно када га преда мном хвале. Ипак, не изискује неки нарочит напор хвалити неког, ко је тако очигледно вриједан хвале као мој син.

Мој шести син као да је, бар на први поглед, најумнији међу свима. Малодушан је, а ипак брбљив. Зато није лако изаћи с њим на крај. Кад подлегне, пада у непобједиву тугу; кад постигне премоћ, чува је брбљањем. Али ја не поричем да у њему има извијесне страсти која иде до самозаборава; у сред бијела дана он се често бори као у сну да прокрчи пут кроз мишљење. Мада није болестан напротив, врло је доброг здравља, он понекад посрће, нарочито у сумрак, али му није потребна помоћ, не пада. Можда је за ту појаву крив његов тјелесни развој, јер превисок је за своје године. То је разлог што у цјелини није лијеп, упркос упадљиво лијепим појединостима, као што су, на примјер, руке и ноге. Није му, уосталом, лијепо ни чело; како кожом тако и склопом костију дјелује некако збрчкано.

Седми син ми, можда, припада више од свих осталих. Свијет не умије да га цијени по заслузи; не разумије његову посебну врсту духовитости. Ја га не прецјењујем; знам да је он прилично безначајан; кад свијет не би имао друге мане осим те, што не умије да га цијени по заслузи, и поред тога би остао непорочан. Али не бих желио да ми у кругу породице недостаје овај син. Он доноси како немир тако и страхопоштовање пред традицијом, а и једно и друго уклапа, бар по мом осјећају, у цјелину којој се нема шта замјерити. Истина, он сам најмање зна да нешто започне; он неће покренути точак будућности; али та његова подлога толико соколи, толико наде улива; желио бих да има дјеце и да и она имају дјеце. На жалост, као да се та жеља неће остварити. Са самозадовољством које је мени, додуше, схватљиво, али исто толико и непожељно, самозадовољством које је, свакако, у огромној супротности са мишљењем његове околине, он само тумара унаоколо, не хаје за дјевојке, а упркос томе никад неће изгубити добро расположење.

Мој осми син ми задаје највише брига, иако, заправо, не знам који је разлог томе. Гледа ме као странац, а ја се ипак осјећам очински присно повезан са њим. Вријеме је поправило штошта, али раније би ме понекад обузела дрхтавица тек што помислим на њега. Он је пошао сопственим путем; прекинуо је све везе са мном; и засигурно ће са својом тврдом лобањом и својим малим атлетским тијелом – једино су му ноге као дечаку биле врло слабе, али то се у међувремену вјероватно већ поправило – успјети да се пробије куд год му је воља. Често ми је долазило да га зовем натраг и да га упитам шта је то заправо са њим, зашто се толико отуђује од оца и шта у суштини смијера, али сад је он толико далеко и толико је времена већ прошло, нека остане сад овако како је. Чујем да је, једини међу мојим синовима, пустио браду; наравно, човјеку тако малог раста то не може стајати лијепо.

Мој девети син је веома елегантан и има онај сладак поглед намијењен женама. Толико сладак поглед да каткад чак и мене може завести, мене који, дабоме, знам да је довољан обичан влажан сунђер да се обрише сав тај надземаљски сјај. Овај младић је, међутим, изузетан по томе што му уопште није стало до завођења; њему би било довољно да цијели живот прележи на канабету и да поглед протраћи гледајући таваницу, или, још кудикамо радије, да га остави да почива под очним капцима. Кад се налази у том положају, који му је најдражи, воли да говори, и то не лоше; сажето и пластично; али ипак само у уским границама; кад их пређе, што је при њиховој ускости неизбјежно, оно што говори постаје сасвим празно. Човјек би му руком махнуо да престане, кад би било наде да то овај поглед, препун сна, може примијетити.

Мој десети син важи као неискрен карактер. Не желим да ту ману ни сасвим да поричем ни сасвим да потврђујем. Сигурно је ово: ко год га види како се приближава, са свечаним држањем које веома премашује његове године, у увијек закопчаном и затегнутом походном капуту, са старим, али претјерано брижљиво ишчетканим црним шеширом, са непомичним лицем, мало истуреном вилицом, са отромбољеним капцима и са два прста која каткад приноси устима – ко га види таквог, тај помисли: ово је безграничан лицемјер. Али чујмо га кад проговори! Промишљено; смотрено; одсјечно; преплићући питања са пакосном живахношћу; задивљујуће, сасвим природно и весело сагласан са цјелокупношћу свијета; а та сагласност му нужно затеже врат и уздиже главу. Многе, који себе сматрају веома паметним и које је, по њиховом мишљењу из тог разлога, одбијала његова спољашност, он је снажно привлачио својим ријечима. Али, с друге стране, има и људи, које његова спољашност оставља равнодушним, док им се његове ријечи чине лицемјерне. Ја, као отац, не желим ту да пресуђујем, али морам признати да су ови други оцјењивачи свакако достојнији пажње од оних првих.

Мој једанаести син је неважан, вјероватно најслабији међу мојим синовима, али вара том својом слабошћу; наиме, он повремено умије да буде снажан и одређен, мада ваља признати да се чак и онда темељи на слабости. Али, то није никаква слабост због које се ваља стидити, већ нешто што само на овом нашем земаљском тлу изгледа као слабост. Није ли, на примјер, и спремност на летење слабост, пошто укључује и њихање и неодређеност и лепршање? Нешто слично показује и мој син. Отац се, наравно, не радује таквим особинама; јер оне су очигледно усмјерене на уништење породице. Он ме понекад погледа као да ми хоће рећи: – Повешћу те са собом, оче. – Ја онда помислим: – Ти би био посљедњи, коме бих се повјерио. – А његов поглед, опет, као да каже: –  Па, онда нека будем бар посљедњи. –

То су мојих једанаест синова.

 

Хаљине    

 

Често, кад видим хаљине, с бројним наборима и украсима што лијепо пријањају уз згодно женско тијело, помислим како неће још дуго задржати ту углађеност; набори ће се изгужвати од ношења и више се неће моћи тако лијепо испеглати, а по извезеним шарама нападаће и позавлачити се прашина, која се више ничим неће моћи ишчеткати; и ко би онда био толико јадан и будаласт, да из дана у дан, од јутра до вечери, носи ту, једну те исту, ма како драгоцјену хаљину.

Но, ипак, виђам лијепе и љупке дјевојке, њежне и фине грађе, глатке, затегнуте коже и бујне префињене косе, како се, из дана у дан, тако природно појављују у оној једној те истој свечаној хаљини, подупирући то своје лице, увијек исто, својим увијек истим длановима и посматрају свој одраз у огледалу.

Тек понекад, у касне ноћне сате, када се враћају са какве прославе, тај одраз у огледалу им изледа некако истрошено, подбуло, прашњаво; сви су га већ видјели и некако више није за ношење.

 

Расијани поглед кроз прозор

 

Шта да радимо ових прољећних дана, што сада брзо наилазе? Јутрос је небо било сиво, али ако сад приђеш прозору, изненадиш се и прислониш образ уз прозорску кваку.

Доле се види свјетлост Сунца – које, истина, већ залази – на лицу дјевојчице дјетињастог изгледа, која безбрижно корача и осврће се, а у исти мах на њеном лицу види се и сјенка мушкарца, који – брзо корачајући – наилази иза ње.

А затим је мушкарац већ прошао и лице дјевојчице је сасвим свијетло.

 

Стабла

 

Јер ми смо као трупци у снијегу. Леже, наизглед, тако лако и глатко, да бисмо их и најслабијим потиском могли одгурнути. Не, не можемо, чврсто су приковани за земљу. Али, видите, чак и то је тек привид.

За P.U.L.S.E. одабрала и са њемачког превела Барбара Новаковић

Из књиге:

Franz Kafka. Die Erzählungen und andere ausgewählte Prosa. Herausgegeben von Roger Hermes, Fischer Taschenbuch Verlag, Frankfurt am Main, April 2006. Limitierte Sonderausgabe.
Стр. 7, 9, 10, 15, 46, 312-317.

 

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments