Ulogujte se / Kreirajte profil

Френетична кућа лешева

.

Become a Patron!

.

(О филму „Кућа коју је Џек изградио“, редитеља Ларса фон Трира, Улоге: Мет Дилон, Ума Турман, Бруно Ганц)

Најновији филм Ларса фон Трира је  верзија филма Беруса Рајсмана снимљеног под истим насловом „Кућа коју је Џек изградио“ – реплика која има сасвим другачији угао гледања. Ова верзија контрoверзног данског редитеља је болно сурова и отвара најтамније основе људске крволочности. Говорећи баш о тој „крволочности“, фон Трир гради сасвим нову причу о серијском убици Џеку и његовој филозофији уништавања других људи једног за другим. Наиме, Џек у овом филму као главни лик приче коју препричава извесни Верџ,  систематски убија почевши од својих најближих. Верујући да човек који се бави овим „послом“ не треба да има породицу, он сасвим хладнокрво убија своју жену и своју малолетну децу. Тако се он ослобађа терета социјалне одређености и креће путем безосећајности и крволочности.

Наравно, Ларс фон Трир и овај филм ради у стилу своје „Догме“ користећи тај покретни кадар који потенцира документарност. Прича има повремене и изненадне флешбекове које се стапају са асоцијативним сликама потенцирајући ток Верџове приче о томе како Џек схвата то ослобађање себе и друге од других.

Потребу човека за крвљу је у својим трагедијама анализирао велики драматичар Вилијам Шекспир. Иманентне су сцене убиства Јулија Цезара, крваве сцене у Макбету, али једна од најстрашнијих сцена је подметање краљици Тамори испеченог меса њених синова Деметрија и Хирона са стране очајног Тита Андроника коме су опет на исти сурови начин силовали ћерку Лавинију и после тога откинули руке и језик да не би могла да каже или напише ко јој је то урадио. Експлицитне сцене убиства које у себи носе  неку уклету креативност са стране суманутог Џека су једна цивилизацијски много суровија верзија гореспоменутих догађања у Шекспировим трагедијама. Ларс фон Трир користи технику флеш бека до тренутка када Џек сусреће Верџа и с њим креће на путовање кроз пакао како би нашао неку објашњење свог несавладљивог порива да на најсуровији начин прекине нечији људски живот. Овај врло специфичан редитељ који у свим својим филмовима врло мудро меша жанрове (трагедија раднице у „Плесач у мраку“ је приказана језиком мјузикла) и овај филм има горке комичне елементе, а и неке чудне псеудо мелодрамске сцене које се  претварају у сцене ужаса. Сасвим је тачно да се гледајући овај филм код вас ствара неки осећај мучнине, али рационални поглед ка овом његовом филмском делу говори сасвим друго. Наиме, редитељ у филму о необузданом пориву ексцентричног Џека да систематски побије све око себе отвара горућа питања о потреби да елиминишемо своје ближње у тренуцима када нисмо више у стању да их поднесимо или да делимо интимни простор с њима, или рецимо, да се осветимо због нанесених неправди у детињству или ближој прошлости. Та помисао моменталног и сулудог беса, фон Трир развија у филмски реквијем где се мучнина сусрета са нашим најмрачнијим мислима претвара у филозофску расправу коју одлично води сам Верџ као наратор филма. Утисак који се ствара следећи радњу и лик  Џека како сурово и на најразличније начине убија своје најбиже (супругу и двоје деце), своје девојке, као и ликове које случајно сретне, а који су се умешали у његов живот и постали потенцијални изазов за његову сигурност, није порив да се тај човек што пре ухвати да би се спасили они који би евентуални дошли на ред да буду елиминисани, него то је потрага за правим разлозима који су Џека направили оваквог каквог га гледамо у току целог филма. Фон Трир од овог лика прави прототип и како се сцене развијају он је као стваралац овог специфичног филма врло децидан да овим карактерима нема спаса и да они идући овим путем не срљају у затвор, него на много тамније место – у пакао. Зато у филму „Кућа коју је Џек изградио“ нема много полиције, нема истраге, нема детектива, нема ништа од оних ликова и сцена на које смо навикли гледајући еуфемистичније верзије филмова о серијским убицима, осим једног полицајца који се накратко појављује да би, такође био убијен. Овај заиста чудан филм (уосталом као и сви други његови филмови) се анатомски концентрише на психологију серијског убице који врло експлицитно показује своју крволочност укорењену у траумама његовог несрећног детињства.

Мат Дилон у улози суровог и крволочног Џека прави своје глумачко ремек дело. Његова смиреност и систематичност, као и персифлажни цинизам граде екстремно специфичан лик који нисмо досад видели у галерији глумаца који тумаче ликове серијских убица. Исто као и Бјорк у филму „Плесач у мраку“ и Мат Дилон у овом филму носи једну невиђено продуктивну контрадикторност једноставног и шармантног младића са смртоносним мислима за које другим ликовима не пада на крај на памети да их уопште има. Исто као и наивне и доброћудне Селме и Бес МекНил (Кроз таласе) који завршавају у страшним ситуацијама, тако и благонаклони и шармантни Џек ствара ужасне ситуације од којих се гледаоцима диже коса на глави. На том контрасту Мат Дилон креира комплексан лик са страшном биографијом коју препознајемо не само у тексту који говори о њој, него и у свим његовим реакцијама, у његовим гестама, у чудно смиреном начину говора, као и у пригушеном исконском бесу који искаљава на недужним људима – жртвама његовог насиља. Драматургија овој последњег фон Трировог филма укључује углавноm епизодне улоге од којих једна тумачи и славна Ума Турман, а то је прва дама која постаје његова жртва, улога коју гледамо само у првих десет минута и која је свакако мајсторски одиграна. Поред осталих епизодних ликова, интересантни су ликови Сајобан Фелон Хоган као друге дамe која бива убијена у својој кући, као и млади (и једини) полицајац кога тумачи Ед Спилерс (Опатија Даунтон) који постаје колатерална жртва у другом по реду масакру у филму. Ови су ликови одиграни са великом живахношћу и са изванредном инспиративношћу. Поред Џека, лик који се провлачи кроз цео филм је гореспоменути Верџа који тумачи изванредни немачки глумац Бруно Ганц. Овај карактер је оригинална фон Трирова интерпретација ђавола. Ту је, по мени, онај најдубљи слој у филму, слој који оправдава одсутност превише виђеног крими реалитета када је у питању тема серијских убица. Преко овог карактера редитељ трасира драмску путању целог филма, а и главног лика. Верџа у филму слушамо као наратора скоро два сата, а појављује се тек кад се Џек размишља како да изведе последње убиство шест случајно одабраних људи желећи да им просвира метак који би прошао кроз свих шест глава. Тада се у једној тамној соби  где је сурови Џек сместио своје жртве појављује мистични Верџ и води га у много тамнији свет од његовог. Бука и дрека коју дижу полицајци разбијајући врата просторије како би ослободили његове жртве је потпуно ирелевантна зато што они неће наћи главног кривца, а неће га наћи зато што је он отишао заједно са највећим креатором смрти и зла право у Пакао. Бруно Ганц улогу игра са врло истакнутом контемплативношћу. Мудро објашњавајући претпоставке за све одлуке Џека да убије много људи у току дванаест година, он у сценама у којима одводи овог парадигматичног несрећника у кругове Пакла намеће извесну благу напетост која с друге стране кореспондира са френетичним ритмом радње целог филма. Једна од сјајних креација овог посве надахнутог глумца.

Џек сања о лепом, обичном животу који подразумева породицу, посао некаквог администратора, срећну и не много амбициозну жену и двоје послушне деце. То се у филму види у неколико кратких убачених сцена где он кружи или седи поред куће која је у изградњи и у сценама где он проводи срећне тренутке са својом фамилијом на пикнику, али коју после тога он сам, бежећи од комплексности брака растура на најкрвавији могући начин. Много пута поменути контрапункт овом филму доноси  апсурдност која је коначно присутна у свим филмовима о серијским убијцима. И поред трауме из детињства, и поред дубоке менталне дисторзије, појава серијског убијања је вишеструко апсурдна, мало логична и невероватна и Ларс фон Трир, на свој начин, анализира  апсурдност тог порива.

Оно што је овде интереснтно је фон Трирово повезивање са његовим претходним филмовима где је вероватно желео да направи очигледном везу тамних порива ликова из „Антихриста“ (Виљем Дефо и Шарлот Гејнзбург), филма „Кроз таласе“ (Емили Вотсон) – па се појављује и лик Медеје из његове контроверзне телевизијске адаптације  Еурипидове трагедије успостављајући паралелу њеног чина убијања своја два сина и убијањем Џекових синова. Редитељ ове паралеле шири у кратким сценама и са неколико историјских диктатора као што су Адолф Хитлер, Мусолини, Иди Амин потенцирајући масовна убиства за које су они били одговорни. Овим се паралелама појам „серијског убиства“ гледа као на историјску и цивилизацијски апсурдну појаву која вреба људски род појављујући се у различитим видовима и са различитим извршитељима.

Филм је снимио  Алберто Мануел Кларо који је одговоран и за о фантастичну фотографију (наравно у Догма стилу) и у претходним фон Трировим филмовима као што су „Нимфоманка 1 и 2“ као и за један од његових најбољих филмова „Меланхолија“, док се радња филма базира на причи Џенл Халунд, такође фон Трировој сарадници у гореспоменутим филмовима. Кад смо већ код приче , овај се сценарио дијаметрално разликује од гореспоменутог филма Беруса Рајсмана управо због редитељевог концепта.

„Кућа коју је Џек изградио“ је конструкција коју сви, претпостављам,  имамо у нашим главама, али, наравно, нико од нас не би покренуо тај ужасни механизам уништавања људских бића из нашег окружја. Ларс фон Трир, указујући на један врло забрињавајући апсурд који вуче корене још од античких дана, показује да наше жуте минуте могу да се претворе у жуте године и да свет постане река крви и ирационалности. Ово је мучан, али неопходан аспект ове доста френетичне теме.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.