Ulogujte se / Kreirajte profil

Хипнотички сан Марије Тошковић

Колико плодова

Превласт догађаја из најранијег животног периода у психичком простору сваког појединца, па самим тим и уметника је толика да они постају главни означитељ  њиховог каснијег уметничког  живота. Тако је и стваралаштво Марије Тошковић великим делом детерминисано завичајним кодом. Стога је у њен стваралачки опус уграђен, тако препознатљиво, духовни лик медитеранског миљеа. Оног тренутка кад је схватила да визуелну форму медитеранског пространства може да идентификује са својим личним унутрашњим доживљајем, кренуле су да теку  њене цртачке линије. Детињство везано за Црну Гору и одрастање у Португалији на обалама Атлантског океана су места одакле крећу њене емоционалне асоцијације. Ова течна  тла “ухватила су је за душу ” и натопила  сваку ћелију њеног уметничког  бића. Неки од наслова из тематског циклуса  Плиме:  Обале среће, Пред буру, Ми смо вода, Назиру се једра и барке, Ветар преко песка, О жеђи су индикативни путокази који нам указују да је вода есенцијални симбол и главна инспирација њених цртачких нарација. Иако мисли у терминима природе, ипак иза ових наслова крије се Маријина тајна и њено снажно и згуснуто осећање живота.

Назиру се једра и барке

Марија Тошковић ослонила се на линију као примарно средство да  постигне жељено, да започне и затвори  своју уметничку мисао. Њен минималистички, медитативан израз у служби је чињенице да само провереним искуством и богатим знањем, може се и редукованим средствима  извући  сублимно и изразити  есенцијално. Без великих линијских оптерећења, детаља и свега сувишног, цртеж ове уметнице ипак је богат и бременит значењем. Њена линија је савитљива, вибрантна, пуна дражесних неправилности и неочекиваности. Својим  титрајима, она  сеизмографском осетљивошћу мери сва  унутрашња подрхтавања. Зато што црта руком која мисли, Маријин линијски  говор је јасан, а ликовна  речитост очигледна. И када је та линија час снажна и гестуална, час осетљива и лака, час нервозна и поетична увек је у функцији снажне уметничке експресије.  Порекло ове поетске  чистине треба тражити у потреби  уметнице   да раскрчи своје унутрашњи простор,  да  неутралише све споља пристигло,  све што јој  разграђује живот и успорава унутрашње  процесе. Уметничка нужност да се окрену леђа привидима спољног света  отворила је пут уметници  ка прадубинама сопственог бића. Овим необичним сплетом, овом линијском нерватуром, уметница својом цртачком осећајношћу заокружује унутрашње обале и приспева у далеке хоризонте надстварног.

О жеђи

Цртачка елаборација  Марије Тошковић је увек у служби психолошког наратива. Ликовним вокабуларом, уз контролисану игру симбола, уметница  ствара сопствену митолошку иконографију. У њеним лагумима подводног израста читава галерија фантастичних творевина, неких острвских и надреалних израслина, којима уметница исказује своју  љубав за аморфне форме. Ове необичне аперсоналне фигуре, каткад еротске, каткад фантазмагоричне, попут дремљивих и опијених богова, ослобођене су земаљине теже и свих  земаљских закона. Без цензуре разума, препуштена само својим жељама, ова етерична, химерична бића неометано уживају у свом хипнотичком сну. Специфичним анимацијама и деформацијама, необичним линијским снопом, уметница је уобличила своју  магичну визију, међусобно измешавши  небо и земљу,  сан и јаву као и реално са имагинарним.

Обале среће

У свом циклусу Плиме Марија је свој подживотни пејзаж испунила  атмосфером еротских  вртова. Нема сумње да постојање либидонозних снага је део оне виталне енергије која снажно подстиче уметничко стварање. Уметница свој свет ствара у еротском обличју, нуди нам  рајску визију несвесног, пуну сочних, прегнанатних и набујалих форми. Овај свет насељавају линије што обнажују и душу и тело. На њеним цртежима доминирају прикази нагих мушких и женских, деформисаних тела, са снажно израженом сексуалном енергијом.  Еротски тензичне, њене фигуре дате  су кроз један префињен и елегантан естетизам. Иако преузете из инвентара стварног, Маријинe Плиме говоре о њеним  унутрашњим преливањима, о оним плимама које чезну за својим обалама и представљају жудњу за животом и апсолутом. Плиме су метафора њених личних делимитација и побуне против свих ограничења и уздржавања, излазак из личне тескобе.

За П.У.Л.С: Александра Поповић

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *