Живот се осваја ризиком за велико и храброшћу за ново.¹

Неријетко чујем приговоре упућене хришћанима како је хришћанство средство манипулације, феномен који ограничава, друштвена појава која спутава развој и усавршавање човјека, било у емотивном, интелектуалном или професионалном смислу. Без намјере да намећем или инсистирам на било чему, настојаћу да у наредним редовима разграничим неке ствари, јер ми се чини да је овакав приступ изродило управо бркање појмова вјера и религија. За мене је поистовјећивање ова два појма апсолутно неприхватљиво.

За почетак ћу се усудити да кажем да је религија покушај да се ограничи или укалупи нешто што је по свом карактеру апсолутно непредвидиво, неспутано и неограничено- а то је однос према Другоме. Други у овом случају може да буде човјек или Бог, сасвим је неважно. Битно је да, за почетак, усвојимо констатацију да је вјера заправо однос двије личности неомеђен било каквим законодавним правилима. Другост је неминовна, незаобилазна и неизоставна. У том контексту, послужила бих се тумачењем имена Јахве, Оног који се открива и представља човјеку у Старом Завјету.

Значење Божијег имена Јахве јасно се сагледава само у склапању Савеза. Лични Бог, кога сатаросавезни списи од најранијих времена представљају као слободног и активног, у савезном односу са својим народом открива се као Онај који јесте ту. Име Јахве… није попут имена Елохим које означава Бога у смислу његовог Бића, као суштинске и многоструке силе; ова реч првенствено изражава однос – Јахве је, заправо, Елохим у активном односу са Израилом. Јахве је Бог Израила; Израил је народ Јахвеов… Пошто је он Бог способан да буде у личном односу са неким и то у потпунијем смислу од заштитничких породичних богова патријараха, Јахве постаје Бог народа са којим је начинио Савез.²

Дакле, упознали смо Бога који је у Савезу, односу; који позива човјека на узрастање у тој заједници. У првој глави Постања (26. стих) Бог говори:

Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи…

У наведеном библијском стиху можемо да запазимо својеврсну афирмацију човјека као способног и одговорног бића, спремног да господари. Господарење у Старом Завјету првенствено подразумјева бригу о некоме. Новостворени човјек, који је сличан Богу, добија положај, ум и слободу да тај ум користи на изградњу.

О Богу Старог Завјета се неријетко говори као о силном и увредљивом господару пријеке нарави. Послужила бих се извјештајем о изласку из Египатског ропства, како бисмо имали могућност да сагледамо ширу слику.

Израилци су приказани као живи људи, од крви и меса, који пролазе кроз искушења слободе, вјере и невјере, храбрости и кукавичлука. Бунтовни робови на путу слободе. Може се рећи да овај текст представља теолошки манифест слободе човека. Приповест о Изласку није опис у којем уштављени и стерилно-побожни људи беспоговорно прате Бога, него је то драматичан приказ сусрета човека са Богом и слободом. У немогућности да сасвим прихвате стварност којом су пошли, Израилци се колебају и бунтују, што и јесте људска особина.³

Драму очаја и неповјерења уплашене масе најбоље показује стих у којем народ нападајући Мојсија говори да би радије служили Мисирцима, него изгинули у пустињи.⁴ Управо овде долазимо до кључног момента који ће ми помоћи да повучем јасну црту између схватања човјека по Јеванћељу и по религији.

Човјек Јевађеља је позван да превазилази своје слабости и ограничења. Њему је Христос улио самопоуздање показавши му висину позива у одбрану људског достојанства. Насупрот томе, човјек религије је биће које ће своје слабости ограничити и укротити јасно и пажљиво прописаним правилима. Човјек вјере је вољено, али и одговорно биће. Човјек религије је ослобођен одговорности, а самим тим и људског достојанства. Говорећи на ову тему, незаобилазна је поема Ивана Карамазова о Великом инквизитору.⁵ Велики инквизитор, који је позивајући се на вјеру спалио на стотине јеретикa, сада добија прилику да пред Христом говори о свему што му замјера. Све његове замјерке своде се на слободу- бреме које слаби човјек не може да поднесе. У том контексту, љубав према човјеку поистовјећује са подстицајем његове слабости. Поштовање које је Христос указао човјеку, према схватањима инквизитора, удаљава однос Бог-човјек од односа љубави.

…човек нема мучније бриге него да нађе онога коме би што пре могао предати тај дар слободе с којим се то несрећно биће рађа. Али слободом људском овлађује само онај ко умири њихову савест. Са хлебом ти се давала неоспорна застава: даш хлеб, и човек ти се потчини, јер нема ничега неоспорнијег од хлеба; али ако у исти мах неко овлада његовом савешћу мимо тебе – о, тада ће он бацити чак и хлеб твој, и поћи ће за оним ко придобије његову савест… Јер тајна људског бића није само у живљењу, него у том: зашто да живи… место да овладаш слободом људском, ти си им је још повећао! Или си заборавио да је спокојство, чак и смрт човеку милија него слободан избор у познању добра и зла? Нема ничег примамљивијег за човека од слободе његове савести, али нема ничег ни мучнијег.

Говорећи о остваривању слободе и ауторитета у Цркви, о. Александар Шмеман је говорио о изворном схватању повезаности ова два појма. У свијести људи се усадила погрешна повезаност, што је, врло могуће, више „нашкодило“ појму слободе. Омеђавање слободе од стране ауторитета изазвало је радикалан приступ слободи која се потпуно ослободила од ауторитета, чак идући корак даље, заснива се на порицању ауторитета. Искључива саодносност слободе и ауторитета води нестанку и гушењу једног од ово двоје. Постоји оправдана сумња да је овако радикално схватање слободе проузроковало хришћанство, које је само по себи противно млаком приступу. Међутим, засигурно да дух хришћанства није поставио такву дијалектику између ова два појма. Овдје је ријеч о лошем споју „информација које су нам долазиле са различитих страна“. Неопходно је нагласити да слободу која је схваћена и доживљена на прави начин, ауторитет не може омеђити. Слобода која има потребу да се бори са ауторитетом је неслободна идеја о слободи. Ауторитет, такође, из хришћанског угла схватања, по свом карактеру не би требало да буде сметња остваривању слободе у било ком смислу. Сукоб ова два, по својој природи сродна појма, долази од погрешног схватања сваког од њих. Упоређујући, дакле, хришћанско схватање слободе са модернистичком слободом која се поистовјетила са борбом са ауторитетом, а донекле и са анархијом, можемо успоставити паралелу вјере која је живот и дисање и религије као скупа идеја и упутстава правилног живљења. То може да нам послужи као показатељ до које мјере се схватање вјере удаљило од онога што она заиста јесте, а самим тим и да се запитамо колико смо ми допринијели томе.⁶

Позивајући хришћане да изађу из зоне комфора и приступе ширини хришћанске мисли, Павле Евдокимов отворено поручује да престанемо да проповједамо сумрачну религију ноћних птица, чија оптерећујућа уобиљеност рађа жељу да се постане атеиста; или пак религију скрпљану од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмјеха, у потпуном забораву смрти, религију чији приглупи изглед разоружава.⁷

За ПУЛС Сања Вуковић

2 Богословље, ПБФ 2007, Р. Кубат, Јахве- оприсутњавани Бог Старог Савеза, стр. 98.

3 Теологија.нет, Р. Кубат, Бег у слободу

4 Друга књига Мојсијева, 14.12.

5 Из романа Ф.М. Достојевског Браћа Карамазови

6 Ауторитет и слобода у Цркви, 3.-4. стр, А. Шмеман

  Biblija, hrišćanstvo, Religija