Цетињска 6

Цетињска 6 – Излог у Цетињској 6 већ дуго стоји полупан и напуштен. Иако је ту донедавно била омања књижара у коју би понеко свратио да купи понешто, ништа из те уобичајене, обичне атмосфере једне мале градске продавнице књига, није указивало какво је то место једном било и какву је важност имало за Београд у једној епохи.

А имало је огромну.

Било је то у лето 1980. године када у тадашњој земљи државног социјализма, кроз коју почињу да лагано струје и могућности да се понешто и приватно ради и покрене, једна група младих људи на том таласу долази на идеју да од “Народне књиге” преузме скрајнуту и не превише профитабилну књижару. У Цетињској 6.

Неће проћи дуго, а ова адреса ће у круговима београдских, па чак и југословенских љубитеља књижевности, уметности, филма, музике, поп културе, добити култни статус. Ако је претходним генерацијама “храм” писане речи био на оближној адреси, у легендарној Француској 7 где је деценијама био Клуб Книжевника, онима који су стасавали у осамдесетим годинама 20. века локација “Цетињска 6” имала је ултимативни статус.

Јер, било је то место чији дух и атмосфера су зачас, нагло и, најпре, потпуно спонтано, искочили из тадашњих друштвених норми. У тој новој, скоро па приватној књижари, њени “руководиоци”, или, менаџери, како би се данас рекло, које ће београдска историја упамтити по њиховим именима јер је Београд ускоро тако и прозвао књижару, уведена су нека нова правила боравка и понашања у истој.

Звали су се Ивица Доленц, Бата Драмнићанин, Александар Аћански и Александар Kothaj. Четири посвећеника за књигу, џез, писање, писце, дружење, издаваштво… који су направили “светилиште” за сваког ко је у то доба волео да чита, слуша добру музику и дебатује о књижевности & филозофији & временима & свему другом.

Код Иве и Бате” или “Код Аце и Ивице“, књиге су стајале свуда, на полицама, по поду, на столицама, а на столу у дубини локала био је грамофон са кога се стално пуштала нека музика.

И није било само то што је ту могло да се дође и седи “онако”, без обавезе да се нешто купи, што су књиге могле да се листају и читају сатима, седећи на поду или где је било места, што је увек било могуће срести неког и задржати се у дугом разговору. Није то уопште.

Књижара је радила – што је за то време било невероватно – све до 22 часа, а четвртком до поноћи! Не заборавите, иако то сада изгледа смешно, у то време у Београду су кафане углавном радиле до 22 часа, а само “Последња шанса” и после поноћи. “Поштене” књижаре су се затварале у 20 часова, нису радиле недељом, и у њима није могло да се седи и листа било шта.

Али, није само ни то био разлог за култни статус овог места.

У Цетињској 6, код Иве, Бате, Николе, Аце, увек и у сваком тренутку је могао да се сретне неко од највећих и најпопуларнијих писаца, музичара, новинара тог времена.

Долазили су да се друже, пију вино, расправљају о идејама и стиловима, да услужују купце и оне који глуваре, бар кафом и вином, да потписују књиге, за…авају се и пуштају плоче.

Нема кога ту није било. Мома Капор, Милан Оклопџић, Давид Албахари, Драган Великић, Џони Штулић, Бора Ђорђевић, Милан Влајчић, Љуба Поповић, Богдан Тирнанић, Јован Ћирилов, Душко Радовић, Горан Бреговић…

Идила је трајала све до 1990. године када се полако све променило. Један из екипе је претходно отворио своју књижару, други су налазили другачије послове, трећи су се уморили од превише културе и свега другог. Књижара је враћена у окриље умирућег социјализма и у наредним декадама ће остати пристојно место, све до недавног слома, али лишено било какве ауре.

Од свега су остале успомене и прича о једном месту & тренутку који не треба да заборавимо. Јер је био важан, занимљив, историјски. А то није мало.

Извор: Калдрма

насловна фотографија: Миладин Јеличић

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Milan
Milan
19 days ago

Moja supruga reče pre neko veče, propašćemo sasvim ako ne napravimo udruženje Beograđana. Izgleda da je bila u pravu. Nekad smo imali za prve ljude grada, domaćine, pa i umetnike. A kultura, u prvom redu knjiga je ne u zapećku već na kraju, da ne kažem izdisaju. Roto romani su ušli lepo upakovani u knjižare, a knjige u kioske… A sad imamo i veštačku inteigenciju. Spašće se ovi što gaje koze i čuvaju ovce…