Јади заљубљеног Гетеа

Ulogujte se / Kreirajte profil

Јади заљубљеног Гетеа

.

Become a Patron!

.

Гете и Шарлота фон Штајн


„Покушати одупријети се љубави је исто као и покушати препливати океан“.

 

Јохан Волфганг фон Гете

 

Јохан Волфганг фон Гете био је једна од најеминентнијих, а слободно се може рећи и најсвестранијих, личности њемачке књижевности.

До своје 25. године већ је уживао књижевну славу: наиме, првим романом „Јади младог Вертера“ – до тада анонимни Гете – успио је да покрене оно што је данас у Европи и свијету познато као вертеровска грозница. Скоро да није било младића, који није носио плави фрак са жутим дугмадима од месинга, уске жуте панталоне и браон чизме по угледу на Вертера. Вертеров плави фрак (и Новалисов „плави цвијет“) су симболичке фигуре њемачког романтизма. Наличје Гетеове славе рефлектује се у чињеници да је вертеровска грозница изазвала и низ самоубистава, па су оптужбе пљуштале са свих страна.

У књижевности се наметнуо као аутор готово свих књижевних родова и још за живота постао икона њемачког класичног хуманизма, али Гете је био и филозоф, правник, политичар, страствени проучавалац ботанике. Као научник и ботаничар својим достигнућима је инспирисао Дарвина. У Вајмару је био члан војводиног државног савјета – гдје је постао и члан племства – а био је и извршни директор позоришта. Имплементирао је низ реформи на универзитету у Јени, а 1932. године по њему је назван тадашњи универзитет у Франкфурту, данас Универзитет Јохан Волфганг Гете.

Планирању Вајмарског ботаничког парка и војводске палате – који су данас на Унесковој листи свјетске баштине – такође је допринос дао управо Гете. Ралф Валдо Емерсон наводи Гетеа као једну од шест репрезентативних личности, заједно са Платоном и Наполеоном, а Шопенхауру су „Године учења Вилхелма Мајстера“ једна од четири најбоље написане новеле икада.

Богат и успјешан професионални живот неријетко је главни кривац мањкавог приватног живота. Гете, међутим, није био те судбине. Његов интимни, љубавни свијет био је у истој мјери овјенчан и трњем и ловорикама, баш као и онај професионални.

Гете потиче из врло угледне породице. Отац, Јохан Каспар Гете, иако доктор права, који је звање стекао на универзитету у Лајпцигу, никада заправо није радио у струци, али је имао почасну титулу царског савјетника, многострука лична интересовања, те прилично ригорозан и пијетистички педантан став када се радило о организацији у породици и васпитању дјеце. Гетеова мајка, Катарина Елизабета Гете, такође је потицала из врло познате франкфуртске породице правника, гдје је све било у одређеним оквирима, али је она, упркос томе, била једна весела, срдачна и жена богатог духа и друштвеног живота, испуњеног бројним женским пријатељствима. Са 17 година удала се за тада 39-огодишњег царског савјетника. Гете им је био прво дијете, које су 1749. године, само неколико дана по рођењу, крстили у евангелистичкој цркви. Након њега имали су још петоро дјеце, али је само дјевојчица имена Корнелија поживјела. Мајка је Гетеа звала размаженко (тај ће израз касније користити и војвоткиња Ана Амалија у преписци са својом пријатељицом Гетеовом мајком), а биограф Николас Бојл и психоаналитичар Курт Ајзлер наводе да је Гете са сестром Корнелијом имао толико присан, готово инцестуозан однос. И поред очеве строгости и ригидног става, који је често доводио и до породичних конфликата, Гете је био мажен и пажен женском руком, како у породици од малих ногу, тако и касније током живота.

Иако је са заљубљивањем почео релативно рано – са 14 година се заљубио у дјевојчицу имена ГРЕТА (ГРЕТИЦА) – један готово бизаран податак каже да је Гете до своје 39. године био невин, те да је тек пут у Италију за њега био и у сексуалном смислу важан. Ово пак не значи да је у Гетеовом животу мањкало жена.

Катица Шенкопф

Након што се прва љубав према Грети неславно завршила, тако што је жутокљуни  Гете схватио да га Грета само користи, како би њен рођак криминалне прошлости имао приступ имућној породици Гете, нижу се, као ниска, једна за другом изабранице срца младог пјесника, прије свега АНА КАТАРИНА (КАТИЦА) ШЕНКОПФ. Катица Шенкопф била је Гетеова прва љубав на студијама у Лајпцигу. Упознали су се 1766. године у гостионици њеног оца Кристијана Готлиба Шенкопфа, гдје је Гете свакодневно ручавао. Мјесецима је упорни студент покушавао да задобије њену пажњу, што је напосљетку и успио, међутим ни овај љубавни занос не бијаше срећан. Кћер једног крчмара царски савјетник, Гетеов отац, никако није желио за снају, а ни њени родитељи нису у младом студенту и пјеснику видјели прилику. Како наводи Гетеов пријатељ, Јохан Адам Хорн, Катица је била

„прилично одрасла, мада не исувише виоска, округлог, срдачног, али не нарочито лијепог лица, доста екстровертна, но без неукусне кокетерије и бистрог ума, иако без неког образовања“.

Недуго након Катицине удаје за другог, заљубљени, напуштени Гете и сам је напустио Лајпциг, доживјевши потпуни слом душе и тијела. Катицу је опјевао у збирци пјесама 1767. коју је она насловила као „Пјесме Анети“.

АНЕТИ

Старе своје књиге
називају по Боговима,
музама и пријатељима,
ниједну по вољенима;
зашто, о Анета,
ти, која божанство, муза,
пријатељ и све си ми,
ову књигу по твом вољеном имену
назвати не смијем?

Током студија права, Гете упознаје ФРИДЕРИКУ БРИОН. Срели су се у мјесташцу Зесенхајм и поводом првог сусрета Гете записује:

Гете и Фридерика Брион у Зесенхајму

„Витка и лака, као да ништа на себи не носи, корачала је, а плава плетеница на љупкој јој главици чинила се готово насилна према њежном јој врату. Трептала је уоколо свијетлим, плавим очима, а шопави носић дизала је тако у ваздух, као да на свијету ниједна брига не постоји; сламни шешир држала је у руци, и такву – имах задовољство – у свој својој углађености и умилности да је први пут видим и упознам.“

Њихова љубавна прича започела је октобра 1770. да би се већ јуна сљедеће године завршила Гетеовим повратком у Франкфурт. Ипак, ова кратка романса остала је овјековјечена у збирци под насловом „Зесенхајмске пјесме“, какве по осјећајности дуго није било у њемачкој лирици. Пјесма Добродошлица и растанак је Гетеова најпознатија из поменуте збирке.

Шарлота Баф

Љета 1772. године, још једанпут безнадежно, заљубљује се Гете, овога пута у 23-огодишњу заручницу свог колеге Јохана Кристијана Кестнера, а своју бесмртну Лоту, ШАРЛОТУ БАФ. Чињеница да је Шарлота већ заручена, у моменту када ју Гете на једном балу у Вецлару први пут среће, не спречава младог студента да се лудачки занесе и –  ношен жељом као олујом – очајнички вреба прилике да јој се приближи. Тако је постао и редован гост у кући породице Баф. Иако од самог почетка безнадежна, Гетеова настојања макар на један сјајни час – у љубави раван вјечности – уродила су плодом: Шарлота попушта и допушта му један пољубац за крај и за бескрај, јер заручена дјевојка му јасно даје до знања да између њих ништа сем пријатељства није могуће, што занесењака силовито удара о тврдо тле јалове реалности, па заувијек бјежи из Вецлара. 1773. године Шарлота Баф се удаје за Јохана – не Гетеа – Кестенра, који јој обезбјеђује стабилан живот; Јохан Гете јој, међутим, обезбјеђује бесмртност: Шарлота 1774. постаје Лота, лик у „Јадима младог Вертера“, који из штампе излази 29. септембра за Сајам књиге у Лајпцигу. Роман, у којем је Гете у ликовима Лоте и Вертера добрим дијелом отјелотворио Шарлоту и себе самог, те личне јаде заљубљеног очајника претворио у култ и класику њемачке (а данас и свјетске) књижевности, прибавља му неслућену литерарну славу. Чак је и Томас Ман, фасциниран Гетеовим животом, више од једног вијека након чувене љубави, исту описао у својој „Лоти у Вајмару“.

Лили Шенеман

За Ускрс 1775. године, сада већ славни, 26-огодишњи писац склапа заруке са АНОМ ЕЛИЗАБЕТОМ (ЛИЛИ) ШЕНЕМАН, кћерком богатог франкфуртског банкара. Лили ће бити заправо једина Гетеова заручница и – како је сам рекао свом блиском пријатељу Екерману – прва коју је дубоко и топло волио, а према наводима биографа Николаса Бојла и прва која му је предочила реалну могућност брака. Упркос томе, Гете је – да ли због специфичног односа са мајком и сестром, који га је од малих ногу емоционално усмјерио, да ли због свих претходних љубавних (пле)јада – при помисли на брачно везивање на тренутак устукнуо.

Барбара Шултхес

Да би разбистрио и умирио ум, што му га је лијепа 16-огодишња Лили завртјела, још од тренутка када ју је први пут угледао на кућном концерту, који су организовали њени родитељи, Гете је отишао на вишемјесечни пут у Швајцарску, гдје у Цириху упознаје чувену БАРБАРУ ШУЛТХЕС, централну личност циришког културног и духовног живота с краја 18. вијека. Барбара (п)остаје Гетеова пријатељица и савјетник за цијели живот, његова – како сам каже – најоданија читатељка, захваљујући чијој преписци и скупљању фрагмената је касније у цјелости и штампан роман „Године учење Вилхелма Мајстера“, и можда једина жена Гетеовог живота, око које није било вртлога љубавног бола, у који је Гете константно бивао увучен, те је у том смислу Барбара и једино чисто, невино и искрено што је Гете имао. По повратку из Швајцарске, октобра 1775. године, заруке између Гетеа и Лили су раскинуте, уз образложење Лилиних родитеља да брак са Гетеом није могућ због вјерских разлика несуђених младенаца.

Војвоткиња Ана Амалија од Вајмара

Недуго након још једног емоционалнoг пораза, Гете напушта Франкфурт и на позив војводе одлази у Вајмар и ту долази у непосредан контакт са војвоткињом АНОМ АМАЛИЈОМ од Вајмара, моћном удовицом и племкињом, која је тада владала у име малољетног сина, а која је око себе окупљала и подржавала тадашњи крем друштва: најважније умјетнике, музичаре, пјесниике укључујући Хердера, Виланда и Гетеа. Ако је Барбара Шултхес била најоданија, онда је племкиња Ана Амалија засигурно била и остала најмистериознија и никада заиста разјашњена фигура Гетеовог женама богатог живота. Око њеног односа са славним пјесником подигло се много прашине, чак у скорој прошлости, два и по вијека након. Њемачку јавност уздрмао је, прије нешто више од 10 година, италијански правник и књижевни Шерлок, Еторе Гибелино. Италијан, рођен у Њемачкој, чврсто стоји иза става – изнијетог у књизи „Забрањена љубав: Гете и Амалија“ – да није питање да ли су Гетеови чаршави били изгужвани као што су му табаци папира били исписани, него са ким су тачно гужвани, а име Ане Амалије је црвеним словом написано на љубавном списку.

Њемачка културна јавност је ове наводе оштро одбацила и, у мањку било каквих биографских доказа, негирала, тврдећи да се такви закључци никако не могу извући на основу саме литерарне грађе, која је сама по себи подложна многоструким тумачењима и разноликим спекулацијама, а још мање се такви подаци могу пласирати у јавност као истинити и биографски реални. И у најисцрпнијим њемачикм биографијама заиста се не може наићи на чврст и недвосмислен доказ о правој љубавно-сексуалној вези Гетеа са војвоткињом Аном Амалијом. Ипак, постоје бројна писма, која је Гете писао Амалији, обраћајући јој се интимно са ти, анђеле небески, жено какве нигдје на свијету нема, а у већ споменутим писмима, које су војвоткиња и Гетеова мајка размјењивале, будући да су биле пријатељице, војвоткиња Гетеа – баш као и мајка – присно назива размаженко. Љубавница или још један платонски љубавни јад, војвоткиња Ана Амалија, у контексту интимне сфере великог Гетеа, дефинитивно доводи у питање ону, да се на мјесту баш сваког дима разбукти ватра.

Шарлота фон Штајн

Дворску даму војвоткиње од Вајмара ШАРЛОТУ ФОН ШТАЈН Гете је упознао 1775. године. Седам година старија од пјесника, 33-огодишња дама „изненађујуће крупних, црних очију изнимне љепоте, румених образа, косе као ноћ црне и коже благе као Италија“, како Гете описује њен лик никад насликан, иако је већ 11 година била у браку са дворским службеником, лако је постала Гетеова тиха патња и вјечна муза. Његов наивни, а ватрени занос њоме није могао бити другачији до платонски, што му, напротив, не одузима на страствености. Тринаест година тињао је интимни, платонски жар – од 1775. до 1788. године – све до Гетеовог путовања у Италију. Спекулише се да је управо однос са Шарлотом фон Штајн био праван, који је скривао Гетеову везу са Аном Амалијом. Ипак, преписка Лоте фон Штајн и Гетеа трајала је 50 година. Писао јој је изузетно страствено, али и о свим ситницама, које су му се на дневном нивоу дешавале, толико да број писама готово досеже импозантних 1800, а „Дневник путовања по Италији“ такође је водио за њу.

„Лоти, 20. марта 1782. увече

Читао сам, правио изводе и писао. Првог дана, откако сам се одвојио од тебе, некако ми ништа не иде од руке. Свака нит мога бића вуче ме к теби. Данас ми се учинила готово неподношљива помисао да ћу те видјети кроз осам дана. Какве ми чудне, рекао бих чак глупе, мисли падају при том на ум, не смијем ни да ти кажем. Што се тиче Егмонта, не губим наду, али ићи ће спорије, него што сам мислио. Дивна је то ствар. Кад бих имао још времена, писао бих га другачије, а можда га уопште не бих писао. Али, сад кад је већ ту, нека остане. Покушаћу само да одстраним оно што је сувише отворено, јер није у складу са достојанством предмета. Ово писмо ћеш добити преко једног момка, који рано ујутру полази. Ох, најдража! Цијелог живота сам идеалисао о томе како бих желио да будем вољен и увијек узалуд тражио испуњење те жеље у сну заноса. А сад, кад ми је свијет сваког дана све јаснији, налазим то најзад у теби на такав начин, да то више никад изгубити не могу.

Хиљаду пута збогом.“

На основу Шарлоте, која му је била инспирација, Гете је обликовао и два литерарна женска лика: Ифигенију и Елеонору.

Кристијана Вулпијус

Једина жена са којом се Гете вјенчао и добио потомство била је КРИСТИЈАНА ВУЛПИЈУС. Упознали су се 1788. године и између њих се брзо развио интимни однос. Већ 1789. рођен им је син Август, први од петоро дјеце и једини, који је преживио. Кристијана је била чистачица, те су је дворски и високи кругови интелектуалаца, у којима се Гете кретао, одбијали и она је вријеме проводила углавном у кући. Иако ју је Гете изабрао за животну сапутницу и мајку његове дјеце, они нису били вјенчани све до 1806 – а вјенчао се са њом, 18 година након упознавања, из захвалности што му је те године спасила живот – и тек су након званичног вјенчања поједина врата друштвеног живота била одшкринута за

„жену јабучастог, свјежег лица, на коме су пламсала два чарна ока и румениле се усне попут трешања, што су честим осмијехом откривале бисерне зубе, а густе тамносмеђе локне уоквиривале су чело и врат“

марљиве Кристијане.

Маријана фон Вилемер

1814. године глумица, пјевачица и плесачица МАРИЈАНА ФОН ВИЛЕМЕР упознаје Гетеа, а њихов однос бива поетски оживљен у збирци „Западно-источни диван“, тако што је Гете њене одговоре на његова писма преточио у дијалоге у стиху између Зулејке и Хатема.

Бетина фон Арним

22-огодишња дјевојка племићке крви, поријеклом из Ломбардије, БЕТИНА ФОН АРНИМ Гетеа први пут среће још у Вајмару 1807. и вртоглаво се заљубљује. Још као дјевојчица имала је близак однос са пјесниковом мајком, а њена заинтересованост за Гетеа коријене је имала и у њеном такође литерарном позиву и утицају, који су на њу имали романтичари. Млада Бетина, бујне маште и богатог дара за писање, пасионирано је писала писма Гетеу, потписујући их као твоја дјевојчица, а интимни тон, којим су била набијена, често је код Гетеа изазивао непријатан осјећај, те је на њих одговарао штуро и кратко. Бетина је, упркос томе, идеализовала и уздизала Гетеа на пијадестал, а њена залуђеност и обожавање ишли су до те мјере, да је личне емотивне пројекције записивала као Гетеове одговоре на своја писма, па је тако настала и контроверзна књига „Преписка са дјевојчицом“, Бетинино најважније књижевно постигнуће објављено 1835. – када је она  већ била 50-огодишњакиња – које је изазвало бурне реакције јавности.

Гетеов љубавни живот не тихује ни у старости. 72-годишњак 1821. упознаје 17-огодишњу дјевојчицу УЛРИКЕ ФОН ЛЕФЕЦОВ у љечилишту Маријенбад. Двије године за редом је Гете ту сусретао млађану Улрику, у коју се дјечачки заљубио, иако је она у њему гледала само очинску фигуру. Војвода Карл Август је чак у име 74-огодишњег пјесника код мајке затражио и руку дјевојке, од чега није било ничег другог до трачева што су се ширили од уста до уста од Вајмара до Јене, али je и „Маријенбадскa елегијa“ насталa на станицама при повратку из љечилишта. Млада Улрике фон Лефецов важи за посљедњу пјесникову љубав и са њом се окончавају јади заљубљеног Гетеа.

Улрике фон Лефецов

Једном приликом, говорећи о утицају, који је роман „Јади младог Вертера“ имао на њега лично, Гете је рекао да га Вертеров осветнички дух не би толико прогањао у стварном животу ни да му је Вертер био рођени брат, којег је убио. То је био лик, којег сам створио хранећи га крвљу сопственог срца, рекао је Гете свом пријатељу Екерману 50 година након објављивања романа.

Живот једног од најславнијих имена њемачке и свјетске књижевности, живот Јохана Волфганга фон Гетеа, како приватни тако и онај стваралачки, имао је јасне контуре женског лица. И као да то већ није довољно упечатљива и заводљива, готово опијајућа слика – марта 1832. године Гетеова смрт имала је лик једне жене.

„Зар не видите ту лијепу женску главу, црних, изразито црних увојака, тамо у мрачном дну собе? Ах, свјетлости, још свјетлости!“ – биле су самртне ријечи заљубљеног пјесника.

За  P.U.L.S.E  Барбара Новаковић

БИБЛИОГРАФИЈA:

  • Benedikt Jeßing; Bernd Lutz; Inge Wild: Metzler Goethe Lexikon. J.B.Metzler Verlag, Stuttgart, Weimar 1999.
  • Bernhard Gajek; Franz Götting: Goethes Leben und Werk in Daten und Bildern. Insel-Verlag, Frankfurt am Main 1966.
  • Kiermeier-Debre, Joseph: Goethes Frauen. 44 Porträts aus Leben und Dichtung. Deutscher Taschenbuch Verlag, München 2011.
  • Žmegač, Viktor: Geschichte der deutschen Literatur vom 18. Jahrhunderts bis zur Gegenwart I (1-426), II (1-91). Athenäum Verlag, Königstein 1978.
  • dtv-Atlas zur deutschen Literatur. Deutscher Taschenbuch Verlag, München 1983.
  • goethezeitportal.de
  • literaturnetz.org
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



4.8 23 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments