Љубав као потреба за доживљајем целине

Љубав као потреба за доживљајем целине – Религијски симболи у поезији Сузане Рудић

(Сузана Рудић, „Шаптај тишине у кући истребљених снова“, Поетикум, Краљево, 2025, 48 страница. Други део четврте збирке поезије Сузане Рудић посвећен је песнику Николи Драгашу, њеном деди.)

Песникиња пише о љубави: Љубав је једначина са две непознате, два успутна пиктограма која дишу један другом за врат, летњи џез у суморним данима. Пишући на исту тему, Владета Јеротић каже:

„Љубав је мистерија и загонетка, као сваки феномен који додирује суштину збивања у животу човека. Не може се порећи човекова потреба за интензивним и целовитим доживљајем. Један од најјачих доживљаја у људском бивствовању у коме суделује целина јесте доживљај љубави. Зашто се до њега долази тако ретко? Зато што се људи налазе на различитом степену развоја своје индивидуације…Ми смо у стању да гледамо, али и да видимо како почиње индивидуациони процес, кроз какве препреке пролази, како и докле напредује, како је застао или како се заувек зауставио. Индивидуација, тако, није никаква апстракција, већ нешто што у себи осећамо да се збива, што нас изнутра гони, као што из семена баченог у земљу постепено расте плод. Није наравно иста земља у коју је семе бачено, па није ни плод (заблуде оних који мисле да је дете „неисписана табла“ када се роди!)…

Сузана Рудић каже:

„Родила сам се као грудва, сада се разливам међу прстима – сада бих да се склупчам у првобитни облик, родим у загрљају девојчице којој су уместо вашки требили снове“.

Човек може да сазрева и тамо где није посејан, његова моћ унутарњег растења неограничена је, упркос често несавладљивим препрекама. Сузана Рудић:

„Ти си други човек, ја друга жена. После свих Голгота, волела сам те и даље те волим. У расцепу груди станујеш да ме зацелиш“…

Човек, једном речи, тежи да узрасте до целине која га је одувек неодољиво привлачила. Само љубав приближава човека целини, а све што није љубав од ње га одваја, удаљава и самим тим чини несрећнијим“. На једном месту песникиња каже: Amor vincit omnia – Љубав побеђује све, а своју последњу песму у овој збирци завршава речима: „Схватамо да је љубав најзахтевније дело на каменој плочи“.

Лирско ја на путу сазревања, индивидуације, наилази на различите препреке: „Сада си моје мртво море, ја твоје мртво слово…Трн што се забоде у кожу и уместо крви остави празнину. Затим наставља: „Не брини, ниси једини багрем који је процветао па увео, имам још хиљаду рана на које се ослоним кад клонем. Једно се питам, кад би ме распео свет да ли би ти се душа кидала, да ли би стегао вилицу и узвикнуо – она је била печат моје душе“. Лирска јунакиња се идентификује са Христом који је Бог љубави. Она има још хиљаду рана на које се ослони кад клоне. Препознајемо архетип рањеног лекара, спасиоца који лечи својом раном, а кога свако од нас до извесног степена, носи у себи. Књига пророка Исаије 53: 5-6 : Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо. Владета Јеротић говори о спонтаном процесу самолечења код људи који носе у себи способност и моћ да на аутентично људски начин пате, јер само у таквој врсти патње постоји плодна клица поновног рођења. Није узалуд давно речено да истинска патња чисти и преображава човека.

Вера је својеврсни скок у огроман ризик, скок у огромну празнину, али скок са дубоком надом и поверењем у Христа да је ту Његова рука и да нас ту Он чека.

„Верујући се саплићу о Христову одору, тражећи божанство унутар себе. Божанства на престолу исплакала су крв да ухлебе залуталу наду… Јутрос се нада огласила кроз димне сигнале из урушених душа да су јој клонули мишићи, јутрос су је замрзели, не знајући да мрзе себе“.

Владика Николај говорида је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави. Хришћанска вера јесте вера љубави. Хришћанска нада је упокојење срца у Богу са увереношћу да се Он непрестано стара о нашем спасењу и да ће нам даровати обећано блаженство.

Осим у стиховима: „Не брини, ниси једини багрем који је процветао па увео…мотив багрема јавља се и у песми „Рођенданска“ – „Кажу да личим на багрем, да сам у двориште усадила срећу кад је прокишњавао плафон“. У малом речнику симбола стоји да је на Западу багрем симбол са снажном верском конотацијом. Према предању, круна коју је носио Христос била је исплетена од багремовог трња. Према Старом Завету, ковчег је био направљен од дрвета ситима, врсте багрема. Било да је реч о барци или сандуку у коме се налазе Таблице Закона, ковчег представља божански закон. Нојев ковчег (или Нојева барка), који плови на таласима и у који су се склониле све животињске врсте, представља друго стварање света после погубне одлуке о Потопу. Док је прво стварање посао статичног Бога, који ствара само својом речју, друго стварање је дело Бога у покрету који користи и прати једног праведног човека , како би се живот и људско друштво обновили. Заветни ковчег, сандук од позлаћеног багремовог дрвета у коме се налазе Таблице Закона, то јест правила вере и живота у друштву које је Јахве предао једном другом праведнику Мојсију, био је такође израз божанског закона у покрету, пошто су га Јевреји носили са собом у војне походе… „одлазим из проклетих авлија, путем везаним за пупак, натраг до Синајске горе“. Ковчег ће у хришћанству постати мистични симбол Цркве.

Пут љубави није лак, често је праћен усамљеношћу, самољубивошћу, болом: „Допуштам да ме разломи осама, модрим кљуном као врана, искљуца на дверима Ниобидин бол“. Ипак, тај бол није јалова патња, напротив, он носи поруку

„и нека бол мој буде калем поука на души путника намерника да буду дашак ветра, а не гониоци ветра на грудима вољених“… „Никада дланови моји нису били ближе лицу љубави, никада јаче плава осама кости моје није нагризла. И данас су сузе моје пустиле клицу крај гроба сузе твоје“.

Зар није Христ рекао:

„Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане, ако ли умре, много рода роди“.

Човекова мисао је често затворена због његовог самољубља. Самодовољност је смртоносна за свако створење; чим се једно биће затвори у себе, оно умире: тако зрно пшенично, тако свака травка ако није отворена према осталој природи и не храни се њоме, онда вене и умире. Зрно горушично остаје једно и бескорисно и за себе и за друге, док остаје у свом егоцентризму, у границама свога бића; чим одлучи да изађе отуд, оно се отвара, жртвује се, „умире“, и кроз њега потеку живи сокови земље, топлота, влага, светлост, и оно се оплоди, поново роди, и рађа многи род. Жртвујући себе, оно је себе оплодило, уневши у себе мноштво других сила које су га спасле саможивости и самољубивости која га усмрћује, и увеле у нови живот. Мртву природу могуће је оплодити само кад престане самољубље. Песникињина порука гласи:

„Неке љубави знај рођене су да умру и постану проповед, освану у даљинама беле као прва постеља новорођенчета“. „Нека јелеосвете путници намерници свако тело које се тежи преобразити у камен темељац крви у пепелу“.

Песникиња призива преображај, обнову, сагледавајући да се из пепела може родити нешто ново, иако је процес болан и деструктиван. Јелеосвећење је једна од седам светих тајни у православљу, позната и као освећење уља, која се састоји од молитава свештеника и помазивања освећеним уљем. Ова света тајна се врши над болесницима како би се кроз Божију благодат остварило исцељење душе и тела. Сматра се леком и за телесне и за душевне проблеме, помажући у лечењу од немоћи и чишћењу душе од грехова. „У расцепу груди станујеш да ме зацелиш“.

Љубав не умире, не нестаје, ни онда када се о њој говори у прошлом времену. Њени друмови потписани су ритмом срца. Уз музику која се изводи достојанствено и са великом озбиљношћу (адађо) како и приличи нечему што се доживљава као свето и одржава као ватра која нас је грејала и огрејала, макар и том „ последњом искром која је довела до кише искупљења“, односно спасења и ослобођења од кривице, греха или казне. У Библији се реч искупљење користи да опише како нас Бог спашава од наших грехова. Идеја искупљења налази се у целој Библији, од Старог до Новог Завета. Песникиња нам се обраћа речима:

„Данас сам путник намерник који верује у водиљу која васкрсава из искушења“.

Зар је мало искушења на које човек наилази на свом животном путу. Многи поклекну под теретом свакојаких животних недаћа и тескоба, разочарају се и на разноразне начине клону, не успевајући да се очисте од свакојаког светског и белосветског муља и кала. Овде чујемо глас песникиње који се није утопио у набујалим водама емоција, већ кроз ватрено крштење успео да сазри и да и нас читаоце подстакне да нам свакојаке невоље буду подстрек и изазов за ново и другачије промишљање живота из кога излазимо снажнији и зрелији.

„Пет до дванаест, одлазим из проклетих авлија, путем везаним за пупак, натраг до Синајске горе“.

Проклета авлија је слика материјалног света у коме живимо. Свет је затвор у коме су људске слободе ограничене а појединац често жртва непредвидивих и нелогичних сила. Метафора за свет у којем владају апсурд и лудило, где су границе између здравог и болесног нејасне, где се не зна ко је крив, а ко невин, а друштво и људи више не праве разлику између добра и зла, између неправде, лукавости, манипулације на једној и праведности, искрености, поштења, на другој страни. Песникиња каже:

„Од ћутања исплетени су џемпери / Опет зебемо, опет је туђе, опет је ничије, опет је неизбежно / Опет нисмо своји у братимљењу, у крв се кунемо/ Опет немам толико хаљина колико свет има наличја / Опет немам толико суза које ће процветати у алејама / Смејемо се и наздрављамо / Идемо даље /.

У потрази за целовитошћу, лирска јунакиња се опредељује за место духовности Синајску или Мојсијеву гору, месту где је Мојсије примио десет Божјих заповести. Враћа јој се везана пупчаном врпцом као архетипу велике мајке или сопства. У Лексикону основних јунговских појмова стоји да трансформациони карактер Велике Мајке долази до изражаја у оним психодинамичним елементима и факторима који изазивају непрестане промене, вечито умирање и настајање. Насупрот конзервативној тенденцији елементарног карактера трансформација узрокује динамичну покретност, промену и поновно рођење. Песникиња закључује: Пред алерт, желиш да се временска оса заротира и поново би све испочетка…И неком ће пред алерт исто небо бити крштено платно и вечни чаршав.

Други део ове збирке посвећен је човеку који није престао да верује у снове, правду, Бога и љубав, Сузанином деди, песнику Николи Драгашу.

Тананим лирским тоновима, Никола Драгаш проговара о женској лепоти, љубави, жалу за младошћу и родним крајем, као и о својој религиозности. Пред женском лепотом коју слави, не изговара ни реч, јер свака реч би била сувишна.

„Данас те сретох, али ништа не рекох, јер си ме девојко лепотом претекла“.

Љубав има чудесну моћ преображавања. Његов и лик вољене, враћају се у младост.

„Трчали смо кроз време,

Бог је вратио године, били смо у љубави младалачкој.

Нисмо знали стати, младост се врати.“

Елегичним тоновима жали за родним крајем

Стари корени се не заборављају.

Урезани су на рођењу.

Вртим се у круг, излаза нема…

Три ћу златника дати да ме неко у домовину врати.

Бол због искорењености из родног краја никад не престаје

Лети, лети птицо мала у домовину моју

Тамо је душа моја

Тамо је срце моје

Тамо је младост моја

Светом Василију Острошком песник се обраћа речима

Нека деци нашој књиге не буду бреме,

и нека не прекори брат брата ради земљице

већ да са радошћу погачу деле.

Посебан утисак оставља песма „Пахуљица у мају“

У мају, кад му време није… „Из ведра неба на длан ми пахуљица паде. Да ли је Сунце посла?“ Лирски субјекат је свестан да је не може физички задржати на длану јер ће се отопити. Пахуљица, етеричне лепоте и нежности као љубав кад јој време није, може да опстане само у преображају, као део унутрашњег осећања: