Ulogujte se / Kreirajte profil

Љубав на рушевинама несрећне ере

(О филму „Хладни рат“ Павела Павликовског. Гл. улоге: Јоана Кулиг, Томаш Кот, Агата Кулеша, Борис Шиц, Седрик Кан)

Када помислимо на доба т.з.в. „хладног рата“ средином двадесетог века, увек нам на ум падне шпијунажа, гомилање нуклеарног оружја и наравно тензије које долазе заједно са њим. Филм Павела Павликовског ословљен са истом том синтагмом „Хладан рат“ говори о нечему сасвим другом – о љубави која се одвија по просторима уморне и разрушене Европе недуго после крвавог Другог светског рата. Страст која обузима неуморног џез пијанисту Виктора и талентовану, али мистичну певачицу Зулу претвара се у љубавну сагу заклоњену сенкама послератне нетолерантне Европе чија подељеност на демократске и комунистичке друштвене матрице отвара простор једне несвакидашње тензије која се пребацује и на интимни план њених становника. Љубав између ових двају младих музичара запламти у њиховој Пољској која крајем четрдесетих година увелико гради комунистички режим и њихову љубавну игру прекида одлука Виктора који не подносећи окове комунистичких закона и правила бежи у Француску. Зула је девојка која своју ветропирасту природу даје на дар овом шармантном музичару, али му је повремено и одузима желећи да и она окуси плодове слободе. Прича се растеже у опсегу од петнаест година и  врло је  конкретна и језгровита.

И овај филм Павликовски снима у истој техници као и његов Оскаром и другим великим наградама награђеним „Ида“. Чак су и глумице који доминирају тим филмом присутне увелико и у овом филму од којих је Јоана Кулиг главна женска улога. Претпостављам да је овај талентовани пољски редитељ овим филмом отишао и корак даље – заједно са легендарним пољским драматургом Јанушом Гловацким (Антигона у Њујорку, Четврта сестра) коме је, нажалост овај филм био лабудова песма, градећи врло органичан и компактан сценарио с којим успева да  надахнуту и посве оригиналну причу смести у непуних сат и по времена. Значи, филм „Хладан рат“ се не бави дугим дескриптивним сценама (и поред тога што има сјајне сцене којима описује разрушене градове земаља које се опорављају од недавног рата) и непотребним додатним објашњењима, већ се конкретном драматургијом усредсређује анализи девастиране љубави двоје младих уметника чија страст никако не замире.

Доминанта улога ове црно беле саге је талентована глумица Јоана Кулиг која живахну и енигматичну Зулу игра са великим надахнућем. Талентована и као глумица и као певачица, она блиста са свим својим физичким и емотивним корпусом, са сваком својом репликом подсећајући на легендарну Жану Моро или још више на Кетрин Денев у филмовима Луиса Буњуела. Она је и страсна и рационална, сетна кад пева прелепу пољску народну песму која постаје лајт мотив целог филма, али је и драматична онда кад се судбина обоје њих замрачи као пакао. Њен партнер, шармантни џез музичар Виктор кога игра Томаш Кот који, с друге стране потсећа на Марчела Мастројанија импонује својом мужевношћу као и својом бунтовнишћу коју плаћа врло скупо вукући се по државама без идентитета и са сумњивим политичким пледоајеом. Он је талентовани млади музичар који не жели да се помири са оковима комунистичке Пољске и своју срећу тражи  лутајући државама, али ипак, пада на колена при свакој појави његове љубљене Зуле.

Ова упоређења са славним глумцима шездесетих и седамдесетих годинама наметнули су ми се управо због црно-беле технике којом је снимљен овај филм и то је једна врло чудна интертекстуалност самог филмског жанра који се циклично понавља са свим режијским концептима који дозивају прошлост посежући по овим стиловима. Врло је чудно то призивање талената глумаца који су обележили свет филма у духовним хабитусима других исто надарених и нахдахнутих уметника. У филму се појављује и „Ида“, глумица Агата Кулеша која је играла главну улогу у том легендарном филму Павела Павликовског, али овог пута трансформишући се у сасвим супротан лик даме која је исто уметница, али овог пута песникиња, љубавница Виктора. Епизодна, али значајна улога привлачне и наочите жене са веома интересантном и интригантном сценом на сабави у Паризу где је емотивна и раздражљива Зула среће у једном веома непријатном тренутку.

Суморне педесете године двадесетог века који грца испод рушевина Другог светског рата сјајно одсликава фотографија ингениозног Лукаша Жала, кинематографера који зна да црно белом фотографијом уверљиво пренесе цео тај отужни миље и да цео филм делује као да је изашао из неког заборављеног снимка са тог времена. У супротстности са тиме су прелепе кореографије фолклорне групе где наступа Зула, живахне песме и плесови који усхићују. Филм се генерално и креће по тим контрастима и тиме продубљује комплексност тог мрачног периода двадесетог века. Медији су већ писали да је инспирација за овај филм Павликовски добио од својих родитеља, а артистичност целе ове приче плени не само због њене интересантности, него највише зато што се она, уствари бави темом којом се досад нико није бавио, а то је љубав у време тензије, неизвесности и опасности.

Верујући да ће и овај филм Павела Павликовског прокрчити још једну стазу славе, управо сам сазнао да је већ добио пет номинација за Европску филмску награду, а претпостављам да овог децембра неће проћи без награде.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

 

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.