Џулијан Барнс, човек у свим – могућим и немогућим – капутима

Кажу они који се сматрају добрим познаваоцима књижевности, и то оне добре, да је Џулијан Барнс један од највећих живих писаца. Овом и више него ласкавом титулом овенчали смо човека који је на светској књижевној сцени већ годинама а као да га заправо и не занима баш толико шта ми о његовом раду мислимо. Он пише, он ствара. Он нераскидиво везује уметност и живот.

 

 

Зашто волимо Џулијана Барнса? Ко је он, од почетака до данас?! Различитост је ваљда одговор на то питање. Од других, наравно, а и од себе самог. Тешко да ћете пронаћи два његова романа (осим Троје и Љубав и тд. где је овај други наставак првог) који имају какве-такве сличности. Џулијан Барнс трага. За смислом, за новом причом, за упознавањем себе самога. Од Флоберовог папагаја, преко Артура и Џорџа до Нивоа живота када смо мислили да ништа боље из његовог пера не може доћи, онда Шума времена до најновијег Човека у црвеном капуту. А шта све нисмо поменули – ретко плодоносан писац. Ако није највећи живи писац, оно најсвестранији засигурно јесте.  

Најновији његов роман полази од капута, каже и сам – те опипљиве ствари или, ако пожелите да сазнате о чему још говори овај роман, неко ће вам рећи – о једном познатом бонвивану, иначе гинекологу из 19. века. Али није ли то пуко поједностављивање ствари? Ово јесте романсирана биографија, какве Барнс иначе воли – оне што нису баш сасвим биографије, него има места и за још понешто (особено приказивање чињеница и онога што је могло бити, “фрустрирајуће за биографа али невероватно добродошло за једног романописца”), али је једна својеврсна шетња кроз читав belle epoque (период од француско-пруских ратова до избијања Првог светског рата 1914. године) и његове личности и догађаје. 

 

 

 

О овој “својеврсној приповедачкој алхемији” (и кад не пише роман, Барнс то чини) говори и преводилац, професор Зоран Пауновић, која ће вас обузети и учинити вас помало учесником те велелепне повести и пишчеве очараности раскошним животом и богатом историјом.

Барнс је често сврставан у постмодерне писце и тако лако можда одбациван од стране оних који постмодерну у основи не воле, али Барнс није неко ко се грчевито држи етикета – будите спремни да вас изненади. Барнс је књижевник и то је једина етикета која овде паше.

Будући да је познати франкофил (чак носилац француске Легије части), не изненађује чињеница да за тему узме дешавања и историјске личности понајпре француске, а потом и све оне националности које су у дато време са њима биле повезане (углавном Британце и Американце). Међутим, не будите уљуљкани у помисао да је ово и романтизована осим романсиране биографије – господин Џулијан има став, и то какав. Он се суптилно руга свима – и Французима и Британцима и Американцима, и шовинизму (који је “један вид тупавости”) и француској идеји о Британцима, или пре Британкама, и британским правосуђу и политици и америчким идејама о (не)хигијени, ставу према Оскару Вајлду или пуританским мислима када је реч о гинеколошком здрављу жена. 

Барнс тражи поткованог читаоца и то се понекоме можда и неће свидети, оног који ће моћи и неће му бити досадно да путује са њим кроз тај и такав 19. век – неће бити лоше да је макар чуо за сва та имена – Вајлда, Гонкура, Сару Бернар, Хенрија Џејмса, Пруста, Гогена, Дегаа, Клемансоа, Сарџента, Лорана, Уисманса…

 

Џулијан Барнс говори о темама које су заокупљале бел епок – медицини, праву, двобоју као претечи ношењу оружја и људском пориву за осветом – 19. век или садашњост у којој живимо? И на крају, ту је и тај Брегзит – не опрашта Барнс Енглезима ту исхитрену одлуку за коју би можда нашао корене далеко раније – или у догађајима или у карактеру саме нације. Иако вероватно “не можемо знати”.

Ко је, дакле, човек у црвеном капуту? Сви се то питамо од када узмемо у руке ову књигу на чијим је корицама део тог црвеног капута увећаног да се виде набори тканине. То је Самуел Пози, виђени француски лекар тога доба који је преобратио лекарску професију и учинио гинекологију и хирургију саврменом. Уз њега су и његове суште супротности, два човека, која су заједно са њим, далеке 1885. дошли у Лондон – принц Едмон де Полињак и гроф Робер де Монтескју. Барнс свима посвећује дужну пажњу, а највише њиховим односима са члановима породице или љубавницима – сви су згодно мртви, каже Барнс, па их можемо савршено разумети.

 

 

Међутим, кроз ову романсирану биографију се шепури, као да је главни лик, и Оскар Вајлд – и његов Доријан и Хенри Вотон али и суђење и наивност да остане у Енглеској уместо да се спасава од страшног британског суда, његов дендизам, уображеност, његова жеља да се афирмише у друштву које је презирао. У једном тренутку нисте више сигурни да ли то пише Барнс, изговара професор Пауновић или мислите ви – срце вам убрзано лупа и има ли боље рекламе за овај роман?! Повремено, међутим, нисте сигурни ни да ли Барнс има потпуно чврст став према овој теми, јер он као да се мисли и предомишља из пасуса у пасус – али једно је сигурно, овај аутор има безгранично поштовање према теми коју третира. Међутим, нема га према америчкој јавности тога доба – “Запрепашћујуће је било то што су бриљантног оксфордског дипломца приказивали као кракатог афроамеричког јуношу који маше сунцокретом.”

Барнс показује ванредно познавање уметности, понајвише сликарства ако изузмемо књижевност, у опису репродукција које красе странице овог романа поред књижевног текста иако избор тих репродукција или фотографија није увек нешто што ће пријати читаочевом оку, као на пример она Одри Дикон у ковчегу са полуотвореним очима.  

Док читате ово дело, мислите (без обзира на то да ли сте љубитељ оваквих романсираних биографија или не) да је Барнсу пошло за руком да напише ремек дело. Ретко је овакво постигнуће техничке савршености и повезаности свих виђенијих људи тога доба који су били различитих националности, а раздвојени територијом – детаљима, писмима, дневницима и најзад догађајима који су били скривени оку модерног посматрача историје и уметности, заоденутих у копрену децентне ироније и животне мудрости.

Ово је књига за уживање, уз чај и бисквите, баш “по енглески”, посластица за праву гурманску дегустацију. Полако и са мераком.

“Чудај је осећај – више чудан него тужан – кад човек изненада схвати, грубо, без икаквог упозорења, готово без икаквог наговештаја, да је живот прошао.”

Туробна истина, међутим, ако вам живот стане у перо Џулијана Барнса – није ли био вредан живљења?

 

за П.У.Л.С  Лидија Бајовић

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Професор Талтомар
Професор Талтомар
1 month ago

Сјајан текст на сјајном сајту о дјајном писуц. Треба додати још и “Историју света у 10 1/2 поглавља”.

Lidija Bajovic
Lidija Bajovic
1 month ago

Хвала најлепше, Професоре. И Историја је сјајна.