Анђео разбијеног система

Анђео разбијеног система

(О филму „Разбијач система“ немачке редитељке Норе Фингшајт. Гл. улоге: Хелена Зенгел, Албрехт Скуч, Габриела Марија Шнајде)

Систем једног друштва омогућава свим грађанима начин опхођења који на неки начин одређује и начин живота одређеног хабитата са свим компонентима који чине тај живот. Све ово звучи доста афирмативно кад не би тај систем био најчешћа мета разбијања у сврси његове промене или његовог уништења како би се изградио нови који би био бољи или гори, зависи од дозе заслепљености разбијача. Филм „Разбијач система“ истиче канцерогене зоне савременог немачког друштва, прекомерност у комуникацији са најосновнијем јадру заједничког живота – породице.

Нора Фингшајт развија сјајну причу о деветогодишњој Бени, девојчици која је неприлагодљива и „насилна“. Ово „насилна“ стављамо у наводницама зато што се цела прича не односи само на њу, него и на социјалне и интимне околности где живи та девојчица. Филм се, у ствари, бави на неки начин „пуцањем филма“ у глави те девојчице који док  гледамо на тренутак помислимо да је та слатка, плавокоса девојчица једноставно „таква“ и да једноставно њој није место „тамо“, у том окружењу, у тим институцијама, чак ни у њеном дому. Редитељка се врло мудро бави коренима и разлозима тог „агресивног“ понашања мале деветогодишње девојчице. Бени има и лоше и добре стране, али не може да се обузда. Овде редитељка поставља питање: да ли дете уопште може да се обузда и да ли је дечји афект много ирационалнији од афекта одраслих особа. Филм анализира најважније институције где мала Бени борави и, што је најважније, не заузима страну, т.ј. не оправдава никога, ни Бени, а ни институције, а  ни људе који су одговорни за развој ове мале девојчице. Редундантност у релацијама породице и образовних институција је амбивалентна и задире управо у систем васпитања и образовања. Мала колерична Бени је само „мало“ другачија од осталих, а друштво нема уходане начине да се избори са њом, нема метода, нема технике.

Сјајни сценарио овог филма као задњу консеквенцу доноси отуђење као највећи вирус савременог друштва. Мала Бени у целом том мору социјалне и образовне „бриге“ остаје сама и несхваћена. Редитељка гради причу која је дирљива, али и ригидна у исто време. Оно што је запањујуће изванредно, је глума мале Хелене Зенгел која игра невероватно захтевну улогу мале необуздане девојчице Бени. Савршено талентована, ова девојчица доноси целу лепезу изражајних средства и креира лик који шокира и одушевљава у исто  време. У свим ситуацијама мала глумица игра са свим својим бићем и невероватно тачно, инспиративно и предано. Један од најинтересантнијих ликова је лик Михаела Хелера, васпитача којег тумачи Албрехт Скуч, глумац који је за разлику од мале Хелене  много сталоженији. Овај лик је редитељка увела као рационални контраст мале Бени како би се отвориле и неке друге дилеме око третмана ове девојчице као што је оправдавање њеног „насилничког“ понашања и мере којима друштво предузима да би се изборио са њом. Језгро целог овог филма су сцене између Хелера и мале Хелене када они одлазе у викендицу да остану неко време заједно. У овим сценама се отвара она друга страна личности мале Бени и, чини ми се да је Хелеров лик у овим сценама најинтересантнији. И поред тога што Скуч углавном игра суровог васпитача, он у овим сценама акцентира и своју емотивност која резултира тиме што малу и необуздану Бени после повратка из викендице позива у своју кућу. Овај лик Скуч дочарава  умешно и врло надахнуто.

Од епизодних ликова најинтересантнији су ликови Габријеле Марије Шнајде која игра госпођу Бафане, васпитачицу која је највише је наклоњена малој Бени и Лизе Хегмајстер која игра мајку мале Бени. Обе су фантастичне у сцени где се мајка одриче своје властите кћерке како не би утицала на друго њено дете.

Директор фотографије овог филма је млади Јунус Рој Имер, коме је ово први дугометражни филм, али има иза себе завидну филмографију кратких и документарних филмова. Сценограф филма је Мари Луиз Балзер, која је радила сценографију за филм Марен Аде „Тони Ердман“, док је костиме радила костимограф Уле Барселос. Ненаметљива музика је дело Џона Гуртлера, док су монтажери Стефан Бесингер и Јулија Коваленко.

„Разбијач система“ је филм о већ растуреном систему где се најмање обраћа пажња вредностима. Двадесет и први век је век којег руше информације и личност се губи под тим налетом глобалних рационализација и лажних вести. Бени постајући разлог, она остаје као последица социјалне редунданце и надолазећег таласа друштвеног неспоразума. Нора Фингшајт овим филмом упозорава на крхко стање породице у савременом друштву, на убијање личности на самом почетку њеног обликовања, а и на суровости друштвеног система у недостатку правог и доследног планирања. Застрашујуће сцене у овом филму говоре о ономе шта чека свет генерално, а то је дистопија где већ нико не обраћа пажњу на личност, него на пуко задовољавање основних потреба. „Разбијач система“ је специфичан филм и његова порука је врло јасна и она се односи на људску личност, на његово околину и на вредност човека.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Lola
Lola
3 years ago

Izuzetan film, tezak i emotivan, ali definitivno film koji ostavlja utisak dugo nakon gledanja.

Djevojcica je fantasticno prikazala stanje djeteta koje nema ono najosnovnije sto je svakom djetetu neophodno-majcino prisustvo,ljubav i paznju. To trazi u raznim drugim ljudima, ali posto su i oni, takodje,otudjeni od sebe i ljubavi generalo,tesko uspjevaji da joj pruze ono sto joj treba.
I to je zapravo prikaz zacaranog kruga u kojem se gubi kontakt sa humanom stranom ljudskog postojanja.