„Светлост се тражи у мраку, злато се чисти у огњу а вера се чисти у сумњи” или Пловидба кроз људску душу

Ако се историја може посматрати као историја сазревања идеје да смо сами одговорни за своју судбину, независни од воље државе, Бога или нечег трећег, шта је агенс тог сазревања? О чему учимо када учимо филозофију? Шта нас чини људима?

Слобода. Могућност да сами одаберемо пут, ма какав био. Да бирамо између добра и зла. Да од објекта постанемо субјекти. Морална аутономија је нит што нас прати од првородног греха све до Хегела, који је историју видео као освајање слободе.

Ово није роман о јудео-хришћанству – још мање о хегелијанској филозофији – али аутор успева да једну забавну, лако читљиву авантуру проштепа дубоким промишљањима људске природе, знања, љубави и слободе. Радња романа смештена је у трећи век и прати Ардалиона, учитеља који се, након школовања на Платоновој Академији у Атини, вратио у родни Капедунум (данашње Ужице). Када схвати да се неће скрасити, нити подучавати у месту где нико није писмен и никоме његова писменост не треба – креће пут Рима, негдашње престонице царства на заласку.

„Ардалион” је пустоловни роман препун догодовштина, заплета и обрта којима ће насловни јунак од научењака стићи до роба. Он ће, међу алхемичарима, путујућим трговцима и лакрдијашима на путу до Колосеума стећи гомилу искустава која ће, једно за другим, мењати значење свим претходним искуствима. Али његов друштвени пад праћен је духовним успоном. Од Ардалиона, дипломца Платонове Академије до Ардалиона, хришћанина с краја романа, води пут интензивног, па и трагичног сазревања. Зато је „Ардалион” донекле и развојни роман (bildungsroman), али драмски уобличен тако да нас, од сцене до сцене, тера на „само још једну” страницу.

Њих је готово четиристо, али написаних складно као филмски сценарио. Утисак о „уџбеничности” романа допуњује и детаљна нумерација поглавља. Свих четрнаест поглавља као да су уџбеници из којих учимо о свакодневном животу у позној антици, о вредностима и искушењима раног хришћанства и бројним занатима са којима Ардалион долази у додир. За разлику од аутора који своју ерудицију наплаћују предугим и сложеним реченицама – или пак китњастим, али несувислим – Козма Харитон ове грешке избегава. Штавише, поједине дијалоге пише изузетно модерним језиком, као да њима наговештава своју младост (1997).

„Тело је оно по чему је човек сличан животињама. Дух је оно по чему је сличан Богу. Читав наш живот, сваки наш поступак, као да је заузимање места на континууму чији намагнетисани полови (бити као животиња, бити као Бог) вуку сваки на своју страну. Бити човек значи заузети неко место на том континууму. Бити човек значи борити се и са Богом и са животињом у себи”, слушао је Ардалион док се шетао вртовима Академије.

Тек ће касније схватити да је човек једино биће коме је преживљавање тела потчињено узвишенијем циљу – преживљавању духа.

Какав је то дух? Роман „Ардалион” је калеидоскоп идеја међу којима сјаје знање и љубав. Без знања, љубав је наивна. Без љубави, знање је јалово. Туга се рађа управо кад смо препуни снаге за љубав али немамо коме или чему да је посветимо. Зато ће се свако „чињенично” или „научно” знање, пре или касније, показати немоћним пред духом.

„Наука без духовности не може донети ништа добро овом свету. Само ће се религиозни облик испраности мозга заменити научним: једна догматика уступиће место другој, а заслепљеност ће остати иста”,

рекао је алхемичар Јероним. Ове речи више су од одбране алхемије. Оне показују стваралачки потенцијал интуиције, мистично искуство и поетску имагинацију – све оне животне снаге које се опиру категоризацији научног ума. Зато се „Ардалион” може читати и као протест против принуде позитивизма, механизма и материјализма. Наши животи, наши међусобни односи, не могу се свести на бројке, алгоритме и уновчиве корелације.

Слобода као смисао

А управо се то покушава, све у име сигурности. То је опасно, јер злоупотребљава знање и његову расподелу, а управо је то кључ друштвене моћи. Концентрација моћи води концентрацији контроле над употребом знања, а тада је на удару основно начело достојанственог живота – слобода. А само са њом, наш живот добија смисао. Али не само живот, што су показали хришћански мученици. Ниједан од њих није свет зато што је умро за Христа – већ зато што су за њега живели.

„Кад знамо за шта смо спремни да дамо живот, онда знамо и зашто живимо”, слушао је Ардалион свог пријатеља хришћанина.

Можда најлепши разговор ова два јунака вођен је о апостолу Томи, који је тражио да опипа ране на Христовом телу након што је васкрсао. Пуно њих га зато назива „неверним”, али мало њих разуме узвишеност његовог чина. И остали апостоли су, као и он, посветили живот Христу, јер су у њему видели нешто за шта вреди живети и страдати. И они су, као и Тома, у себи пожелели да додирну Христове ране. Али само је Тома био спреман на ризик провере својих уверења.

„Само човек који је истински храбар и племенит може да се суочи са могућношћу да није био у праву” – пише нам Харитон на 298. страни – „и са могућношћу да ће морати да измени језгро из ког је до тада градио свој живот”.

Зато је апостол Тома најхрабрији човек који је икада живео.

Слобода која је дата људској врсти највећа је благодат, јер захваљујући њој не постоји граница нашег напретка. Напредовање је тежак али плодоносан процес:

Тек када дођемо до својих ограничења, тек када видимо шта је изван наших граница, тек тада можемо да их пређемо и постанемо већи”,

речи су којима аутор наговештава Јунгову идеју индивидуације.

„Зато је боље да умремо након живота у коме смо радили оно што нас испуњава и били оно што јесмо – него након живота у коме смо се вечито плашили да то покушамо, купујући сигурност слободом”,

показао је остарели, изнемогли хришћанин како и наш живот и наша смрт добијају смисао.

Овај млади писац не завређује пажњу само контемплативним пасусима, већ и честим играма речи, алегоријама и стилски глазираним реченицама. Највише ми се допао начин на који отвара десето поглавље. Да би описао реал-политику, полази од улоге глумаца, редитеља и продуцената у обичним позоришним представама. Иако су глумци једино што видимо, иза њих се налазе писци, који морају да напишу то што глумци говоре. Ту су и редитељи, који оно што писац напише морају превести у драмску игру. Неко је, међутим, најмање видљив а можда и најважнији. То су продуценти – који одлучују шта представа говори, остављајући свима осталима да осмисле како ће то да говори.

Након тога аутор прелази на политичку сцену:

„Војници, судије, сенатори, преторијанска гарда и државни функционери – сви су они само глумци”,

наводи Харитон, додајући да и сам владар није више од глумца. Због веома уског видног поља, владари никада неће видети себе као карику у ланцу историје:

„За њих, историја почиње њиховим рођењем и завршава се њиховом смрћу”.

Овим ванвременским описом, аутор сугерише да је памет, која заобилази људе на власти и људе жељне власти, присутна иза политичке сцене.

С обзиром на квалитете овог романа, рекло би се да његов аутор до сада није јавно објављиван. Да јесте, овај би се специфичан стил брзо препознао. Овако, остаје нам да сведочимо успону нове тачке нашег књижевног сазвежђа.

  Ardalion, Ivan Radanović, Književnost, Kozma Hariton