Балада као претња

Балада као претња – Постоје теме које су вечите и које истински уметници у свом стваралаштву, једноставно, не могу да пренебрегну. То су пре свега социјални проблеми, космичка удаљеност између богатих и сиромашних, беда, ратови, криминал, бруталност полиције, безуспешна потрага за било каквим послом, лутања без краја и циља… Рок музичари се никада нису либили да загребу по том блату, покушају да схвате његову суштину и (музичким речником) засучу рукаве да би од свега сачинили нешто што ће бити опомена, пре свега њиховој генерацији, али и онима који су се у њему одавно заглибили. Без наде да ће им будућност бити боља…

У композицији „Дух Тома Џада”, цитирајући проповедникове речи, Брус Спрингстин пева:

„Где год су полицајци који некога туку, где год тек рођена беба плаче од глади, где ваздух мирише на борбу, крв и мржњу, погледај ме мајко, тамо ћеш ме наћи. Тамо где постоји човек који се бори за свој став, за пристојан посао, за руку помоћи… Где год се неко бори за слободу, погледај им у очи мајко, видећеш – мене…”

Брус Спрингстин (рођен 23. септембра 1949) је амерички музичар, певач, композитор и хуманитарни активиста, и са таквим референцама његове песме имају посебну тежину и искреност. Инспирацију за композицију „Дух Тома Џада” нашао је, између осталог, у „Балади о Тому Џаду” коју је много година раније написао чувени кантри певач Вуди Гатри (1912–1967). Овај је, опет, идеју за песму добио гледајући истоимени филм, тачније, адаптацију романа Џона Штајнбека од стране, ништа мање познатог, редитеља Џона Форда. Ма колико све поменуто изгледало компликовано, у суштини је логично повезано, а управо та повезаност омогућила је Спрингстину да се (шест деценија касније) идентификује са социјалним покретом у Америци тридесетих година прошлог века и да подигне свој глас у име сиромашних, оних који живе на маргини друштва, практично одбачени, и којима је намењена животна улога вечитих пролазника, не само поред среће и благостања, већ и поред живота достојног човека.

Вреди поменути и да је након слушања Гатријеве „Баладе о Тому Џаду”, Џон Штајнбек аутору упутио писмо следеће садржине: „Дођавола с тобом! У дванаест строфа сместио си све оно за шта је мени била потребна цела књига!”

Како у својој песми каже Вуди Гатри:

„Проповедник Кејси је срео Тома Џада на једном старом мосту и рекао му: ‘Дуго сам говорио у божије име. Проповедао сам о богатима и сиромашнима, о томе да радници морају да се удруже јер без тога нећемо имати никакве шансе. Никада…’”

Гатри и Спрингстин су о Тому Џаду певали у различито време. Први почетком шездесетих година прошлог века, а други неких три и по деценије касније (1995). Потреба да се поново подсети на трагедију Америке из тридесетих година, дакле на период пре Другог светског рата, јасно указује на то да се у међувремену мало тога променило. И даље је званично најмоћнија економија света притиснута милионима оних који безуспешно покушавају да се домогну било каквог посла, било где на територији земље коју називају – домовином, на чији позив одлазе на ратишта широм света и у чије име губе животе у безумним акцијама, док њихове породице код куће таворе у беди, сиромаштву и криминалу.

Како је написао један Спрингстинов поштовалац:

„‘Дух Тома Џада’ је једна од његових најбољих песама. Она представља саму суштину ауторовог певања о социјалним проблемима и неправдама којима је изложен ‘мали човек’. Ова композиција почиње као једноставна балада, нешто попут ламента, да би се претворила у прави рокерски крик, попут истинске претње.”

Слободан Самарџија

Politika online