Бела Хамваш – Опште је место да је Бетовенова музика титанска, али је то тачно. Није титанска зато што је надљудски велика, него зато што је он опљачкао свемир. Измамио је тонове из њихових скровишта, истргао из њихових скривница, насилно их стргао оданде где су прирасли, системаски их исисавао, издвајао из дубина где су се сурвали, из стења, страсно, дивље, помамно, немилосрдно их топио, дочаравао, потрзао, потезао. Оно што је после њега преостало, једва да нешто вреди.

 

Сигурно је да је музика титанска, али је сигурно да је и његова судбина таква. Јер све што је чинио, само је и могло бити титанско и што је пропатио због тога, само је титан могао пропатити.

 

Испаштао је он због тога, та усамљена, неотесана неман, стиснутих усана, велике лобање, испаштао је зато што је покрао све тонове света.

 

Само би Грци схватили шта се догодило када је оглувео и када ова грубијанска сакалуда, тако понижена, није могла више да чује оно што је пљачкала. Тако је, као и сваки титан, и Бетовен постао жртва сопствене авантуре, он који је у религиозној музици тако поштовао своје богове да их је измрцварио, побунивши против њих цео целокупан свет тонова, и сручио на њих целу елементарну демонију тонова. Истина, и богови су били принуђени да му се клањају, ако желе да чују музику, достојну себи, прикладну, морали су да слушају Бетовена. Јер о песништву може да се расправља: Хомер или Шекспир, или Махабхарата, или нешто друго и у сликарству и у вајарству: у музици нема распре.

 

Нико не може стати уз Бетовена. Али у целокупном бивству постојао је један једини јадник који од ове музике ништа није могао да чује: сам Бетовен.