Бергман и Тарковски

Бергман и Тарковски

„За мене би било најбоље да нисам познат“, говорио је Бергман. 

„Он је огромна фигура, писала је филмска критичарка Маја Туровска. – Јер, послератни филм није био оно што је данас. Он је заиста био важна уметност. Филмски режисери су били стубови културе. И Бергман је био онај који је уздрмао нашу уобразиљу снажније од осталих. Он је Шекспир филма. Његови филмови – то је северни свет са проклетим питањима“.

Можда је због тога други „северни“ маестро, Андреј Тарковски, боготворио свог колегу. На списку његових омиљених филмова налазили су се „Персона“ и „Причешће“.

„Често се сетим сцене из филма „Крици и шапутања“, причао је Тарковски. – Две сестре долазе у очев дом, где умире њихова трећа сестра. Кад су остале саме, одједном осетише прилив блискости, људску тежњу једног бића ка другом, коју тренутак пре тога нису осетиле. Пробуђена људскост тим пре узбуђује, јер су код Бергмана овакви тренуци пролазни, краткотрајни. У његовим филмовима људи траже, али не налазе контакт. У „Крицима и шапутањима“, сестре ипак не могу да опросте једна другој, нити се да се помире, чак ни у тренуцима смрти једне од њих“.

У филму „Шумске јагоде“ чује се виолончело из свите Ј.С.Баха, који замењује речи. Тарковски потцртава ово код Бергмана, јер је и у његовим филмовима музика често била ту уместо речи.

Бергман је издвајао филм „Андреј Рубљов“, чак је у неком интервјуу признао да пре сваког новог филма одгледа Рубљова поново. Уосталом видео је Тарковског као највећег режисера:

„Када филм није документ, он је сан, маштање. Зато је Тарковски највећи од свих. Соба од сновиђења, које он не објашњава. И шта да би имао да објасни? Он је јасновидац, који успева да отелотвори своје визије у најтежем и истовремено најпогоднијем медију. Цео живот сам куцао на врата просторија у којима се он кретао тако природно. Успео сам једном или пар пута само да ту провирим“.

Тарковски, без обзира што се никад није срео са Бергманом, врло прецизно је препознао „тих пар пута“ у стваралаштву Бергмана. У „Персони“ из 1966. која је образац филмске уметности, и у „Крицима и шапутањима“ из 1972. који многи пореде чак са Моцартовим „Реквијемом“.

„У Персони и Крицима, – говорио је Бергман, – дошао сам до границе: слободно сам додиривао оне ћутљиве тајне, које само филм може да искаже”.

Два великана је много тога везивало, оба су тежила да открију психологију својих филмских јунака и бавили се темама криза културе и личности. Оба су невероватно осећала музику, користећи је у свом стваралаштву. Оба су ставила самовање на прво место у животу. Бергман је сам себе протерао на острво Фаро, Тарковског су протерали из земље. Без обзира на сличности режисери се никад нису сусрели, иако су се неколико пута малтене могли сударити.

„Кад смо Андреј и ја, новембра 1985.г. били у Штокхолму на изложби филмских плаката, запазио сам Бергмана како излази из кино-сале. Никад се нису срели, оба су желела да се упознају. Тог трена чинило се да је сусрет неизбежан. Отприлике су угледали један другога на 50 метара. Мене је потресло оно што је уследило: обојица су се окренула, веома нагло, као да су претходно вежбали тај покрет, и отишли на супротне стране. Тако су се два велика света мимоишла, не додирнувши се“, – пише Михаил Лешчиловски, режисер.

Додуше у својој аутобиографској књизи „Латерна магика“ (Чаробна лампа, пројектор, пр.прев,) Бергман је описао сличну сцену бежања од Куросаве, ког је такође високо ценио.

Сусрет Тарковског и Бергмама више пута је заказиван и одлаган. Бергмана је нервирало то што мора да буде присутан и преводилац.

„Не знам зашто се нису срели, – сећа се продуцент Ана-Лена Вибом. – За време снимања на Готланду били смо сасвим близу Бергмана и могли смо отићи код њега, али је Фаро војна зона и нисмо успели. Али, кад смо снимали документарац о филму „Фани и Александар“, Андреј је нечујно стигао на снимање, седео и слушао како Бергман прича о свом раду. Бергман није знао да је ту Андреј, и то је био њихов једини сусрет“.

Последњи свој филм „Жртвовање“ из 1985. Тарковски је снимао на „бергмановој“ територији у Шведској. Можда је овај филм постао њихов главни сусрет. Тарковски се плашио да „не понови“, не сними филм на Бергманов начин. Разлога је било много: сниматељ је био Свен Њуквист, глумци, које је Тарковски волео још од младости, све је подсећало на Бергмана. Атмосфера у филму је била веома сродна филмовима шведског класика.

Кад је „Жртвовање“ требало да се приказује у биоскопима, Тарковски је већ био тешко болестан. Ана-Лена Вибом замолила је Бергмана да напише Андреју. И Бергман је то написао тако добро, као што је умео.

„Ради се о томе да, уколико би се они укрстили, обојица би погледала у огледало, – рекао је режисер Александар Сокуров. – Само би Тарковски у њему видео једно лице, а Бергман – друго…Могли би, да су се срели, да шетају ћутке, јер све што је било потребно да знају један о другом, они су ионако знали, без речи.

Ариел Городецки,

превод Јадранка Дубак

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments