Богомољка и фатална индолентност

(О филму „Краљица срца“ данске редитељке Меј ел-Туки. Гл. улоге: Трине Динрхолм, Густав Линд, Магнус Крепер) 

Дирљива интимистичка драма редитељке Меј ел-Туки отвара осетљив проблем женског климакса који, у овом случају, подразумева афинитет ка доста млађим мушкарцима. Али, то није последња станица овог проблема који ствара и озбиљне социјалне и друштвене дисторзије. Ово је филм о фаталном родоскрвнућу који руши границе страсти и похотности. Једноставна, али застрашујућа драма невере жене ка свом мужу са његовим властитим сином иницира велике проблеме у браку, његово олако разбијање и потребу стварања нове заједнице која са собом вуче дубоке нус производе  претходне. Млади, необуздани асоцијални младић Густав долази да живи заједно са својим оцем и његовом средовечном супругом Ане. После мучног периода прилагођавања који не даје неке резултате, разбуктава се недозвољена и страстна веза која додатно компликује ситуацију у овој дисхармоничној породици.

Редитељка Меј ел-Туки овај филм режира користећи Бергманове поступке: акценат на дубоко интимне односе, употреба психолошко детерминираних дијалога и одлично изграђене ликове. Бергман је, чини ми се, највише анализирао брак као фрагилну институцију подложну свакаквим утицајима. Овај филм импонује тишином тензије и страсти, емотивно застрашујућим деловима и ликовима чија је траума парадигматична. Али, она као врло проницљива редитељка обраћа пажњу на социјални паноптикум зачетог проблема, интитуционалне недоумице и  релације син – отац, маћеха – син итд. Наиме, дисторзија и рушевине једног брака постају гнездо новог где проблеми са онима које развод највише погађа  – децом, нису завршени. Редитељски концепт филма упозорава, али у исто време и оптужује. Све ситуације се врло умешно компликују и доводе до катастрофе и то је изражено једним елементарним језиком који оимпонује.

Једна од најупечатљивијих улога у овом филму је она Трине Дирнхолм, велике данске глумице која ову улоге жене – богомољке игра са великом дозом страсти. Она је особито транспарентна и талентована глумица која овај лик води савршено уздржаним маниром који у неку руку кореспондира са нордијском хладноћом и рационалношћу, али са друге стране се врло „храбро“ упушта у страсну авантуру свесна да ће то довести до страшне трагедије. Њена је говорна партитура врло лаконска, али импактна и заводљива. То у ствари и наводи младог Густава да се упусти у фаталну авантуру. Посебно су код ове глумице упечатљиве последње сцене које она игра са великим емотивним набојом. Трине Дирнхолм није непозната европској и светској публици. Публика је добро познаје из филмова Томаса Винтерберга и за ову улогу је добила номинацију за Европску филмску награду.

Млади Густав Линд  улогу Густава игра са очекиваним маниром одсутности младог адолесцента коме је дечаштво девастирано уништеним браком његовог оца. Он потапа своју усамљеност због наводног асоцијалног понашања у недозвољену љубав са својом маћехом коју ће ипак скупо платити и управо је то тај лик који распирује проблем уништене брачне заједнице, њене трагичне последице и разрушене будућности. Млади глумац пружа  сјајну улогу која обилује уздржаним и грубим односом, али и са крајње емотивним деоницама на крају филма.

Поред ова два лика, ту је и лик оца чија је жртва углавном највећа. Питер, изманипулисан и изневерен од своје друге супруге развија недозвољив и крајње неоправдан анемозитет према свом једним сину, поступак због којег се и не може кајати с обзиром да њему до последњег тренутка није јасно шта се у ствари догодило. Магнус Крепер је врло консеквентан као глумац у кожи овог лика и носи једну инфантилност која је очито врло потребна редитељки да би приказала релације неспоразума у браковима који у себи носе неразјашњена питања из претходног живота.

Визуални и аудитивни аспект овог филма је ненаметљив, али врло консеквентан причи и режији. Тако имамо детаљистичку фотографију камермана Џаспера Спанинга коме је ово трећи филм, музичку подлогу са тужном атмосфером шведског композитора Џона Екстранда (Дете 44) која врло умешно потцртава радњу и сиву сценографију богатог ентеријера и суморног екстеријера сценографа Џона Труелсена. У тим се канонима креће и загасита костимографија Ребеле Ричмонд. Углавном сарадници данске редитељке су млади уметници који као да заједнички стварају неки нео-бергмановски правац где је фаталност небриге у брачним преокретима тема која је вредна анализе.

Филм „Краљица срца“ намеће проблем дискутабилне релације родитеља који играју улогу, а немају кредибилитет да би то понели до краја у браку који је други или трећи покушај да се веза институционализује. Овај је проблем редитељка овим филмом придодала и асоцијално понашање деце који су трауматизована разбијањем пређашњег брака. „Савршена“ нордијска друштва (какав ми овде са југа имамо утисак да јесу) ипак не полажу тај испит бавећи се (као у принципу и остала западна друштва) последицама, а не узроцима проблема. Једна од највећих користи овог сјајног интимистичког филма је то што жена редитељ третира проблем женске закаснеле и непримерене сексуалне пожуде. У овом филму нема ни трачка феминизма. Филм задире у срж  незаобилазне социјалне первертности у другој копији игре брака. Кажем друга копија као поново конституисање нечега што би требало да значи озбиљна институција брака, а суштински је само бледи изданак тога.

Могли би на неки начин да овај филм схватимо и као једну од реплика Бергмановог „Призори из брачног живота“, једну уметничку посвету која је производ, између осталог, социјалне отуђености данашњег брачног концепта. Управо тај концепт чије фаталне комбинације отварају амбис глобалног анимозитета и смртоносне амбивалентности прети да дефинитивно уништи компактност и природност нечега што у свим цивилизацијама представља заједницу и дом.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Film, Kraljica srca, Sašo Ognenovski