Братство и јединство пастирског рока

Братство и јединство пастирског рока – Бијело дугме је симбол Југославије и њеног некадашњег заједништва исто колико и фића, тробојка са петокраком, црвени пасош или грб са шест буктиња. Млада генерација препознала је у тој групи начин живота и поглед на свет, препознала је шифру којом се у парампарчад разбија конзервативизам старијих и сивило југословенског самоуправног социјализма.

Фото архива Ивана Ивачковића
Фото архива Ивана Ивачковића

Када је албум Кад би’ био бијело дугме стигао у продавнице 18. новембра 1974. године, од тог момента све се променило. Бијело дугме је дошло, стало пред устајале ауторитете времена и рекло: немате појма. Ово је оно што млади желе. Од тог тренутка, музика на овим просторима добила је потпуно нову дефиницију и значај. И то не само у музичком смислу. Не постоји још једна група која је у социјалистичкој земљи направила такав лом и која је изван енглеског говорног подручја имала такву каријеру. Од група насталих на Истоку разликовала се по томе што ју је пратила хистерија достојна Запада, а од западних које је пратила хистерија разликовала се по томе што је до хистерије стигла мешајући рок и фолк. Дугме је, попут Југославије коју је снажно симболизовало, било невероватна мешавина Истока и Запада, јединствено и непоновљиво.

Нема сумње да је Дугме од средине седамдесетих до распада Југославије представљало интегришући фактор, симбол живота различитих народности на једном простору, као и њихових потоњих трансформација.

14

Да је Бијело дугме данас, 40 година од оснивања, феномен који превазилази ове просторе слажу се и наши саговорници, писци, новинари и хроничари Душан Весић, Петар Пеца Поповић и Иван Ивачковић, који су о том периоду, утицају групе и њене музике бележили много и након што је група престала са радом. „Кад се појавило Бијело дугме све се променило“, каже Душан Весић, својеврсни „бијелодугмеолог“, чија најновија књига Шта би дао да си на мом мјесту о овој групи треба да изађе управо поводом годишњице, у издању Лагуне.

„У том часу биле су стасале неке генерације које нису памтиле поратне психозе Голог отока и немаштине. Било их је баш брига за Игмански марш и приче о томе како они нису имали шта да једу, а ми сад имамо све. То су биле генерације које нису могле да се надахњују ратним јунацима јер нису разумеле шта је рат. Време Мирка и Славка било је прошло, стигао је Алан Форд. Чекао се „антијунак“ да постане „јунак“ – као двадесет година раније у Америци Џејмс Дин, па Елвис Присли – да нас означи као тинејџере и да нам покаже шта да радимо. Сморени школом и родитељима, хтели смо некога ко је стварно бунтовник и стварно другачији. Кад те позове да га следиш, да те обузме слатка стрепња да ли те води у рај или у пакао. Одједном, на дотад хаотичној сцени без критеријума, створило се нешто по чему се могло препознавати. Од тог часа, уосталом, домаћи бендови више нису ни желели да личе на стране – желели су да личе на Бијело дугме.“

У то време, сви су желели да се седамдесете у култури наставе на шездесете. С једне стране, хтело се да шездесете никада не прођу јер се бојало да би се неке слободе стечене шездесетих могле изгубити. С друге стране, култура тог времена панично се страшила нечег што је несумњиво морало доћи. Ипак, нико није могао да очекује нешто тако ново, тако силно и тако масовно.

Јер ако су Битлси променили свет, како многи мисле, тако се може рећи да је Бијело дугме променило Југославију. „Сећам се, када је требало да изађе први албум Бијелог дугмета, услов Југотона био је да буде 3.000 примерака, што је продато очас посла, надовезује се Пеца Поповић. Дугме је увело велике бројеве. Али они не би били могући да нису постојала два предуслова. Један су биле песме, а други особа која је могла да носи тај успех, а то је био Горан Бреговић. Да се не лажемо, он је одмах, искуством које је имао, схватио да мора да буде безобразан и да убеди друге у то што ради.“ Душан Весић наводи експлицитно списак разлога за тајфунски успех Бијелог дугмета: „Став, радост, еротски набој, емоција отпевана једноставним и лако певљивим речима нашег језика и увијена у чврст, агресиван ритам и тај невероватан темпо узнемиреног пулса. Фолклор у њиховим порукама је несумњиво важан, али је прецењен. Он је ионако био само вербалног карактера – на првим плочама, у музици Бијелог дугмета готово да га није било.“ „Бијело дугме је симбол Југославије и њеног некадашњег заједништва исто колико и фића, тробојка са петокраком, црвени пасош или грб са шест буктиња“, рећи ће Иван Ивачковић, у чијој недавно објављеној књизи Како смо пропевали, Бијело дугме „игра“ једну од главних „улога“. „Чак и за време рата у Југославији, сви су, свако са своје стране фронта, слушали Бијело дугме. Показало се да су снага и моћ те групе толики да су се тих дана неки уплашили и јавно писали како Бреговић ’обнавља Југославију’. Многи други су констатовали то исто, али са сетом и, чак, радошћу. Југославија се физички распала изједена канцером просташтва, бахатости и идеје о ’великом транспорту’ робе и новца из пристојних до оних других кућа, али као духовни простор и упоришна тачка неких лепих колективних емоција, Југославија је опстала. У томе је најважнију улогу одиграла култура, посебно музика, а посебно Бијело дугме.“

Јер ако су Битлси променили свет, како многи мисле, тако се може рећи да је Бијело дугме променило Југославију. „Сећам се, када је требало да изађе први албум Бијелог дугмета, услов Југотона био је да буде 3.000 примерака, што је продато очас посла, надовезује се Пеца Поповић. Дугме је увело велике бројеве. Али они не би били могући да нису постојала два предуслова. Један су биле песме, а други особа која је могла да носи тај успех, а то је био Горан Бреговић. Да се не лажемо, он је одмах, искуством које је имао, схватио да мора да буде безобразан и да убеди друге у то што ради.“

Душан Весић наводи експлицитно списак разлога за тајфунски успех Бијелог дугмета:

„Став, радост, еротски набој, емоција отпевана једноставним и лако певљивим речима нашег језика и увијена у чврст, агресиван ритам и тај невероватан темпо узнемиреног пулса. Фолклор у њиховим порукама је несумњиво важан, али је прецењен. Он је ионако био само вербалног карактера – на првим плочама, у музици Бијелог дугмета готово да га није било.“

„Бијело дугме је симбол Југославије и њеног некадашњег заједништва исто колико и фића, тробојка са петокраком, црвени пасош или грб са шест буктиња“, рећи ће Иван Ивачковић, у чијој недавно објављеној књизи Како смо пропевали, Бијело дугме „игра“ једну од главних „улога“. „Чак и за време рата у Југославији, сви су, свако са своје стране фронта, слушали Бијело дугме. Показало се да су снага и моћ те групе толики да су се тих дана неки уплашили и јавно писали како Бреговић ’обнавља Југославију’. Многи други су констатовали то исто, али са сетом и, чак, радошћу. Југославија се физички распала изједена канцером просташтва, бахатости и идеје о ’великом транспорту’ робе и новца из пристојних до оних других кућа, али као духовни простор и упоришна тачка неких лепих колективних емоција, Југославија је опстала. У томе је најважнију улогу одиграла култура, посебно музика, а посебно Бијело дугме.“

16

Феномен Бијелог дугмета настаје са идејом лидера бенда Горана Бреговића, који је у стилу, музици и начину комуникације са публиком спојио две крајности – спојио је клинце који су одрасли у граду и оне који су наваљивали у град доносећи културу села. Он је први схватио да ће управо Бијело дугме о њиховој судбини одлучивати. И управо због тога, Дугме је у једном тренутку постало једина конкуренција тадашњим политичарима.

„Бреговић се дуго чувао политике, настојећи да Дугме представи као безопасне забављаче и да на тај начин сачува групу од напада власти која није могла да не примети како код Дугмета има превише моћи, популарности и новца“, каже Ивачковић. „Власт није могла да уништи Бијело дугме – и била је довољно паметна да ни не покушава – пошто су они били не само највећи хероји младе генерације него и оличење југословенства. Како, дакле, да уништите носиоце идеје за коју се и сами, бар званично, залажете? Тако да је одабрана компромисна варијанта: не можемо их уништити, али ћемо их мало зауздати. На тај начин, 1978. године, у афери са наркотицима, афери којом је углавном дириговала полиција, страдао је Ипе Ивандић, бубњар Дугмета. Био је то дисциплински шамар за групу, али Бреговић је касније надиграо и политичаре, манипулишући у комерцијалне сврхе политичким концептима у веома широком луку од наклоности комунистима – до 1982. је формално био и члан Партије – па до покушаја да промовише дисиденте и ’забрањене људе’ као што су били Вице Вуков, Мића Поповић и Светозар Вукмановић Темпо.“

17

Надовезујући се на честа духовита поређења Горана Бреговића с популарношћу и обавезама које је носио друг Тито, Пеца Поповић додаје:

„Али сада знамо да он дуже влада него Тито! Не постоји неко ко не зна за Бреговића, од 1974. наовамо. И сви који су ушли у музику после великог успеха Дугмета, ушли су с намером да их сруше. А то је једино могао да сруши сам Бреговић допуштајући народњацима да то што он напише певају. Он је схватио да је песма производ и капитал. И сваку је људски правио. Видећете да је код њега све писмено у језику. Кад нешто намерно испада из граматике, имало је смисла и поруку, а музички се носио и окруживао најбољима. Он је знао да ствар мора да буде добра да би трајала, као и свака уметност са добрим намерама.“

А о самој музици, од првог албума Кад би’ био бијело дугме (коме су претходили синглови) па до последњег Ћирибирибела из 1988, било је девет студијских албума, којима је бенд прошао различите фазе. Душан Весић то бележи као три фазе у њиховом музичком и стилском развоју.

„У првој, до 1976, били су бенд и били су једно. У другој, од 1976. до 1986, били су бенд Горана Бреговића. А од 1986. до 1989. године били су чудно друштво које се спремало за турнеје тако што је учило напамет песме које углавном није свирало на албумима. Дакле, прва фаза била је пастирска односно пасторална, друга је била урбана, а трећу смо – свакако неспретно – прозвали етно фазом, мада је њена главна одлика, у ствари, једно опште одрицање од дотадашњих ограничења формом.“

Кроз три концепта, Бијело дугме се поставља као први постмодернистички бенд на просторима Југославије. Постмодернизам или „крађа“ познатих мелодија – била је дилема од самог почетка, којом се Горан Бреговић једноставно бранио народном „пословицом“ – јебеш нешто што ни на шта не личи!

„Њега су од почетка осуђивали кад би нешто дрпио, на шта би он одговарао јебеш песму која ни на шта не личи“, сећа се са осмехом Пеца Поповић. „Да будемо искрени, рокенрол је питање шаблона. Да би се успело у популарној музици, потребна су два-три акорда. Али Бреговић је имао ту срећу да је у свом окружењу имао писмене и паметне људе. Ја не знам да на свету постоји песма са текстом у осам стихова Шта би дао да си на мом месту. Она доказује његову вештину.“

18

Сличног је мишљења и Ивачковић:

„Људи који оптужују Бреговића за плагијаторство заборављају да је он седамдесетих измислио нови звук. Била је то спектакуларна мешавина интернационалне и локалне музичке лексике. Додуше, није Бреговић у својој лабораторији први смућкао садржаје из те две епрувете, али је он први те састојке обликовао у жанр и стил у којем је цела генерација пронашла свој идентитет. Што нас доводи и до друштвеног значаја Бијелог дугмета: млада генерација препознала је у њима начин живота и поглед на свет, препознала је шифру којом се у парампарчад разбија конзервативизам старијих и сивило југословенског самоуправног социјализма. Бијело дугме је прекршило сва правила не само у звуку, него и у имиџу – њихов шокирајући изглед био је мешавина британског глем рока и босанских чувара оваца – естетици у ширем смислу речи и, најзад, у понашању.“

Имиџ плагијатора пратио је Бреговића и касније, када је променио стил: „Ето! Баш хоћу! је почетак друге, урбане, „београдске“ фазе, у њу стају још албуми Битанга и принцеза и Доживјети стоту“, наводи Душан Весић.

„Управо је Доживјети стоту био други постмодернистички концепт Бијелог дугмета. Подвргли су се пластичној операцији, још су је ставили и на омот – а онда су се сами себи ругали у насловној песми. Упркос сталним шетњама кроз стилове, група је у овој фази још била стриктно у границама жанра. Већина аналитичара ставила би у ову групу и албум Успаванка за Радмилу М. – али Успаванка већ има све одлике треће фазе (Бијело дугме, Пљуни и запјевај, моја Југославијо и Ћирибирибела) – за коју је карактеристично управо поигравање жанровима. Унутар ове фазе десиће се трећи постмодернизам Бијелог дугмета: то је концепт нових партизана. Тим концептом Бијело дугме је коначно заокружило своје три политичке фазе. Најпре је била фаза без политике – рокенрол и ништа друго, затим фаза отпора према политици – како бити херој у ова шугава времена и на крају фаза политичког ангажмана – ко не слуша пјесму, слушат ће олују – у којој је Бреговић у ствари позивао Југославију да пева против политике“, каже Весић.

Бијело дугме је тиме југословенском рокенролу дало масовност, самим тим моћ и утицај. Начин на који је то урађено до данас изазива полемике. Једни сматрају Бреговића оцем југословенског рока јер је тек тада постао оно што је био у Енглеској или Америци – оружје за масовно уништење старих и стварање нових вредности. По другима, Бреговић није отац него гробар те музике јер је венчао електричну гитару и хармонику, упарио струјно и народно коло. За те друге, то је био велики корак уназад. „Међутим, испоставило се да је Бреговић био ултрамодеран и да је ишао испред времена. Јер, тек много после тога, рок музика ће и на глобалном плану, исцрпивши све дотадашње форме, спас потражити у спајању са локалним облицима фолка. Тако се испоставило да је Бреговић био претеча онога што ће се знатно касније звати world music“, каже Ивачковић.

Не постоји начин на који би данашњој генерацији могао до краја да се објасни значај Бијелог дугмета. Јер, клинци више не доживљавају музику као нешто важно, она је за њих само забава тренутка. Како њима приближити данас непоновљив тренутак Хајдучке чесме?

„Како некоме од њих да објасните да су некада и омоти плоча бити битни, кад њима данас нису битне ни песме?“, пита се Ивачковић. „Они песму забораве пре него што је чују до краја. Рок музика је изгубила моћ и значај, а горка утеха састоји се у томе што то није случај само код нас него и у свету. Неки кажу да је овде за тај суноврат криво и Бијело дугме јер је ’посељачило’ домаћу рок музику, што је процес који је на крају довео до рађања турбо-фолка. Ја не мислим тако.“

Али за старију и средњу генерацију, и четрдесет година касније, стихови уводне Ћирибирибеле на последњем албуму, рецимо, звуче и даље горко иако измамљују осмех:

ако се сутра зарати

моја мала, шта ћемо ја и ти

врата закључати

прозоре затворити

спустити завјесе

остат’ ћемо кући и љубит’ се…

Ти тренуци указују на то да ништа од свега није било нимало случајно. А то је само један од доказа да је управо у таквој земљи требало одрасти.

Драган Јовићевић

НИН

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

2 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Владан Јовановић
Владан Јовановић
7 years ago

Кад је то Светозар Вукмановић-Темпо био дисидент или забрањен човек?!

Душко Јевтовић
Душко Јевтовић
7 years ago

Гледао сам концерт “Бјелог дугмета” у суботу 26. новембра 2016. године и осведочио се о популарности и дуговечности “пастирског рока”, како је окарактерисана њихова (Бреговићева) оригинална и препознатљива музика, која је постала заштитни знак рок музике са овог простора. Кад кажем “са овог простора” мислим на душе људи којима се ова музика свиђа а који живе у свим деловима некад јединствене земље коју је створио српски народ на крилима своје победе у Првом светском рату.
Осим што (попут српског језика) обједињује (готово) у свему осталом раздвојене и завађене људе, музика Горана Бреговића обједињује и све генерације рођене од 1950 до 2000 године (и даље), које слушају и певају његове песме.
Са задовољством сам констатовао да млади (рођени између 1995-е и 2000-е) знају текстове песама и певају их док играју машући рукама.
Чланак Драгана Јовићева на најбољи начин објашњава магију “пастирског рока”, али братство и јединство су симбол једног преминулог света, који није преживео пробу времена, а Бреговићева музика је победила искушења и избрушена започела нов живот, у срцима новорођених људи, којима Југославија није чак ни успомена.
Уметност носи укус једног времена, али је и ванремена, и тај спој пролазног и непролазног, локалног и универзалног, истине која се рађа из заблуде као лептир из ларве, чини да нам срца играју у ритму вољене музике и да смо срећни као кад нас је грејала љубав, која се опет и увек изнова јавља уз драге звуке.
Та љубав која нас чини младима ма колико година имали, радост и сета (јединствени и истоветни) су снага коју музика “Бјелог дугмета” буди у нама и зато не пролази.