Верне боговима, слободне од ислама

Верне боговима, слободне од ислама – Калаши, мистериозни народ Евроазије

Борба против талибанског тероризма открила је свету народ Калаша, који већ вековима одолева исламизацији у планинским збеговима, на преко 3000 метара висине, између Авганистана и Пакистана.

„Ко хоће да преживи, ако је жена, не сме да диже ноге изнад главе. Ствари се мењају и у забити попут ове, пакистанске, где су муслимани спремни и да ти бодежом исеку лице како би те ућуткали. Овде су жене племена Калаш узор слободе. Ја хоћу да будем такав узор. Хоћу слободу и достојанство. И хоћу да наставим да живим овде, у мом дому, а не да бежим у Европу или Америку.”

Тако говори, дрчно и дражесно, на савршеном енглеском језику, прелепа Биби Лакшан, најчувенија жена народа Калаш, који већ вековима одолева валовима исламизације, непоколебљиво и неустрашиво веран својим древним боговима и обичајима. Калаша има укупно око десет хиљада. Они су једно мајушно бело острво у бурном океану ислама, сачињеном од седамдесет милиона муслимана. Да би сачували своју слободу и веру, традицију и културу, врлине и вредности, Калаши су се повукли, још у XVII веку, дуж обронака Хиндукуша, у неприступачне планинске пределе, на преко 3000 метара надморске висине, у граничне области Авганистана и Пакистана. Од Исламабада до првих насеља Калаша треба путовати десетак часова, јаким теренским возилом, по врлетним стазама и богазама.

Биби Лакшан је једина жена у Пакистану која има лиценцу професионалног пилота: 

„Када сам била девојчица, гледала сам, као зачарана, како авиони надлећу наше планине. Хтела сам да с висине видим висораван где живимо. И то је најлепши призор на свету… Године 1995. отишла сам у Мазар-Шариф, у Авганистану, да студирам на тамошњем Универзитету. После неколико месеци морала сам да прекинем студије јер је избила талибанска револуција. Онда сам се вратила у Пакистан и завршила студије у Пешавару.”

Осим авиона, она управља и својим комбијем марке „mitsubichi”, којим силази по набавке у градић Китрал, главно место регије, где све жене на пијаци носе бурку осим ње, „јавне саблазни” и „демона”, по мишљењу муслимана а поготову хоџа, бесних што су им сви покушаји исламизације Калаша пропали. Објашњава Биби:

„Примам писма пуна увреда. Врше притисак да се преверим. Знају да сам веома позната у мојој заједници. Они мисле да би ме многе жене Калаша следиле ако бих ја прешла у ислам. У Пешавару, једном приликом, говорила сам на једном јавном скупу у прилог права Калаша. Викали су ми ’курво!’ и чак претили смрћу. Када тамо идем покривам лице велом, јер се бојим… Талибани су ужасни али шта су скривили сви они невини људи, који су морали да их трпе пет година а сад пак морају и да гину под бомбама!?”

Оаза Европљана у океану ислама

Биби каже да је прочитала и Куран, као и Библију, али да је нису убедили да изневери богове религије коју Калаши чувају већ миленијима. Ко су Калаши? Судећи по њиховом физичком изгледу, они не припадају свету који их окружује. Калаши физичким изгледом потпуно одударају од осталих народа Пакистана и Авганистана. Највише личе на Европљане: њихова дуголика и бледолика лица урамљује смеђа или чак риђа коса, а често имају тамноплаве очи, налик боји лапислазулија, минерала који се налази обилно још само у том делу света, јер су португалски рудници одавно исцрпљени. Пигмент из тог минерала су прославили сликари маниризма, у првом реду Бронцино. Кажем то зато јер ко хоће стећи представу о боји очију Калаша треба да оде у фиорентински Музеј Уфици и да види Бронцинов портрет племића што се истиче на позадини свој сазданој од лапислазулија. 

О Калашима нема ни помена чак и у у најпотпунијим енциклопедијама. Ваља се обратити за обавештења специјалистима. Веома је распрострањена теорија да су Калаши остаци војске Александра Великог, на његовом освајачком походу ка Индији. У савременој Грчкој, у круговима поклоника романтичарске визије хеленске историје, гаји се легенда да су Калаши заправо Хелени. Грчка влада чак за Калаше финансира једну школу, амбуланту и Kalach welfare societyуРамбуру. У теорију хеленског порекла Калаша верује и Биби Лакшан. На својим путовањима по свету свратила је у грчку Македонију, да види претпостављену праотаџбину Калаша:

„Хтела сам да видим Македонију, одакле, према неким мишљењима, потиче моје племе. Невероватно је како су њихове народне игре сличне нашим, чак и начин на који сахрањују своје мртве.” 

Ипак, за потврду такве хипотезе потребни су много јачи докази. Сличне народне игре сачуване се и у Италији, у Калабрији, код Срба на Балкану, као и код неких народа с Кавказа, особито код Осета, последњих наследника славних Алана, који су допрли до Панонске низије под именом Сармати. И геометријске шаре, које красе ношње Калаша, сачуване су у широком евроазијском потезу од Кавказа до Балкана. Хеленску теорију пориче чињеница де нема никаквих значајнијих сличности између старогрчког језика и оног којим говоре Калаши, изузев оних што карактеришу везе између свих индоевропских језика. Језик Калаша припада индоевропском или евроаријском стаблу. Пантеон богова Калаша је много ближи оном Арија из времена стварања Веда него хеленском Олимпу. Италијански етнолог Паоло Грациози објавио је једну студију о Калашима, на основу истраживања вршених на лицу места, 1963. године. Грациози сматра да Калаши потичу са динарско-алпског масива.

Калаши узгајају винову лозу и производе вино које никоме не продају, не зато што би им то муслимани забранили већ зато што га сматрају светим. То вино им служи да осете присуство бога Кодаја и надасве Дазаоа, космократора што их чува од непогода. Вино је киселкасто, питко али и веома јако, тако да се неупућеном, већ после друге чаше, заврти у глави.

Борба за опстанак уз помоћ Интернета

Један арапски хоџа доселио се међу Калаше пре три године с товаром петролдолара и с чврстом намером да их одврати од паганских богова те приведе Алаху. Сад пакује ствари и одлази, необављеног посла. Страним новинарима се жали како је Калашима саградио петнаест џамија, отворио девет школа за изучавање Курана и довео дванаест имама — али све узалуд. Бачене паре! Не може да обузда свој јад и бес:

„Одлазим! Доста ми је ових простака, који не знају ни један стих из Курана, којима је испод части чак и да само уђу у џамију и који се напијају сваког месеца. Невернички олош, обожаваоци идола! Жене им се шеткају около без велова. Кад је берба плешу пред публиком а на празничне дане се чак усуђују да корачају испред својих мужева! И ако им муж више не функционише — оне траже развод да би нашле бољег! Ни у једној истински муслиманској земљи на свету није могуће наћи жене које се одају тако порочним обичајима.” 

И доиста, као да не живе у сред муслиманског океана већ у срцу Европе, жене Калаша су толико слободне да лако мењају мужа ако их не задовољава у браку. Једино током менструације и трудноће се затварају у посебну кућу, која је недоступна мушкарцима. Забрањено им је и да узимају залогаје од меса животиња поднетих на жртву боговима. 

Ипак, ако се не деси неки преокрет, Калаши су осуђени на лагано изумирање, на растварање у океану ислама. Биби Лакшан се узда у своје богове али и европску солидарност, уз помоћ интернета:

„Ми смо јединствен народ на свету. И желимо да нас свет не препусти у руке исламистима. Наше оружје зове се образовање. Морамо да напустимо наш усмени начин чувања традиције, морамо да издајемо и да на интернет ставимо наша знања. Само тако ћемо моћи да се одбранимо од оних који хоће да нас преобрате.”

Драгош Калајић

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments