Волео бих да Си-Ен-Ен умукне – Ф.Ф.Копола

Опрезан сам у коришћењу речи „тероризам“. Оно што понекад називају тероризмом је последње средство људи који немају млазне авионе. Волео бих да Си-Ен-Ен умукне – Ф.Ф.Копола

kopola
Филмски редитељ Фрaнсис Форд Копола – двоструки добитник и „Златне палме“ и Оскара, „новохоливудски Орсон Велс“ како су га називали зато што је седамдесетих година прошлог века, упркос мукама и банкротствима, као свестрана личност, снажно утицао на холивудску индустрију – говори и о свом виђењу сложене међународне кризе и о пројекту званом „Филм уживо“ наговештавајући будућност кинематографије.

Moја бака са Копола стране рођена је у Северној Африци и говорила је француски, енглески, италијански и арапски језик – изјавио је недавно у Мароку, председавајући жиријем 15. Маракеш филмског фестивала, славни амерички редитељ, сценариста, глумац и продуцент Франсис Форд Копола.

Говорећи са те велике маракешке филмске сцене о Мароку као магичној земљи, о фестивалу у служби уједињења у пријатељству и креативности које је филм увек охрабривао, творац филмских класика какви су „Кум”, „Прислушкивање”, „Апокалипса данас”, осврнуо се и на трагичне догађаје у Паризу и Сан Бернандину откривајући и своје познавање Курана и ислама. „Свако ко заиста познаје ову прелепу веру која је била на врхунцу цивилизације у 13. веку, арапске цивилизације која нам је даровала математику, медицину и науку, зна да она у корену своје религије има најважније речи: ‘Бог је милостив и милосрдан’. И верујемо да ће нас Бог избавити од неспоразума, из ових ужасних ствари која повређује људе. Бог не жели бoли, Бог је милостив и милосрдан”, изјавио је између осталог Копола.

У ексклузивном интервјуу за „Политику”, вођеним недавно у библиотеци легендарног маракешког хотела „Мамунија”, а који је сада у два наставка пред нашим читаоцима, Франсис Форд Копола (1939) говори о кључним тренуцима у својој каријери, износи ставове о будућности филмске индустрије, али и о сложеној међународној кризи…

Изјавили сте да сте потресени садашњим стањем света и кршењем основних учења ислама?

Знам доста о Блиском истоку и знам много о исламу и чини ми се да фундаменталисти узимају погрешне делове њихове религије. Не знам ни где да нађем оно што они тврде да је узето из ислама и из Курана.

Кажете да знате много о исламу, надам се да ваше знање не потиче само од Си-Ен-Енa?

О, не бисте ништа ни могли да научите од Си-Ен-Енa. Једино место на којем можете да пронађете знања су књиге. Сад, на пример, сви говоримо о Сирији. О тој дивној земљи коју сам срећом имао прилику да упознам пре свих ових страхота и разарања. Прочитао сам много књига о бурној историји Сирије, о Отоманском царству које је ту дуго владало, о оснивању независног арапског краљевства после Првог светског рата, о краљу Фејсалу Првом који је касније постао и краљ Ирака, па о каснијој француској окупацији и поновном освајању независности. Читам историјске књиге о земљама Блиског истока, проучио сам Куран и проучавам историјске изворе о садашњим терористичким покретима за које верујем да датирају још од Балфорове декларације из 1917. пред крај Првог светског рата. Верујем да садашњи свет може да се разуме једино кроз истраживања основних корена тренутних догађаја. Сматрам да медији у овом тренутку не разумеју такве појаве и веома радо искривљују чињенице. Волео бих да Си-Ен-Ен умукне. И на тему Блиског истока и на тему великих филмова. Они сами праве своје „велике филмове”.

19187499

Живимо у свету терора и тероризма?

Опрезан сам у коришћењу речи „тероризам”. Тероризам је када немате војску, па можете користити било шта друго што имате. Ми смо били терористи у Сједињеним Државама. Јевреји пре Израела били су терористи. Оно што понекад називају тероризмом је последње средство људи који немају млазне авионе. То је, ето, речено. Још увек сам сломљеног срца због тога што се дешава. Када бисмо у нашем свету били заузети градњом утопије још увек бисмо се бавили древним питањима.

Својевремено сте спремали пројекат о утопији, али до његове реализације није дошло?

Пројекат који сам назвао „Мегалополис” морао је да буде напуштен јер се догодио 11. септембар. Одједном је град био у пламену, па нисам знао како да напишем излаз из тога.

Насиље се и даље пропагира у већини холивудских филмова?

Слажем се да сада постоји претерани фокус на насиље. Продуценти ће вам одмах рећи да јавност жели насиље, а ја се с тим не слажем и често наводим пример јапанског филма „The Burmese Harp” снимљеног после рата који је прави пацифистички филм. Признајем да су и моји рани филмови из 70-их такође истраживали и показивали насиље повезано са организованим криминалом и војним сукобима. Зато су и били тако успешни. За филм „Кум” ја сам био само најамник.

Godfather-640x432

Када ћемо гледати ваш нови филм?

Признајем, већи део времена трошим на читање књига, а мање на размишљање о филму. Међутим, имам једно златно правило – само читам књиге за које унапред знам да нећу желети да их адаптирам за филм.

Шта сте најскорије прочитали?

Књигу „Убиство краља“ Дена Ефрона о атентату на израелског премијера Јицака Рабина, затим „Бурманске ноћи“ Џорџа Орвела и поново Сервантесовог „Дон Кихота“.

И онда сте се заинтересовали за „Филм уживо“?

На ту идеју сам дошао још пре неколико година када је све гласније почело да се говори да је 3Д будућност филма и будућност биоскопа. Када је изашао Камеронов филм „Аватар“ сви су ускликнули да је 3Д „будућност кинематографије“ што сам ја мислио да не може бити случај. Ми смо већ имали 3Д још 1952. са филмовима „Bwana Devil“ и „House of Wax“. Филмови са наочарима не могу бити будућност. Филм је исувише интересантан и превелик да би 3Д било све.

На чему се заснива „Филм уживо“?

На причи која обухвата три генерације једне италијанско-америчке породице. Пројекат ће бити дистрибуиран публици као пренос уживо укључујући и пренос у биоскопима уз коришћење интернет-жичаних дигиталних пројектора. У јуну, у Колеџу Оклахома Ситија, на основу тридесет страница сценарија настао је пример филма уживо који смо трансформисали у 54 минута живог преноса у Паризу, Њујорку, Лос Анђелесу и у мојој кући у долини Напа. Искуство је било фасцинантно!

Како све то функционише?

Својевремено, у филму „Апокалипса данас“ морао сам да импровизујем сцене хеликоптера који уништавају село. Слично радим и са својим пројектом „Филм уживо“. Импровизујем. Али, то се веома разликује од телевизије уживо. Ово није позориште, ово није филм, није телевизија. Ово је нешто друго. Технике живог преноса углавном су фокусиране на покривање догађаја, али се оне могу применити и на филму који постаје нека врста живог наступа. Било је толико узбудљиво када сам схватио да је могуће технологију, која је измишљена за покривање спортских догађаја, користити у приповедању и стварати веома магично искуство.

Да ли је то онда будућност филма?

Биће то један део филмске будућности. Неће све бити „филм уживо“, али је оваква врста филма важна за нови развој у области филма. Хоризонт је веома велики. Наше предрасуде о томе шта је филм не би требало да нас задрже и зауставе.

Francis-Ford-Coppola

Какав ће бити филм будућности?

Биће га тешко класификовати у једну категорију. Недавно сам у „Њујорк тајмсу“ гледао листу најбољих филмова, а мени сви они делују и изгледају као кобасице. Сада сам сувише стар и више није важно, нека сам врста независног филмаџије и не желим да правим кобасице. Ја само желим да пренесем оно што осећам и оно што мислим. И можда, за мене ће филм бити само један дугачак пројекат. Можда ћу направити још само један филм док сам жив, али ће он ићи даље и даље током времена и мењаће се у ово и оно. Биће променљив.

Нешто као телевизијски серијал?

Па нема више телевизије. Телевизија је у основи филм. Они су постали иста ствар. Фасциниран сам еволуцијом филма, али филм је још увек у свом детињству. Ми замишљамо филм какав је он данас, али он ће се тек мењати. Позориште има историју која обухвата више од хиљаду година, роман око 400 година. Филм је био уметничка форма која је само чекала да се деси. Била је потребна технологија да се догоди. Уметник као што је, рецимо, био Гете, научник, песник и драмски писац, био би „природан“ редитељ да је у његово време био измишљен филм. Када се филм коначно догодио, дошло је до наглог налета креативности.

Да ли се за филм данашњице може рећи да је у налету креативности?

Данашња филмска индустрија стагнира. Ухваћена је негде између клишеизираних блокбастера с једне стране и малих независних филмова са друге. Између нема ничега. Нема средине.

Зашто је то тако?

Највероватније зато што се данашњи филмски аутори суочавају са огромним препрекама и што је њихова главна брига да нађу свој следећи посао, а у глави пуној брига мало је места за креативност. Чак и Спилберг, који је на врху филмске индустрије, мора пословно да преврће и окреће. Ни за њега нема потпуне сигурности.

Мартин Шин у филму „Апокалипса данас“ (Фото Архива „Политике“)
Мартин Шин у филму „Апокалипса данас“ (Фото Архива „Политике“)

Мислите ли и ви да су проблеми ипак најчешће у сценарију, у безидејности?

Сигурно ће се писање сценарија мењати као што се писање романа променило у последњих 100 година. Са писцима попут Џојса и Вирџиније Вулф роман се променио кроз тачке гледишта и ток свести. Гледајући филмове у Маракешу уочио сам многе промене у организацији сценарија и начина на који су писани и то ме је уверило да управо сценарио може бити сјајна прилика за иновације и еволуцију. Слично ономе што смо видели да се догодило са романом.

Кажете да су се филм и телевизија данас готово спојили, како то може да утиче на филмску уметност?

Нова дела филмске уметности сада могу бити у распону од неколико секунди до неколико стотина сати, уместо традиционалног формата од 90 минута. Уз то, за неких четири-пет година цела филмска индустрија ће имати нове власнике.

Које?

Интернет компаније чији се модели пословања заснивају на маркетингу већ сада очајнички трагају за новим садржајима, тако да ће сви они постати главни играчи у филмској индустрији. То ће неминовно довести до промене челних људи на највишим местима у филмским студијима, а све ће то изнедрити и нове моделе дистрибуције. Досадашња дистрибуција филмова у биоскопима, на ВОД платформама и путем пеј ТВ ће пропасти и јавност ће добити оно што жели – било када и било где. Очекујем онда и веће спајање филмске форме фикције и нефикције, што је одувек било присутно у филмској индустрији још од Роберта Флаертија и његовог ескимског документарног филма „Нанук са севера“ из 1922. године.

У Маракешу сте били и у друштву ћерке Софије, породица се и даље држи заједно?

Увек се држала заједно. Ми смо као нека циркуска породица која се селила из места у место. Моја супруга Еленор и ја стално смо водили децу – Ђан Карла (продуцент, преминуо 1986. прим. аут.), Софију и Романа са собом на снимања. Ту укључујем и оних годину и по дана боравка на Филипинима током снимања „Апокалипсе данас“, који је првобитно био замишљен да ће бити снимљен за четири месеца. Софија је на Филипинима ишла чак и у школицу…

Како је то утицало на вашу децу?

Признајем да је то можда ометало њихов академски развој, али им је дало многа друга искуства. Били су стални део посаде, а чланови моје филмске екипе са којима сам ишао из филма у филм били су попут њихових тетака и ујака. Сви заједно, једна велика породица.

Део те породице био је и Марлон Брандо?

Морам да признам да сам том мом члану породице повредио осећања када сам говорио да је на снимање „Апокалипсе“ дошао гојазан због чега смо имали логистички проблем у то време, јер није било војних одела у његовој величини. Опростио ми је ту моју несмотреност. Марлон Брандо је био љубазни, слатки геније. Разговори током радних вечера код Бранда кретали су се од термита до смисла живота и ја сам то интегрисао у дијалог филма.

За „Апокалипсу“, баш као и за „Кума“ везане су многе заблуде?

Не само за „Апокалипсу“. Невероватна атмосфера је створена и „пумпана“ непосредно пред креативни и финансијски фијаско са којим сам се суочио због „Апокалипсе“, са каматним стопама које су порасле на 29 посто. Имао сам своје тренутке дубоког очаја, с обзиром на негативне реакције публике на филмове „Апокалипса данас“ и „Прислушкивање“. Сада, са ове дистанце, изненађен сам колико сам био у депресији док су ови филмови били у биоскопима, на незадовољство публике која је после те исте филмове назвала класицима. Као старија особа сада се чудим колико сам тада био склон самоубиству и колико сам се осећао јадно у то време. А видите, никада се не зна шта ће се догодити касније. Тада то нисам знао, сада знам.

Можете да се хвалите да сте и ви имали судбину многих несхваћених уметника?

Авангардна уметност данас је позадина сутрашњице! Сликари попут Монеа и Манеа нису могли да продају своје слике чак ни на углу улице. Разлика међу нама је што они нису могли да буду ухапшени, а ја јесам.

Аутор: Дубравка Лакић

Политика 

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments