(О филму „Нитрам“ редитеља Џастина Курзела. Гл. улоге: Кејлеб Лендри Џоунс, Џуди Дејвис, Ентони Лапаља, Шон Кинен, Изи Дејвис)

Масовна убиства су социјалне трауме које повремено потресају свет и увек имају велики број недужних жртви. Наравно, сећамо се страшних убиства породице Менсон, па и релативно недавна Брејвикова масовна убиства на норвешком острву Утоја. Нитрам је реверзибилно име Мартина Брајанта, момка који је 1996. године починио масовно убиство у једном забавном парку у граду Порт Артур у Тасманији, Аустралија. Ово је био највећи масакр у Аустралији у њеној новијој историји. Филм Џастина Курзела је по сценаристичком и редитељским третману врло сличан филму „Слон“ редитеља Гаса ван Сента који говори о страхоти средњешколског насиља, с тим што Курзел се у овом филму више бави биографијом самог Нитрама (Мартина), као и разлозима који су њега довели до тога да побије 35 невиних људи у Порт Артуру. Ипак, оно што је најважније у овом филму је управо оркужје где млади Нитрам живи, међуљудски односи, његова прва, рекли би врло чудна интимна релација са знатно старијом Хелен, суптилна, али за њега врло значајна дистанца његових родитеља, као и њихових међусобних неспоразума и управо тај миље је у ствари то нестабилно социјално подручје где он, обитавајући компримира ту своју негативну енергију. Сам Мартин Брајант у свом излагању као могући разлог за тај масакр издваја избегавање свих људи према којима је увек био благонаклон. Он је убијајући једну од својих жртава, наводно и проговорио то: „Нико неће мене избегавати!“ Али, Курзел овим филмом отвара и круцијално питање: Где лежи социјална дистанца и небрига када су у питању млади људи? Где су социјалне политике земаља кад систем функционише наводно „савршено“. Порт Артур и Утоја су места која припадају Аустралији и Норвешкој, земљама са високим нивоом социјалне политике и сређеним друштвеним системом.

У филму ешава на самом крају, у задњих пет минута. Сценариста Шон Грант који је са Курзелом радио и сјајан филм о банди Неда Келија из деветнестог века, врло аналитички отвара релације Нитрамове доминантне мајке и његовог субмисивног оца којих назива једноставно „мајком“ и „оцем“ одвајајући се од фактографије и том генерализацијом желећи да акцентира универзалност породичне патологије као највећи разлог за фаталне умишљености младих изданака. Свакако, Нитрамова тишина и повученост ни издалека не одаје да се испод тог мира спрема страшна бура, да се његов бес и бунт све више нагомилава и да ће управо неуспешна веза са знатно старијом Хелен изазвати ту велику буру у њему самом инспирирајући га да направи паклени план, који ће, на жалост и остварити. Курзел умешно води радњу  пратећи развој и „оправданост“ беса младог човека којег  небригат породице доводи до патолошке констатације да га цео свет „избегава“ и да он мора да се због тога освети. Коме? Курзел поставља и то питање водећи сјајне сцене у којима Нитрам са собом носи оружје, а цело га окружје сматра безопасним. Управо је тај, рекао бих филозофски неспоразум круцијална противтежа социјалне диспаратности у којој врло неуспешно плива млади Нитрам.

Кејлеб Лендри Џоунс свог Нитрама игра маестрално. Млади амерички глумац игра врло посвећено овог младог несрећника обраћајући пажњу на сваки детаљ, на сваку емотивну честицу, оцртавајући лик једног до краја несрећног младог момка који покушава да нађе место под сунцем у околини која га у свим тренуцима дистанцира и поиграва се са њим. Кејлеб Лендри Џоунс улази у сваки дамар психолошке дисторзије лика, свака је његова реплика  релевантни део конститусана до последњег атома. Наравно, ова је улога награђена наградом за најбољег глумца на овогодишњем Канском фестивалу, а верујем да неће изостати и друге награде. Његову мајку игра легендарна Џуди Дејвис, аустралијска глумица са две номинације за Оскара, велико име светског филма, нама добро познате са задњег филма великог Дејвида Лина „Пут у Индију“, као и из филмова Вудија Алена. Џуди Дејвис игра индолентну мајку која пролази кроз живот врло олако не обраћајући пажњу на проблем њеног јединог сина. Она гради лик мајке са свешћу да све што је њу задесило судбина и да се против тога не може ништа, па се према свом сину и свом увек депресивном супругу односи као према јадницима којих је задесила иста несрећа. Џуди Дејвис ову улогу игра врло суздржано, са малом дозом подсмеха и дистанце, склапајући једну ужасну биографију жене која би на неки начин била и један од разлога за трагични крај њеног сина и великог броја невиних људи. Ентони Лапаља је сушта супротност од Џуди Дејвис играјући потиштеног и увек очајног оца којег убија његова властита неспособност. Плачљив и увек потиштен, отац такође није свестан стања свог сина, па се и он утапа у ту социјално нестабилну породицу од које млади Нитрам повремено бежи како би нашао боље место за живот. Ово је једна од најбољих улога  Ентонија Лапаље, улога коју он игра врло предано и која је сушта супротност од улоге доминантних типова којих има у изобиљу у својој каријери. Ту се намеће и епизодна улога сјајне, талентоване глумице Изи Дејвис, која је управо из Тасманије, супруга редитеља Курзела, старије госпође која постаје еротска фиксација младог Нитрама, жена која својим еротским набојем постаје један од главних чинитеља раздора у ионако дисфункционалној Нитрамовој породици. Изи Дејвис своју Хелен игра и доста емотивно, повремено и театрално, развијајући лик који је посве чудан и недокучив и један је од највећих дилема и загонетки младог растројеног дечка.

„Нитрам“ такође импонује и суптилном и ненаметљивом музиком млађег брата Џастина Курзела Џед Курзел, који је потписао музику за неколико  интересантних филмских остварења, између којих је и задња верзија „Осмог путника“ Ридлија Скота и сјајни филм „Славуј“  редтељке Џенифер Кент. Његова музика је ненаметљива, али врло доминантна савршено пратећи радњу и ликове. Директор фотографије Џермејн МекМикинг инспиративно визуелизира ову драму  посебно ораћајући пажњу на крупне кадрове, а у исти мах  не напуштајући и изванредне и колоритне широке планове Тасманије. МекМикинг је номинован за Еми награду такође је кинематографер култне серије „Прави детектив“ као и одличне аустралијске серије Џејн Кемпион „Врх језера“. Када смо код визуелног тренутка ове врло интересантне Курзелове драме, да споменемо и то да је Алис Бебиџ костимографкиња, уметница номинована за БАФТУ, као и сценографкиња и да су главна карактеризација њене визуелизације загушене боје ентеријера и екстеријера, као и савремених костима који показују целу ту отуђену, не тако богату средину у којој ће се десити тај мрачни масакр.

„Нитрам“ је филмски реквијем који упозорава да се иза „функционалности“ система ипак крије нека патологија која наводи на „изненадне“ трауме и да се социјални тренутак ипак не решава економским стратегијама. Отуђеност је комплексан демографски и друштвени вирус који подразумева посвећеност и ауторитет друштва као и породице. Верујем да је „Нитрам“ намерно режиран како би се направио неки пресек тог привидног мира испод којег кључа бунт и бес који можда и није до краја безрезложан, бес чији су корени претходе грозоморним масакрима,  за које нажалост верујемо да још нису до краја схваћени и да је можда само питање времена када ће опет букнути слична трагедија.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

  Film, Filmski festivali, Kan, Nitram, Sašo Ognenovski