Казимир Маљевич – За мном, другови пилоти, пловите у бездан

Казимир Маљевич – За мном, другови пилоти, пловите у бездан – У Москви је 27. априла 1919 године отворена изложба под насловом “Беспредметно стваралаштво и супрематизам”. Била је то десета по реду у низу тзв. државних изложби под окриљем Одељења за ликовне уметности Народног комесаријата за просвету. Према каталогу, било је изложено 220 радова деветоро уметника и уметница, међу њима Маљевича, Родченка, Попове, Степанове, Розанове…У изложбеном простору у улици Рождественка бр, 1 тада је први пут изложен Маљевичев Бели квадрат на белом (1918, 79,4 x 79,4 цм; од 1935. године у Музеју модерне уметности у Њујорку). Ово је последња од стогодишњица везаних за неколико догађаја из друге деценије 20. века који у сваком уметничком јалендару морају бити означена црвеним словима.

“Бели квадрат на белом” – Казимир Маљевич

Кључни догађај на самој изложби био је проблемски, полемички дијалог, видљив у сликама и читљив у речима, „уметника филозофа мислиоца“ (Казимир Маљевич) и „уметника проналазача иноватора” (Александар Родченко). На платну се тај дијалог одвијао у само две боје, белој и црној, и то је прва појава онога што ће потоња историја и теорија уметности именовати као монохромно сликарство. Тек што се Црвени октобар окончао, под окриљем државне институције и знамењем комунистичког српа и чекића, отворена је тада дебата између „белог на белом“ (Маљевич) и „црног на црном“ (Родченко). Пошто је у то време маљевичевски супрематизам већ почео да се „расцветава“ по читавој Москви, како је записао Виктор Шкловски, а прворођени Црни квадрат произвео неку врсту поплаве „квадратизма“, рекло би се да је у овом „двобоју“ Бели квадрат имао веће изгледе за победу. Но, у оваквим стварима, наравно, нема појединачног победника и губитника. Добитник је општи, наиме корпус истраживања, тема, идеја и (за)мисли посредованих индексним и симболичким знацима уписаним на површину сликарског платна.

Као слика и као знак, Бели квадрат постао је једна врста амблематског стејтмента тзв. белог супрематизма, последње станице на Маљевичевом сликарском путовању. Форма квадрата, децентрирана померањем под извесним углом навише и удесно, стопљена је, у једној равни, са околним белим пољем од којег се разликује тек у извесној тонској нијанси. Премда на слици постоји особена фактурна динамика, видљиви отисци рада четкицом на начин тзв. прикривеног поступка, још су поједини руски савременици препознали ефекат дематеријализације сликовне површине, маргинализацију материјалности и предметности слике у корист њених нематеријалних, концептуалних, идејних и симболичких садржаја. И сам је уметник написао да бели супрематизам више не познаје материјал као појам. И заиста, изјавивши поводом серије белих слика да у супрематизму више не може бити говора о сликарству, да је сликарство превазиђено, те да је сам уметник предрасуда прошлости, Маљевич је променио „алат“, одустао од сликарске четкице и прихватио се теоријског или филозофског пера (које “лакше допире до можданих вијуга“), почео је да гради једну густу, не лако читљиву мрежу филозофско-космолошких, метафизичких и мистичких спекулација у чијем тематском средишту више није била само уметност, већ питање о суштини природе, света и свемира. Произвео је огромну количину текстова (пет великих томова у новом руском издању), међу њима више обимних трактата које обједињује једна основна мисао, наиме, схватање света као беспредметности (Мир как беспредметност).

У нужно поједностављеном сажетку то схватање би се, у маљевичевским терминима, могло предочити на следећи начин. Читав свемир/свет, као недељиво, без-различно јединство и савршенство, није ништа друго до бескрајно мноштво поља нематеријалних сила/енергија у вечном, безразложном, бесциљном, бесмисленом кретању. У њему нема разума и расуђивања, мисли и мишљења, нема сазнања, свести и представа, те стога не може бити ни предмета. Такозвана (предметна) реалност, читави предметни свет, само је производ наше свести, изван које, заправо не постоји. Једину истинску реалност, беспредметност (света), човек, пак, не мође да појми, разуме, сазна и објасни помоћу разума јер се, каже Маљевич, разумом не може објаснити оно у чему нема разума („Не може се се саградити мост тамо где нема обале“). Управо својим умом, разумом човек је разбио јединство беспредметности (света), произвео је мноштво разлика и подела са којима се сезуспешно бори покушавајући да поново успостави то изгубљено јединство, да се врати у изгубљени рај. Али тај циљ никада не може достићи помоћу инструмената којим се служи јер, како каже овај идеалист, мистик и нихилист, разумом се не може саставити оно што је разумом растављено. Према Маљевичу филозофија супрематизма, која се радикално скептички односи према човековом мишљењу и самој могућности сазнања, „не проучава свет, не опипава га, не види, већ само осећа“.

Све што је Маљевич исписао пером не прекида, међутим, дубоку унутрашњу повезаност са оним што је насликао сликарском четкицом. Амбициозна вербализација његовог уметничког/сликарског искуства и „заумне“ саморефлексије започиње онда када је закључио да је бели супрематизам „последња реч“ коју је било могуће изговорити унутар лимита актуелне културе сликарства. Са серијом бело на белом сликарство је, каже он, постала безбојна, беспредметна енергија. Бели квадрат је та последња реч, дематеријализована, концептуализована, ванвременска „представа“(света) једнакости и јединства. У Бели квадрат и читав бели супрематизам Маљевич почиње да инвестира суму метафизичких, трансценденталних значења, да гради једну крајње индивидуалну, арбитарну семантику и симбологију белог/безбојног која нема додирних тачака с асоцијативном рецепцијом боја повезаном са разноврсним прошлим и савременим кодексима културе и свакодневног живота.

У профетском тону онога који предводи и показује пут, како је иначе себе приказао у познатом аутопортрету из 1993. године он у недугом каталошком тексту изложбе обзнањује:

„Изашао сам у бело; за мном, другови пилоти, пловите у бездан…Пловите! бели слободни бездан, бесконачност је пред вама.“

Супротно Клајновом „интернационалном плавом“, које по анологији са доживљајем плаветнила неба нуди илузију бесконачности, Маљевичево бесконачно бело, ослобођено земаљских доживљаја, као да одиста пробија то плаветнило и, према речима Лисицког, доводи илузију до једне врсте апсолута. У маљвичевској метафизичкој, утопијској пројекцији бели квадрат постаје „израз осећања чисте беспредметности“, симбол „чистог деловања“ ослобођеног сваке тежње ка практичним, утилитарним циљевима, најзад „слика“ беспредметног света јединства и једнакости. У том пред-разумном или не-разумном свету нема никаквих разлика и подела, ничег издвојеног и појединачног, нема предмета и ствари, држава и религија, нација и класа, капитализма и комунизма…У Маљевичевој визији „белог јединства“, „беле природе“, „белог деловања“, „беле свести“,“белог човечанства“, „белог света“, све се стапа у јединствено бело у којем треба видети знак остварене беспредметности.

Један од Mаљевичевих трактата има назив „Свет као беспредметност или вечни мир”. Ако је, према једном његовом запису, циљ музике тишина, онда би циљ читаве супрематистичке сликарске мисије, окончане Белим квадратом, могао бити мир, апсолутно мировање, непокретност, „видљива“ тишина, празнина, спокој, стање у којем се, лаоцеовски речено, ништа не предузима, а све остварује. Но годину дана после излагања Белог квадрата на ретроспективој изложби у Москви 1920. године, Маљевич је учинио још један корак. У низу после белих слика изложио је потпуно монохроматско/безбојно, „празно платно“, наиме платно равномерно прекривено белом уљаном бојом!