Кратак живот Бранка Миљковића

Кратак живот „Принца песника“ Бранка Миљковића

Познати Нишлија је одрастао у ратним годинама у граду који су обележила велика страдања после окупације 1941. године.

Бранко Миљковић 1934-1961) – Фото: Wikimedia Commons

Док се светом одвијао најкрвавији рат у историји, Миљковић је у заробљеном Нишу учио прва слова. После основне школе завршио је чувену Прву нишку гимназију „Стеван Сремац“, једну од образовних установа са најдужом традицијом у земљи.

Иако његов таленат и умеће не пролазе незапажено током средњошколских дана, велики искорак у књижевном свету дешава се тек после селидбе и студија филозофије на Филозофском факултету у Београду.

Са осамнаест година је објавио своју прву песму у београдском листу „Записи“, али у престоници, међутим, наилази на препреке у публикацијама свог рада. Миљковић није желео да своје име веже за Комунистичку партију, а цена за то била је његово игнорисање.

Истрајавајући у покушајима да ступи у контакт са издавачима, за блистави пробој међу најдаровитије југословенске песнике захвалност дугује колеги Оскару Давичу, који му помаже да објави прве песме у Београду 1955. у часопису „Дело“.

Зграда Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ после пожара 1922. године – Фото: Wikimedia/Public домаин

Различита су тумачења како је ратно време у коме је живео оставило траг на његово стваралаштво. У поезији Бранка Миљковића често се срећу мотиви ватре, празнине, смрти и ништавила. Његова дела обележиле су и социјалне и родољубиве теме.

Велики утицај на ране радове Миљковића имали су француски симболисти Пол Валери и Стефан Маларме, као и његово високо образовање током којег се упознао са античким филозофима, међу њима посебно надахнут Хераклитом.

Био је најмлађи члан групе послератне генерације песника у Југославији познатих као неосимболисти.

Његова прва збирка „Узалуд је будим“ из 1957. године постиже успех, а у наредним годинама штампа књиге „Ватра и ништа“, „Порекло наде“, „Крв која светли“, а заједно са Блажом Шћепановићем „Смрт против смрти“.

Као већина песника тог времена преводио је страну поезију са руског и француског језика, а бавио се и писањем есеја и критиком.

О његовом животу су испричане бројне контроверзе, међутим без веродостојних података и са великим временским отклоном остале су тек на нивоу нагађања.

Млади Миљковић је већ у својим двадесетим годинама живео дане највеће песничке славе. Престижну Октобарску награду добио је 1960. године што је значајно подигло његово самопоуздање.

Београд му, међутим, врло брзо постаје тесан и он се крајем 1960. сели у Загреб.

Оригинални рукописи песама Бранка Миљковића – Фото: Intermedichbo ат Сербиан Wikipedia

Познато је да је имао проблем са алкохолизмом, често је виђан по београдским, касније загребачким кафанама. Иако се у његовим биографијама може срести да је био велики боем, вероватније је да његови дани нису пролазили тако романтично.

Постоје сведочења како се Миљковић пред крај живота препустио алкохолу, а кад се напије постајао је агресиван и упадао у туче због чега је често привођен.

У 27. години живота Миљковић је пронађен обешен о дрво на периферији Загреба.

Према званичним белешкама као узрок смрти се наводи самоубиство, међутим, нису изостали аргументи који говоре о намештаљкама, насилној смрти и убиству.

„Зашто убијају песника у социјализму?“, узвикивао је Миљковић у једној кафани само месец дана пре своје смрти.

То је било довољно да се потпали сумња о умешаности комунистичког режима који је, истина, агресивно вршио репресију над неистомишљеницима. Слутње о убиству Бранка Миљковића никада нису доказане.