Jедан од најоригиналнијих сликара у историји уметности – Доменикос Теотокопулос, познат као Ел Греко, који је доживео славу још за време свог живота крајем 16. и почетком 17. века, а затим једно време био заборављен да би његово дело поново постало актуелно крајем 19. и почетком 20. века, ове сезоне има почасно место у париском Гран Палеу. На првој великој изложби његових дела у Француској која ће трајати до 10. фебруара изложено је 75 радова овог мајстора ренесансе, од монументалних уља на платну до интимнијих форми.

Посетиоци се највише тискају испред монументалних слика, као што су „Успење Богородице” или „Експолио (Свлачење тунике са Христа)”, обе насликане у његовом шпанском периоду, у Толеду. Ова друга, „Експолио”, мајсторско и оригинално дело које приказује моменат који до тада није приказиван у западној хришћанској уметности (свлачење Христа пре него што ће бити разапет) и на коме су видљиви сви стилови сликарства с којима је Ел Греко експериментисао, имало је велики утицај на његову каријеру и због афере око цене коју је уметник тражио, због чега је случај имао свој епилог на суду. После тога му ауторитети толедске катедрале нису наручили дело које би имало такав значај.

Значајан део простора на овој изложби дат је и портретима, у ком жанру је Ел Греко створио чврсту репутацију још у италијанском периоду. Доминира његов чувени портрет кардинала Ниња де Гевара, насликан око 1600. године, чија композиција је утицала на Веласкеза када је сликао портрет папе Иночентија Десетог. Али и сви други портрети имају изузетно сугестивну снагу, било да је реч о девици Марији, Светој Марији Магдалени покајници, светом Петру покајнику или сликаревом једином сину Хорхеу Мануелу Теотокопулосу.

Оно што карактерише овог уметника, слажу се историчари уметности, јесте његов јединствени стил, смела палета која је натерала многе да помисле како пати од астигматизма. Истина је, кажу стручњаци поводом ове изложбе, мање романтична, али не и мање фасцинантна. Његов необични таленат, који га је с Крита, на коме је рођен 1541. године (у Кандији, данашњем Хераклиону), одвео најпре у Венецију и Рим, а затим у Толедо и тврдоглава одбрана његовог уметничког виђења учинили су га једним од највећих сликара ренесансе и много касније, пророком модернизма.

На Криту је Ел Греко био цењен иконописац у позном византијском стилу, али је уметничку сцену открио одласком у Италију око 1567, где је био подељен између Тицијана, који је био неприкосновен у Венецији, и уметности Микеланђела, који је умро 1564, али и даље доминирао у Риму и Фиренци. Боје венецијанске школе које је пригрлио, помирио је са снагом Микеланђеловог цртежа и форме. Али у Венецији се, као млади странац који живи у једној собици, суочио се с реалношћу, с уметничким тржиштем на коме је тек требало да изгради име. Ту открива Тицијана, чији је атеље могао да посети, енергични стил Тинторета, као и Јакопа Басана, чији стил је имао доживотни утицај на његов рад, али је касније решио да срећу окуша у Риму, где је проучавао дела Микеланђела и античку скулптуру у пинакотеци Ватикана. Постоје назнаке, међутим, да је због ароганције коју је показао према Микеланђеловој уметности протеран из палате Фарнезе, у којој је био смештен.

У Шпанију је стигао у пролеће 1577, најпре у Мадрид, затим у Толедо, где се и настанио и где је био уважаван и цењен до краја живота, а где је и умро 1614. Стога се овај не само сликар већ и вајар, архитекта и велики ерудита и познавалац класичне грчке и књижевности свог доба, данас сматра уметником шпанске ренесансе.

Од 17. До 19. века био је готово заборављен, да би се крајем 19. века поново вратио на „сцену”. Утицао је на многе сликаре романтизма, као и на сликаре модернизма с краја 19. и почетка 20. века Едуара Манеа и Пикаса, такође и на сликаре фовизма, ескпресионизма и надреализма. Француски сликар Едуар Мане је то најбоље објаснио када је 1865. године, после посете Мадриду, рекао:

„Ишао сам у Шпанију да нађем Веласкеза, а срео сам Ел Грека.”