Он се срећно избавио од презумпције реализма која од књиге прави илузију светског поретка – с почетком, средином и крајем – и намеће аутору прилично компромитовану улогу свемогућег творца. Павић тражи одговор – истине, поретка, хармоније, Бога – не у простору, већ у времену, не на небу, Земљи или паклу, већ у историји која је испресовала заједно јучерашњи, данашњи и сутрашњи дан.
Павићеве књиге су ме увек подсећале на Венецију. И она је, такође, имала среће да се роди у условима максималне принуде. Венеција је настала на фантастично малом простору. Венеција – игра, ребус или укрштене речи које нагоне мајстора да зграде и дворце уписује у редове канала. У до апсурда доведеним географским условима појавила се изврсна самодисциплина културе: вештачка ограничења претворила су се у апотеозу форме.
Живећи у суседству, Павић је преузео искуство јадранског чуда. У тражењу начина да се ослободи форме коју је литература истрошила, он је преузео на себе узвишене обавезе – у интересу слободе затворио је себе у казамат. Његове књиге су својеврсна „Венеција“: веома строга организациона структура не смета највећој могућој ауторској самовољи. Тако је, пишући књигу-речник, Павић развезао себи руке смирујући хаос апсурдом. (Нема апсурдније књиге од енциклопедије која ређа предмете, имена и појмове у замишљеном поретку.) У суштини, Павић је радио с литературом другог нивоа, са филологијом која је већ успела да се одрекне слободе коју је изборила и да добровољно стави врат у нови јарам.
Одаје непроходне прозе
„Све књиге на земљи имају ту потајну страст – да се не подају читању“, говори Павић на крају свог главоломног „Предела сликаног чајем“. Да би успорио читаоца и сломио аутоматизам читања, Павић је измислио писање хијероглифима, од којих је сваки појединачно захтеван и привлачан. Роман се слаже од одвојених фантастичних микроприча. Оне чине генерални сиже који се никако не да препричати. У сваку књигу уграђен је рушилачки механизам који онемогућава да се текст угради у линеарно приповедање.
Стандардни роман има причу, макар њене контуре које аутор наноси белим цртама, а затим поља испуњава бојама онолико колико допушта његов таленат и оштроумност. Павићев сиже је као музика: њега треба преживљавати у сваком тренутку читања. Довољно је да вам на тренутак попусти пажња и неизбежно ћете залутати у одајама те непроходне прозе. На тај начин је лично време читаоца укључено у време романа. Читалац – као глумац који и игра и живи улогом одређено време на сцени, старећи тачно онолико колико траје представа.
Док ми пратимо сваку шару-реченицу, „прича“ се губи, иза дрвећа не видимо шуму. Штавише, „дрво“ нас води не само у даљину, негу и у висину – на њега се може попети како би се погледала панорама која се отвара. Сваки елеменат Павићеве прозе је садница, уз то – бамбусова, јер тако болно брзо расте. У сваком од његових поређења је замршени сиже, у епитету је наговештена легенда, а у новом пасусу – изувијана фантастична прича. Сво то гротескно изобиље сраста у један масивни криптограм: пећ од керамичких плочица од којих је свака истовремено и слика и део живописног паноа.
Сам Павић је више волео архитектурна поређења: роман као црква или џамија. Његове књиге се могу заобићи са разних страна да би се површно погледале, али се човек може усредсредити на било који детаљ – портал, орнамент, химеру, изрезбарени камен. Ту је тако много сувишног садржаја да ми једва имамо снаге и уобразиље да задржимо у свести слику целине. Управо ту аутор и долази да помогне предлажући читаоцу кристалну решетку у облику речника, укрштених речи или неке друге семантички празне форме. За писца је привлачност те структуре у томе што она омогућава да се материјал сабије у чврсте оквире не градећи при томе линеарни сиже. Композицију овде не одређује аутор већ туђа форма која је постојала пре њега. И што је она строжа, то је више слободе за аутора и његове јунаке. Он строго поштује правило које није сам измислио – прати да се јунаци на потребним местима сретну. Зато је у свему осталом слободан – логика приповедања, потребе сижеа, закони развоја карактера, психолошка верност, чак елементарна привремена доследност „раније-касније“ – свега тога нема код Павића. Он се срећно избавио од презумпције реализма која од књиге прави илузију светског поретка – с почетком, средином и крајем – и намеће аутору прилично компромитовану улогу свемогућег творца.
Живот у уторку или петку
Павићево новаторство наглашава неочекивана веза с породичним сагама „сапунске опере“: бесконачно запетљано клупче рођака, људско тесто које је аутор месио управо са злурадим хазардом. „Породична“ ћелија нараста у свим правцима – јунаци се плоде, раздвајају, понављају и одражавају, претварајући текст у генетску шараду. Од тог генеалошког бањана (врста веома разгранатог фикуса) није једноставно добити одговор на проста питања: ко је кога родио, волео, убио.
Нама је тешко да пратимо јунаке, поготову да их разумемо зато што се авантуре одвијају не само у простору него и у времену. Литерарна форма коју је Павић створио захтевала је организацију текста на сложенијем нивоу. Временске координате ту добијају карактеристике простора: ликови могу да живе у уторку или у петку – не када, већ где. Павић тражи одговор – истине, поретка, хармоније, Бога – не у простору, већ у времену, не на небу, Земљи или паклу, већ у историји која је испресовала заједно јучерашњи, данашњи и сутрашњи дан.
Он је и сам такав. Када је „Хазарски речник“ обишао и освојио свет, Павића су назвали писцем трећег миленијума, а он је тежио рапсодима, аедима, Хомеру, оној књижевности која је постојала пре књига, што значи да може да преживи у постгутенберговском свету – када, и – ако их поново не буде.
Када сам ручао са Павићем у Београду, покушао сам да наручим ручак из менија маестра: „Порцију седе траве, два пута по чинију божјих суза, један поглед на презле с лимуном.“ Нису ме разумели, што и није чудно.
Павићева проза није за сваки дан: она се изражава језиком циганске гатаре. Јединица његовог текста је уврнута бајка. Он је приповедач кошмара и играч архетипима. У тој улози је Павић јединствен. Па ипак, у његовој прози постоји нешто што нам је познато: кроз превод, ту, ако баш хоћете, просијава словенска душа. С Павићем нас повезује заједнички корен мисли. Њени токови, ћудљиво али препознатљиво, понављају полупознате, полузаборављене, па ипак родне мотиве. Послушајте те афоризме натопљене Достојевским и Розановом: „Бог – то је Онај који Јесте, а ја сам онај кога нема.“ Или овако – „Све за народ, ништа заједно с народом.“
Таква веза није од добра настала. Како исправно и не без зависти сматрају амерички критичари, све разноврсности „магичног реализма“ расту само у оним неразвијеним крајевима где се натурализам и гротеска, реализам и фантастика мешају у мучном животу, али у пропорцијама плодотворним за књижевност. Најбоље се рађа у тренуцима кризе – најинтересантније се догађа на слому традиционалне свести, када је срж света попуцала, али још задржава облик: више није глина, али још није цреп. Нову књижевност стварају они који су упали у процеп између природног и неприродног. Тако су се појавиле не само Маркесове књиге, него и књиге Сорокина и Пељевина. Павић им је свима род: он је радио с материјалом којим сада живи Русија. То ми је и сам Павић говорио објашњавајући свој огроман успех код руског читаоца.
А у новинама пишу, рекао сам сакупивши дрскост – да сте ви последњи комуниста. Да ли је то истина?
„Не, ја сам последњи Византинац”, неразумљиво ми је објаснио Павић и повео ме на представу постављену по „Хазарском речнику“.
Позориште у граду који су разорили рат и тиранин освојило ме је богатством и раскоши. Оно је представљало многоспратну металну јаму саграђену специјално за ову представу. Из о небо обешене подеране вреће на голу арену су непрестано испадала зрна песка, безбројна, као и време. Борећи се с њима, представа која се гранала као Павићева проза, оплела је конзерву театра. Схватајући све, осим речи, одушевљено сам пратио стварање мита.
Александар Генис
Њујорк
(са руског превелаЉубинка Милиничић)
На крају самоће почиње смрт
Свега је Милорад Павић у животу имао много, нашло се много и среће и несреће, а сада, у смрти, има све, и оно о чему је често мислио и писао – последњу велику тајну. У његовој прози живело се и умирало мимо сваког људског закона и уобичајених правила, зато се стално чинило како ће и он тако, као његови јунаци, отићи у непознато, а неодољиво. Смрт му је пришла на ружан начин и то је неопростиво. Али,смрти се ионако не може ништа опростити.
Осећам неку горчину, заправо горак укус сазнања које се пречесто враћа, да свим синовима људским, како нас назива Библија, исто бива. Иако свако зна да ће умрети, тежак је укус тог тријумфалног пораза живота. То што Павић одлази са осамдесет година никако није лакше него када су нас напуштали други велики писци у својим шездесетим годинама. Смрт је одвратна било да јој се приђе монашки, у доброти и скромности, у трагању за спасењем – као пре неки дан када се упокојио патријарх Павле – или гламурозно, са одрицањем само онога чега није ни било – како је доскора живео и радио Милорад Павић. Павићева смрт се могла очекивати у размери ранијих болести и тешке операције, ипак је све утолико тужније јер ни њему тај одлазак није учињен лакшим. Интересовао се за смрт превише, стално је завиривао с оне стране – ни у томе није имао премца у књижевности XX века. Сад, можда, зна.
Павић није био човек (само) XX века, он је спајао XVIII и XXI век, био је спој велике прошлости и наде човечанства да се историја може обликовати по нашим жељама, у складу са умом и пројекцијама очекиване будућности. У њој је људски род, међутим, стално изневеравао себе. Такво сазнање окренуло га је трагању за другим, другачијим путевима, да се заобиђе криза ума и просветитељства. То га је увело у свет и епохупостмодернизма са свим његовим предностима и манама, врлинама и недостацима. Био је такође човек антике и Византије, Балкана и Медитерана, Средње Европе и цариградске копче Европе и Азије. Био је човек доброг јела и пића, дувана и мириса, одела и украса, музике и слике, кутијица и компјутера, био је диван пријатељ и отмен човек. Умео је да у сваком старом секретеру нађе скривену преграду и да у сваки свој текст стави по једну фиочицу, а у њу какав мали дар за најбољег и најмаштовитијег читаоца, још више читатељку. Био је писац империјалне маште и женског текста, андрогиног читања, херувимског и ђаволског заноса. Био је човек знања и мистицизма, веровао је и у нешто и у ништа.
Одувек је знао своју величину и није скривао то знање, што је потресало и иритирало све који су такође знали своју размеру, али им је главна брига била да је други не сазнају. Многи су га обожавали, и више него што је то за њега било добро, а неки су се упињали да му напакосте. У том другом низу последњи је господин Чеда Попов, председник Матице српске, који је из чиста мира или пакости осујетио међународни скуп о Павићевом делу који смо замислили и предложили као прилог Павићевој осамдесетогодишњици. Павић се није ни наљутио, иако је то умео, смешкао се као неко коме је све јасно. Био је господин. За живота је добио споменик у Москви поред Џојса, и похвалу без преседана у историји наше књижевности – један од најзначајнијих немачких теоретичара књижевности написао је за њега да је највећи европски писац верске толеранције. То је изузетна похвала српској култури, похвала каква нам је тих несрећних година краја прошлог века била најпотребнија.
Хтео је да буде баш Србин и остао је то и када је било најтеже, чак и када је цену тог хтења плаћао заблудама академика, ратним или монархистичким, давао је себе Србији. Један њен део то никада није умео да прими. То је онај део Србије који нам увек нешто ружно довикује када се највише бринемо о томе да ово мало земље и културе опстане у врлини и очува књижевне вредности које има, оне вредности које и њу и нас у сваком погледу премашују.
Био би горостас и да је био само историчар књижевности и тумач. Његове историје књижевности XVII, XVIII и XIX века су ремек-дела и већ су у себи носиле клицу писца. Његово читање Војислава Илића и Гаврила Стефановића Венцловића имало је снагу тектонског поремећаја. Био је велики преводилац и есејиста, песник, па приповедач, па романсијер, па драмски писац. У свему је био веома добар, у нечему и најбољи. Написао је десетину антологијских прича – само је Андрић имао толико антологијских прича. Изменио је слику романа као жанра, после Црњанског и Пекића највише. Поигравао се знањем у књижевности и апокрифима, после Киша најчудноватије и нејнеспутаније. Умео је да напише оно што је тешко, после Растка најболније, и оно што је интимно, после Деснице најдубље. Био је енциклопедијски дух више од Крлеже, а модернистичке и авангардне контроверзе у његовом делу су оставиле трага колико и код Винавера и Настасијевића. Имао је младе поштоваоце, Немању Митровића и Владимира Пиштала, и књижевног потомка који је раван учитељу, Горана Петровића. Имао је све, а пре свега „Хазарски речник” са чијим се успехом у свету ништа не може мерити, књигу свих књига, и опет није имао ништа, ништа више него што има сваки човек од мајке рођен и смрти намењен. Чак бих, са стрепњом у срцу, помислио да је увек био заправо сам, да је грабио, одузимао од празне вечности да док је ту осети макар делић онога што никада неће бити. У једном роману је написао да после самоће почиње смрт. Усудио бих се да додам да после смрти не престаје самоћа.
Заправо, Павић је дивно боловао од књижевности, духа и самога себе, и зато је умео да нас зарази свим тим, па и собом. Ко је то доживео, могао је да са њим болује од самога себе, онако како болују све боље душе. Ако би неко помислио да је боље излечити се, нека на крају овог последњег поздрава буде оно што пише у савршеној Павићевој причи „Плава џамија”: „Али, онај ко се од себе излечи, пропашће.”
За неизлечиве има смрти. Нема пропадања.
Милорад Павић – Последњи Византинац added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →
Ранијих година, поједини истакнутији и тада млађи писци, налетали су (у текстовима, романима…) на Добрицу Ћосића. Покушавали су да идеолошким хицима склоне са сцене књижевну величину која им је сметала јер верује у другачије вредности живота и књижевности. Млади лавови којима смета вођа чопора, знате ту причу…
Ових година то се догађало Милораду Павићу. Опет су неки текстови и одломци у романима били прожети негирањем Павићеве књижевне вредности, али сада у име неке нове, «брзочитајуће», «ја-физиолошке», «блоговске» књижевности. Млади лавови који би хтели да постану вође «блог» чопора и да скину онога који је био «блогер» три деценије пре њих.
Павић је остао камен-међаш односа према књижевности, учитељ како се писаном речју, у озбиљном и вишеслојном књижевном делу, и данас може суверено и креативно играти. Већина његових књига има неколико равноправних «лица», или тачније огледала у којима читалац најпре види свој «лик», коментари читалаца говоре колико о роману толико и о самом читаоцу. Ни маниризам у који је Павић касније улетео не квари ту причу…
znaš kako se kaže, miko : let the young lions roar, iliti neka se čuje rika mladih lavova.
možda ja paviću i nisam dala neku šansu, ali znam zasigurno da me ta ‘barokna reciklaža’, koju zovu manirizam, vec na početku čitanja obeshrabrila, što nije bio slučaj i sa kišom.
Amika, tacno tako. Srpska knjizevnost i ne postoji, osim jos te nekolicine veterana koji su svoje knjige vec napisali. Ova sada etablirana ekipa drzavnih (naddrzavnih) NVO-kulturtregera je, osim banalnosti kojom zraci, i elementarno polupismena. Nista strasnije nego da se za promotere nekih globalno citljivih vrednosti u Srbiji pomovisu likovi koji u istom tom svetu nisu ni fusnota.
Ovo sve ne govorim ni kao poznavalac Cosica (citao sam jedan njegov roman). Pavica mozda malo vise, mada ne bih mogao da se nazovem ni nekim preteranim poznavaocem ni njega. Ovo sto kaze Snezana. I meni je taj barokni svet njegov mozda malo stran. Ali fakat da je bio veliki majstor i forme i izraza, pa smatrali ga ljudi velikim piscem ili velikim opsenarom (koji dobar pisac nije opsenar uostalom?).
Ali bi na nekom vecem jeziku prodao knjiga koliko i Eko recimo. Ili neko od Latinoamerikanaca. I s takvim likovima smo postojali na nekoj mapi literature svetske, i generalno mislim da smo u XX veku generalno imali knjizevnost that matters.
Ovi danasnji “mladi lavovi” su smejurija. Niti su nu lavovi (a neki su “mladi” i sa sedam banki) niti njihova skrobomanija ima ikakvu vrednost osim one dnevnmopoliticke koja je iscurila
Niti su lavovi (a neki su „mladi“ i sa sedam banki) niti njihova skrIbomanija ima ikakvu vrednost osim one dnevnopoliticke koja je iscurila.
Jel’ ima ovde neka edit-opcija za komentare kad se ovako brzopotezno naskrabaju kao sto ja redovno cinim?
“…na nekom vecem jeziku prodao knjiga koliko i Eko recimo. Ili neko od Latinoamerikanaca…”
То је жалосна судбина великих писаца малог језика.