Младобосанац пред Хитлером – Поводом књиге У пожару светова Михаела Мартенса

Често се прва реченица књиге узима као репрезентативна и тиме понекад постаје лична карта дотичног дела, па и самог његовог аутора, али има писаца у чијим су радовима много упечатљивије последње него прве реченице, па се може рећи да у такве писце спада и Иво Андрић.

Није тешко закључити да је од реченице која гласи

„Већим делом свога тока река Дрина протиче кроз тесне гудуре између стрмих планина или кроз дубоке кањоне окомито одсечених обала“

– уметнички много јача последња реченица дотичног романа:

„На узбрдици која води на Мејдан лежао је Алихоџа и издисао у кратким трзајима“ (На Дрини ћуприја), као и да је од реченице „У тишини и непомичном ваздуху летњег дана јави се однекид неочекиван и невидљив покрет, као залутао и усамљен глас“ – знатно снажнија она која је као својеврсна поента дата на самом крају ове поетске приче: „Само да не престанем да је ишчекујем!“ (Јелена, жена које нема).

Стога вероватно није случајно што је Иво Андрић остао упамћен на основу онога што је радио и постигао током последњих деценија свога живота, јер писац као да је стрпљиво чекао да дођу погодна времена у којима ће моћи да се постави као прави човек на правом месту, чиме је донекле заиста анулирао све оно из претходног периода свог живота што би могло бити протумачено у изразито негативном контексту.

Томе у прилог говори и податак да Андрић сâм није уврстио у своја сабрана дела многе ране радове (наравно, Андрић као књижевник није усамљен у овом маниру), тако да су нове генерације читалаца могле да се, примера ради, са песничким збиркама Ex Ponto и Немири упознају тек у издањима што су штампана након смрти писца, који је већ био упамћен првенствено као приповедач.

У годинама након Андрићеве смрти почињу, међутим, да се откривају не само дела која писац за живота није прештампавао, него и један по један контроверзан детаљ из његовог живота, па убрзо постаје јасно да таквих података уопште није мали број, а довољно је споменути пишчев положај на почетку Другог светског рата, јер Андрић је тада ништа мање него „изванредни посланик“ Краљевине Југославије у Немачком рајху, што можда и не би било толико шокантно да се не ради о личности која ће доцније заузимати високе положаје у друштву и култури Југославије под вођством Јосипа Броза Тита.

Како се десило да песник који је своје прве значајне стихове објавио у зборнику Хрватска млада лирика остане упамћен као најзначајнији српски књижевник, зашто је младобосаснки творац текста „Незвани нека шуте“ (написаног у данима стварања прве југословенске државе) и сâм постао незван пошто је у новим мутним временима заћутао, како је било могуће да један чиновник Краљевине Југославије доживи врхунац своје књижевне каријере у комунистичкој Југославији, како се десило да Тито одликује нобеловца који је некада као дипломата примио акредитацију лично од Адолфа Хитлера, како је дошло до тога да од Андрићевог књижевног моста буде након пишчеве смрти подигнута зграда мржње – овим и још многим противуречностима из Андрићевог животописа бавио се немачки новинар Михаел Мартенс и своја истраживања објавио у књизи названој У пожару светова, са карактеристичним поднасловом Иво Андрић – један европски живот (српски превод: Лагуна, Београд 2020).

Знајући да детаљно и објективно представљање живота и рада Иве Андрића није једноставан задатак, Мартенс је предано и савесно приступио истраживањима, консултовао најширу могућу литературу, цитирајући понекад и сасвим дијаметралне ставове, са различитих националних и идеолошких позиција, а неретко је за одговорима трагао и кроз скривене Андрићеве метафоре, које се показују као веома честе у његовим делима, премда их је понекад тешко уочити.

Мартенсова књига донеће нове податке не само немачким (или уопште европским), него и српским читаоцима, а многи ће подаци тим пре бити драгоценији јер су сагледани са извесне дистанце и јер су балканске несугласице (које су се често претварале у пожаре) протумачене из европске перспективе, из које се Андрић једино и може достојно сагледати, ослобођен свих могућих стега, и оних које је сâм поставио, и оних које су му додатно приписане.

Задирући помало и у детаље који се граниче са теоријом завере, нарочито кад је у питању Андрићево породично порекло и његов лични однос према немачком нацизму и југословенском комунизму, Мартенс је и ту доследно цитирао доступне изворе (који се, сами за себе, могу преиспитивати), при чему је одговорио на многа контроверзна питања, али је дао и подстрек за нова истраживања, од којих би свако могло чинити посебну књигу.

Са друге стране, Мартенс је склон раскринкавању извесних ретушираних прича, које су се као такве понекад претвориле и у легенде, а које су изгледа биле неопходна интервенција у биографији најзначајнијег писца једне комунистичке земље, па се тако открива да Андрић није био експлицитни противник приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, али да се након рата лако могао представљати као такав јер није био укључен у директне преговоре између Београда и Берлина, вероватно стога што је био сматран присталицом збаченог председника владе Милана Стојадиновића. Тако се, уствари, десило да Андрић прође некажњено у трећем (Титовом) режиму зато што је у другом (влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека) био скрајнут као присталица првог (Стојадиновићевог) режима.

Нимало пристрасан према личности о којој говори, Мартенс ипак има разумевања за поједине Андрићеве потезе који би се из строго етичког угла заиста могли оштро осудити (биографово оправдање се понекад своди на прилично смело разликовање „дневног“ и „ноћног“ Андрића), па кад цитира Андрићеве хвалоспеве Стаљиновом и Титовом режиму, Мартенс их чита између редова и помало одушевљено истиче пишчево умеће што је чак и у таквим текстовима умео да избегне пад у отворено полтронство. Сем тога, Мартенс не заборавља да као један од најсветлијих моралних тренутака Андрићева живота наведе пишчеву одлуку да након окупације Краљевине Југославије не оде у неутралну Швајцарску, него да се врати у разорени Београд и проведе рат у добровољној изолацији, и физичкој и књижевној.

Пошто се у свакој биографији мора дотаћи и средина у којој се личност о којој је реч формирала и остварила као знаменита национална фигура, Мартенс је стога велику пажњу посветио и градовима, државама и режимима у којима је Андрић одрастао, у којима се школовао и најзад калио као писац и политичар, па се тако сусрећемо са Вишеградом Андрићевог детињства, Краковом његових студентских дана, Марибором његовог заточеништва, Београдом и београдском авангардном књижевном сценом у годинама након Првог светског рата, а право ће откровење бити закулисни преговори око потписивања Тројног пакта, као и атмосфера међу члановима Шведске академије у годинама пре него што ће Нобелова награда за књижевност коначно бити додељена једном југословенском писцу (испоставиће се, међутим, да неће бити додељена оном писцу за ког је Тито навијао, иако је тај писац био чак и међу западним интелектуалцима популарнији од самог Андрића).

Такође је сасвим очекивано да се кроз једну биографију дотакну и друге личности чије деловање понекад може још боље објаснити централну личност саме књиге, па ће тако и сусрети са Данилом Илићем и његовим младобосанским следбеницима, са Миланом Стојадиновићем и кнезом Павлом Карађорђевићем, са неправедно заборављеним писцима Бошком Токином и Бранком Лазаревићем, са историјским Мехмед-пашом Соколовићем и Омер-пашом Латасом бити подједнако занимљиви као и откривање скрајнутих детаља из Андрићевог живота, а кад је реч о пишчевим женским пријатељствима и љубавима, осим Милице Бабић-Јовановић, о којој се ипак већ доста писало и говорило, ту су и мало познате или до сада потпуно анонимне Хелена Ижиковска, Евгенија Гојмерац, Зденка Марковић, Гун Бергман (супруга Ингмара Бергмана), Вера Стојић, као и неименована жена Густава Крклеца, Андрићевог пријатеља и масонског брата.

Писана првенствено за европску (тачније: западноевропску) публику, Мартенсова књига прожета је извесним предрасудама које светска јавност и политика већ деценијама гаје према балканским народима и њиховој историји, а нарочито су упадљиве тврдње о Краљевини Југославији као великосрпској творевини, при чему аутор пада у контрадикторност чим се осврне на Андрићев живот и рад у дотичној држави, јер ако се претпостави да је Андрић тада још увек, макар и као припадник римокатоличке вероисповести, третиран као Хрват, и ако се зна да је у југословенску дипломатију ушао захваљујући министру вера Тугомиру Алауповићу, који је такође био римокатолик и Хрват, па ако се још напомене да је Андрић током дипломатске мисије у Берлину био у непосредном контакту са обавештајцем Владимиром Ваухником, иначе Словенцем – поставља се питање како су припадници хрватског и словеначког народа могли заузимати тако значајне положаје у држави која се сматра великосрпском. (Карактеристично је да Мартенс заобилази и чињеницу да су поједини аустроугарски официри хрватске и словеначке националности без проблема примљени, понекад и са вишим чином, у новоосновану југословенску војску, поставши чак и команданти српским војницима, против којих су претходно ратовали и од којих су, узгред, били побеђени на бојном пољу.)

Осим што је безрезервно третира као великосрпску, Мартенс посматра прву Југославију, бар током последње деценије њеног трајања, и као државу склону фашистичкој идеологији, првенствено због Стојадиновићевих покушаја да се приближи Риму и Берлину, а кад пише о погрешним политичким потезима који су Југославију најпре одвели на нацистичку страну а потом је увукли у рат који није било могуће добити, Мартенс не помиње да је у то време потпредседник југословенске владе био Хрват Влатко Мачек (доцнији присталица усташког режима), па се тако може погрешно закључити да је и југословенска политика према нацистичкој Немачкој била искључиво српска ствар и српско одлучивање у име свих југословенских народа. (У случају односа између Краљевине Југославије и Трећег рајха, чини се да Мартенс има негативан став и према Стојадиновићевој политици неутралности, и према Цветковићевом потписивању Тројног пакта, али и према војном пучу Душана Симовића – што је прилично контрадикторно и апсурдно.)

Какав је заиста био однос званичне Краљевине Југославије према нацистичкој идеологији, најбоље се види на једној фотографији коју је Мартенс сâм унео у своју књигу: Андрић као дипломата у Немачкој полаже венац на спомен-обележје и окружен је официрима који салутирају у ставу испружене руке, док југословенски посланик ипак не исказује такву лојалност режиму и вођи Трећег рајха.

Разумљивији су Мартенсови ставови о Сарајевском атентату као исхитреном потезу који је европске народе буквално гурнуо у рат неслућених размера, но опет пада у очи како је Мартенс искористио да са списка видовданских завереника истакне Васу Чубриловића, и то првенствено због његовог доцнијег предлога о исељењу Албанаца са Косова, о чему се и Андрић једном приликом позитивно изјаснио. Мартенс, међутим, уопште не помиње да Чубриловићев план никада није наишао на јачи одјек у српском друштву, а ни у тадашњем политичком врху.

Уопштено гледано, треба истаћи да Мартенс релативно успешно плива кроз замршене националне и идеолошке противуречности на југословенском тлу током Другог светског рата, а успева и да са објективне дистанце сагледа ратни сукоб у Босни и Херцеговини током последње деценије XX века, при чему се посебно осврће на политичко искоришћавање и злонамерно тумачење Андрићевог дела, што је било карактеристично за све зараћене стране. И управо је та контрадикторност један од најбољих доказа о величини и вечном трајању Андрићевог стваралаштва, јер само у великим делима сваки читалац (па и онај који је пун политичких и националних предрасуда) може увек пронаћи оно што му одговара и протумачити онако како му је у датом тренутку најпогодније.

Сагледавајући међунационалне конфликте на некадашњем југословенском простору, Мартенс експлицитно повезује име Иве Андрића са постојањем Југославије, при чему је сасвим јасно да је Андрић био потребан Југославији колико и она њему, и то без обзира на идеологију: у првој Југославији Андрић је изградио политичку каријеру јер је био потребан својој држави као дипломата, а у другој Југославији је наступао првенствено као књижевник, јер је новој држави био потребан угледни писац из претходног режима како би у иностранству била третирана као демократска земља (а да ли је у архиву југословенске обавештајне службе било докумената који би за један трен могли компромитовати Андрића и лишити га слободе ако откаже послушност држави – то је већ посебна прича).

Упркос извесним недоследностима и недостацима (који се могу правдати дубоко укорењеним предрасудама западне Европе према Балкану), књига Михаела Мартенса јасно показује да је Иво Андрић био један од оних не толико бројних људи који су кроз живот ходали на врховима прстију а ипак оставили видне и неизбрисиве трагове, што се можда и не би догодило да Андрић није у потпуности припадао свом времену (и то са свим манама које су то време карактерисале), док је у своје радове латентно уносио све оно о чему је ћутао, па стога Андрићева дела јесу увек била испред времена.

Живети на Балкану и походити европске културне и политичке центре током прве половине XX столећа, значило је да се никако нису могла избећи барем два велика пожара, а мало је оних људи који су успели да не учествују у распиривању ватре, да се готово нимало не опеку, али да ипак стекну искуство које ће на најбољи начин применити чим ватра згасне. Да ли је Иво Андрић успео у томе, то је на читаоцима (и Андрићевим и Мартенсовим) да сами закључе.

За П.У.Л.С  Душан Милијић

Првобитна верзија текста: Лагуна Букмаркер

  Dušan Milijić, Ivo Andrić, Književnost, Mihael Martens, Srpska književnost