Поводом новог издања романа Ђакон Богородичине цркве Исидоре Секулић
У стваралаштву Исидоре Секулић (1877–1958), роман Ђакон Богородичине цркве (прво издање: Загреб 1919) заузима посебно место из више разлога, али свакако и због тога што је у опусу знамените српске књижевнице ово једино романескно дело, а и стога што за ауторкина живота оно никада није било прештампано, па је чак изостављено и из неколико постхумних издања њених сабраних дела, тако да се на друго издање романа чекало све до 1997. године.
Поводом стогодишњице првог објављивања, београдска издавачка кућа Лагуна је 2019. штампала ново издање Ђакона Богородичине цркве, тако да су и нове генерације читалаца добиле прилику да се упознају са овим бисером у ионако значајном стваралаштву прве жене која је постала редовни члан Српске академије наука.
Сем тога, захваљујући стручном поговору Славице Гароње, која је у свом тексту сублимирала најважније податке о роману и о оним сегментима живота Исидоре Секулић који су могли утицати на настанак самог дела, откриће се и многи детаљи који су до сада или били занемаривани или уопште нису били познати ширем кругу читалаца.
Оно што је такође карактеристично кад се говори о књижевном опусу Исидоре Секулић, то је да се Ђакон Богородичине цркве редовно помиње као дело из ране фазе њеног стваралаштва, што јесте тачно кад се зна да су у претходном периоду били објављени само Сапутници (1913) и Писма из Норвешке (1914), затим Из прошлости исте године кад и сâм роман (1919), а да се штампању својих дела књижевница вратила тек након две деценије, збирком приповедака Кроника паланачког гробља (1940).
Са друге стране, ако се зна да је Исидора Секулић имала тридесет и осам година кад је завршила писање романа (1915), а четрдесет и две кад је роман одштампан, помало би било чудно сврстати Ђакона Богородичине цркве у њене „ране радове“, али ако се већ из формалних разлога мора тако посматрати, онда треба истаћи да је у питању прави поетски врхунац дотичне фазе стваралаштва.
А колико је и зашто један роман вредан, можда се најбоље закључује након што се сагледа како је писац успео да од једноставне радње начини прворазредно уметничко дело.
Укратко, слободоумна госпођица Ана, пијанисткиња и ћерка варошког судије Недића, иначе одавно стасала за удају, заљубљује се у младог ђакона Иринеја, па док се љубав рађа и са ђаконове стране, њих двоје проживљавају тренутке преиспитивања и пролазе кроз праву душевну и духовну катарзу, свесни да се налазе пред одлукама којима ће заувек изменити своју судбину.
Ипак, оно што од овог романа још више чини врхунску уметност, то су поетски језик и стил којима је радња дочарана, а музика као пропратни мотив само појачава чулност између двоје људских бића који као да сами себи бране било какво телесно остварење љубави, јер знају да једино док је платонска, та је љубав смислена и дужег је трајања.
Са ликовима који свесно не желе да припадају свету у којем обитавају, са разоткривањима најдубљих осећања и са унутрашњим борбама које бацају у засенак спољне догађаје, од Ђакона Богородичине цркве начињен је лирски роман који читаоце води у спиритуализам и чаролију, премда је лишен било каквих чудеса и премда непрестано опомиње на окружење које нема слуха за машту и идеале.
Није редак случај да, од двоје најважнијих ликова, један буде истакнут у наслову док је заправо други лик главни, но и ово се редовно дешава с разлогом, нарочито онда кад нема фаталних поступака главног лика без постојања насловног лика. Наиме, да се у Богородичиној цркви није појавио млади ђакон, талентован за певање и сав посвећен свом духовном позиву, не би постојала ни пијанисткиња Ана као главни лик романа.
Већ и сâм избор јунакиње, која је у очима непосредне околине права бунтовница, морао је бити помало контроверзан у време кад је роман објављен, јер супротставити једну самосвесну интелектуалку читавом варошком менталитету, а уз то саткати роман од платонске љубави између ђакона и госпођице на чије понашање већ одраније сви гледају подозриво – то је тема за коју је било потребно и храбрости и животног искуства.
Отуда и тумачења да је Ђакон Богородичине цркве добрим делом аутобиографски роман, па се на основу ретких сачуваних аутентичних докумената може наслутити да је и сама Исидора Секулић, док је као наставница службовала у Панчеву, а доцније у Шапцу и Београду, наилазила на подозрење тамошњег грађанства, али да је можда баш у некој од тих средина имала и платонску љубав на основу које је доцније сачинила лик ђакона Иринеја.
Било је покушаја да се „идентификује“ и Богородичина црква (која се чак може узети и као један од ликова романа, дакле као други насловни, а заправо трећи главни лик), не би ли се дошло до ближих података и продрло у аутобиографски подтекст романа, али без обзира на све, па чак и на годину настанка самог дела, данашњем читаоцу лако ће се учинити да би се радња могла дешавати било које године током прве две деценије двадесетог столећа и било где на простору Војводине, Србије, Аустроугарске, па и тек створене Југославије – толико је цела прича лишена свих формалних, топографских и историографских детаља, а пошто је, захваљујући маестралном поетском поступку, сведена само на неопходне универзалне мотиве љубави, музике, чулности, па и малограђанштине (као општег антагонисте), заиста у неким моментима делује да се радња, у односу на годину првог објављивања романа, може дешавати и у будућности, и то најмање током наредне две деценије, дакле све до Другог светског рата.
Поред музике, која је у животу Исидоре Секулић такође заузимала важно место, ипак се чини да најјачи аутобиографски моменат у роману представља однос између главне јунакиње и њеног оца, јер све док је под заштитом главе породице, све док је „госпођица Недићева“ и док је жив судија Недић, њен отац, слободоумна Ана је сигурна чак и кад је на општем удару варошких злурадих коментара, па све до очеве смрти и може да упорно одбија удварање старијег доктора Пашковића.
Кад више не буде било њеног оца, Ана је принуђена да тражи новог заштитника – а то очигледно не може бити њена платонска и идеална (или идеализована) љубав ђакон Иринеј, који је и сâм попут Ане – напротив, то може једино бити неко ко је Анина сушта супротност и ког је Ана до тада упорно одбијала.
Није случајно Исидора Секулић изабрала ђакона за идеалну љубав своје јунакиње и није случајно унела у роман дозу мистике духовног света, јер зна се да је и сама књижевница, након бројних разочарања и тешких искустава, живела у својеврсном аскетизму, па и у осами која се може поредити са манастирском.
Стога ће Ђакон Богородичине цркве представити читаоцима једну помало тајанствену Исидору Секулић, која је изгледа свесно и самовољно била бачена у засенак, али још важније је то што ће нова публика открити један роман који и данас, чак и у оквиру целокупне српске књижевности, делује модерно као што је морао изгледати и кад је први пут био објављен, премда је отада прошло читаво столеће.
За П.У.Л.С Душан Милијић
“Ђакон Богородичине цркве” Исидоре Секулић added by Dušan Milijić on
View all posts by Dušan Milijić →