Револуција једе своју децу, ствара победнике и губитнике. Слично је и са еволуцијом, спором и најчешће неприметном променом која с временом мења и најтврђе обрасце и карактере. Ово је роман о човеку који јој измиче. О губитнику еволуције који није могао или хтео – или ни могао ни хтео – да јој се прилагоди.

Ремек-дело руске књижевности „Обломов“ објављено је 1859. године и прати живот Иље Иљича Обломова, младог руског аристократе који не воли промене. Он живи у Петербургу, епицентру ондашњег друштвеног живота. Вибрације града Иљу Иљича не дотичу – он остаје пасиван, ушушкан на дивану који их физички и симболички апсорбује. Неухватљив је за град, али и град за њега, што се види у посетиоцима који му долазе и одлазе, немајући времена да му се посвете. За Обломова људи око њега и нису разлог да се покрене:

„Живот, красан живот! (…) Нема ничега озбиљнога, што дира у живац. (…) Шта њих води у животу? Ето они не леже него тумарају сваки дан, као муве, тамо и амо, па каква им корист?“

Обломов тоне у тиховање. Његова је инерција глас против динамизма околине, што је средишња тензија романа. Тај глас је својеврсна критика друштвеног убрзања као суштине модернизације. То се види када га посетилац Волков напушта, јер мора на још десет других места. „Обићи десет места за један дан – јадник! (…) А где је ту човек? Нашто се он распарчава и троши?”, рече и задовољно се преврну на леђа.

Роман је запаженији као критика руског друштва и аристократије која живи о туђем раду. Обломов је последњи остатак феудалне класе коју односи вода историје. Обезбеђен приходима са породичног имања, образовања стеченог не ради рада него ради реда, веровао је да ће живот остати миран и предвидив. Да ће, као кад је био мали, слуге и кметови увек бити ту. А времена су се променила, слуге описмениле, феудализам нестао. Требало је постати предузимљив, што су сви око њега схватили. А он? Није чак ни важно је ли или није био свестан промена. У оба случаја не би учинио – ништа.

Критичар Николај Доброљубов писао је да је „Обломов” слика и прилика руског живота којим доминирају пасивност, рутина и апатија. Данас се роман може читати и као сведочанство тензије између вечног људског немира и патријархалног идеала мировања. Та тензија је наднационална, чему сведочи 47 језика на које је преведен.

Историјски, Гончаров повезује прву и другу половину деветнаестог века, настављајући традицију књижевног концепта сувишног човека коју су започели Пушкин и Љермонтов. То је личност свесна да неће остварити свој потенцијал, уколико га уопште и препознаје.

Свака смена епоха смена је друштвених норми. Старе вредности нестају, а нове треба утабати и по њима се равнати. Обломов се равна према ничим непомућеном миру и спокојству, где је једина промена она из дана у ноћ и из ноћи у дан. Према окружењу благотворних особа које подупиру његов живот. Тако је одрастао међу слугама и дадиљама у родном селу Обломовци, чијем је опису – уз сјајан превод Милована Ђ. Глишића, зачетника српске приповетке о селу – посвећено девето поглавље.

Силе којима се Обломов опире персонификоване су у Андреју Штолцу, његовом успешном, образованом и искреном пријатељу из детињства. Читав роман каталог је његових неуспеха да Обломова извуче из чамотиње, коју је назвао обломовштина. Гончаров читаоцу сугерише поређење два лика, два погледа на свет и живот. Нема назнака ауторовог става, осим када описе Обломова попрска сарказмом: „… осећао је душевни мир само у забаченом кутићу, где се не зна за кретање, ни за борбе, ни за живот.“ Упркос томе, дарује му поштено, верно срце које неповређено проноси кроз живот.

Као засебан лик се може посматрати и Обломовљев кревет, симбол мирне луке која га штити од друштвених бура. Где год Иља становао, он му је склониште од обавеза свакодневног живота, видиковац са ког може да посматра свет а да у њему не учествује. То равнотежно стање Гончаров ипак нагиње низбрдо. Од прве ка последњој страници, његов је смештај све запуштенији и, као такав, све више огледало његовог стања: „Узбуђење и кајање јављало се, с годинама, ређе и он се тихо и поступно спуштао у прост и широк мртвачки сандук остатка свог живота.“

Зашто је ово велики роман? Зато што је писац, кроз лик Обломова, овековечио однос према свету. Његов страх од императива које носи прелазак из феудализма у капитализам данас препознајемо као социјални анксиозни поремећај. Жудњу за мирнијом и лепшом стварношћу данас знамо као ескапизам савременог човека – као осећај недостатка. Он је у стопу праћен отупљеношћу и апатијом – недостатком осећаја. Данас, у поодмаклом капитализму који подстиче тешке облике (само)отуђења, ове теме су кључне.

Роман позива да размислимо о сопственом приступу животу, раду и одговорностима, да успоставимо равнотежу између удобности и промене, тромости и амбиција. Тако је обломовштина стала у ранг са донкихотизмом, хамлетизмом и другим типолошким појавама светске књижевности и културе. Деценијама касније психолози ће је увести у своје уџбенике и књиге, као депресију.

Велика књижевност је у дијалектици са науком. Каткад је надахњује а, каткад, обрађује њене принципе. „Обломов“ је овај испит положио са десетком.

за П.У.Л.С Иван Радановић

  Ivan Gončarov, Ivan Radanović, Književnost, Oblomov, Ruska književnost