После магичног – тамни реализам латиноамеричке књижевности

Neki novi Latinoamerikanci

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, a i kasnije, pisci iz Latinske Amerike vladali su svetskim carstvom literature. Taj se period nazivao «el bum» latinoameričke književnosti. Čitaoci i kritičari širom sveta isticali su autentičnost tadašnje latinoameričke literature, književnost koja se nije naslanjala na francusku ili američku, a čija su tehnika i tematika doneli osveženje odvojivši se od ustanovljenog šablona latinoameričke književnosti: borba između čoveka i prirode u regionalnim okvirima. Koristeći imaginaciju kao primarnu moć pripovedanja, latinoamerički pisci ponudili su ostatku sveta nešto što se odmah krstilo izrazom «magični realizam». Fantastične stvari u toj su se u toj literaturi događale sasvim prirodno.

Pre «buma» književnost tog dela sveta procenjivana je kao banalna i nedosledna. Samo su se nekolicina izuzetnih književnika isticala iznad takve procene. Među njima bili su Migel Anhel Asturias, Horhe Luis Borhes i Aleho Karpentier. Kada je na scenu stupio «el bum» svet je halapljivo gutao ostvarenja mnogobrojnih latinoameričkih pripovedača. Najpoznatiji su bili Gabrijel Garsija Markes (Kolumbija), Mario Vargas Ljosa (Peru), Karlos Fuentes (Meksiko), Hulio Kortazar (Argentina), Giljermo Kabrera Infante (Kuba), Hose Donoso (Čile)… Interesantno je da su svi imali, po njihovim priznanjima, iste učitelje: ruske klasike, Huana Rulfa, Horhea Luisa Borhesa, Ernesta Hemingveja, Franca Kafku, Žan Pol Sartra, Vilijama Folknera, Gustava Flobera, Alberta Kamija…

Kako izgleda latinoamerički svet lepe pisane reči danas, da li se razlikuje od «buma»? Da, razlikuje se i niko mu još nije nadenuo ime! Teško ga je opisati onima koji ga hvale i onima koji ga kude. Samo se u jednom svi slažu: današnja latinoamerička literatura ističe se raznovrsnošću. Mnogi autori iz doba «magičnog realizma» odavno su osedeli, neki su umrli. Umrli su i svi njihovi učitelji, ali Markes i Fuentes još pišu, a Ljosa i Ernesto Sabato i dalje su večiti kandidati za Nobelovu nagradu.

Prošlog februara, tokom jedne konferencije na Međunarodnom sajmu knjiga na Kubi, meksički pisac Pako Ignacio Taibo možda je najbolje opisao stanje u latinoameričkoj književnosti sledećim rečima: «Ako posumnjam u latinoameričku literaturu, ne sumnjam u Latinsku Ameriku koja piše». Potom je dodao da je ono što se zvalo latinoamerička literatura prestalo da postoji. «Danas smo se sklonili u serije nacionalnih literatura, koje takođe nisu baš homogene», dodao je. A prošlog meseca, na Pariskom salonu knjiga, Karlos Fuentes, koji je proslavio osamdeseti rođendan i trenutno radi na pet romana, tvrdio je da u ovom momentu u Latinskoj Americi postoje stotinak interesantnih pisaca koji pišu o mnogim temama i svako svojim sopstvenim glasom. Objašnjavajući da postoji velika razlika između latinoameričkog pisca od pre 40 godina i ovog današnjeg, Fuentes je izjavio: «Velika je razlika u tome što onda stvari nisu bile izrečene, za nas je pisanje bilo politički stav. Danas je drukčije. Dogodilo se ogromno unapređenje civilnog društva i piše se da bi se zaštitila različitost. Postalo je vrlo važno odbraniti pluralizmo».

Inače, prošlog 24. marta predsednik španske vlade, Hose Luis Rodrigez Zapatero odlikovao je povodom osamdesetog rođendana Karlosa Fuentesa ordenom Veliki krst Isabele Katoličke. A na rođendanskom slavlju povodom Fuentesovog jubileja u Meksiko Sitiju bio je prisutan i autor «Sto godine samoće», Gabrijel Garsija Markes, koji tom prilikom ništa nije rekao. Kolali su glasovi od toga da Markes već nije pri sasvim zdravoj pameti, pa da toga da «među svetim kravama latinoameričke literature već nema šta da se kaže». Sa svoje strane Mario Vargas Ljosa već godinama ističe da je latinoamerička literatura u dobroj kondiciji. Podvlači povratak istorijskom romanu i svetsku univerzalnost latinoameričke proze.

Mnogi književni kritičari ne slažu se s takvim optimističkim procenama. Tvrde da današnji latinoamerički pisci teže da svojim delima i delovanjem izazovu skandale i na taj način prodaju više knjiga. Standard je postao prodati što više i postati čuven, nešto kao rok ili holivudska zvezda. Ti kritičari tvrde da je latinoamerička literatura postala prljava, nedorasla, travestiozna, kriminalna i halucinantna. Ističu se pet žanrova nove literatura koja se rodila devedesetih godina prošlog veka. To su «prljavi realizam», priče o homoseksualcima, romani za mlade, naučna fantastika i politički «crni roman». Kritičari tvrde da nikada do sada severnoamerička kultura nije imala toliko uticaja na prozu svojih južnih suseda.

Nove latinoameričke literarne tendencije žele da prikažu tamno lice današnje Latinske Amerike, jednom skučenom prozom, rečenicama bez suštine, ne izbegavajući brutalnost. Današnji junaci latinoameričke proze ili su alkoholičari, ili prostitutke. Potom, lopovi, drogirani, podvodači… Spodobe iz podzemlja prenaseljenih latinoameričkih metropola. Literarna vrednost te proze je bez značaja što nije nikakva prepreka da se knjige veoma dobro prodaju i veoma mnogo čitaju. Čini se da dobar deo publike voli da čita o karnalnim avanturama travestija i «mačo homoseksualaca». Drugi pak gutaju naučnu fantastiku u kojoj vanzemaljci sleću u Havanu, ili na neki proplanak na Andima. Naravno, svi su vanzemaljci apolitični.

Mnogi od najpoznatijih pisaca duguju svoju slavu pre svega reklamnim naporima svojih izdavača i ličnim skandalima, intervjuima, spletkama… Publika voli skandale, kao što je to odvajkada bio slučaj, ali današnje izdavačke kuće zahtevaju samo «skandalozne autore koji pišu skandalozne knjige». Ima i onih koji tvrde da «crni roman» i «prljavi realizam» odgovaraju današnjoj latinoameričkoj stvarnosti, surovoj i beznadežnoj, i mada im se priznaje da su donekle u pravu, ipak ne bi trebalo zaboraviti veliku literarnu tradiciju kontinenta i samog španskog jezika. Stiče se utisak da se mlađim latinoameričkim piscima ni malo ne dopada svet u kome žive, a i da ništa ne pokušavaju da bi taj svet poboljšali. Bez obzira na izdavačku politiku sami autori u velikoj meri utiću na sudbinu literature.

Postoji još jedna struja u latinoameričkoj literaturi 21. veka, a to je takozvani «egzotizam». Kao što su levičarski intelektualci iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka pisali o «trećem svetu», tako današnji latinoamerički pisci pišu o drugim egzotičnim mestima planete. Pre svega o Sjedinjenim Državama, ali i o Kini, Rusiji, Mongoliji, Japanu… Kubanski pisac Karlos Agilera objavio je knjigu pod naslovom «Teorija kineskog duha». Njegov sunarodnik Hose Manuel Prieto objavio je triologiju o Rusiji. Sumirajući «egzotizam» može se reći da se u svim delima ističe kao osnova potreba da se izađe iz lokalnog, latinoameričkog, prostora. Pokušava se da se napusti maternji jezik i da se istakne kosmopolitizam. Stvara se jedna nova latinoamerička književna utopija.

Paradoksalno je što današnjoj Latinskoj Americi da bi pisac postigao uspeh knjiga mora da mu se prvo objavi u Španiji. Istina, tokom celog prošlog veka situacija nije bila mnogo drugačija, a neposredno nakon «buma» evropski izdavači nisu se usuđivali da objave išta što nije ličilo na «magični» ili «militantni realizam». Evropski izdavači hteli su proverene teme gde bi neki bradati revolucionar jurišao s automatskom puškom i pri tome lebdeo jedan metar iznad zemlje, ispijajući šolju tople čokolade.

U samim Sjedinjenim Državama latinoamerička literatura svakim danom sve više je prisutna, a to je počelo još u vreme Markesa, Ljose i Fuentesa. Prvi latinoamerički pisac koji je postigao bestseler knjigu na novijem američkom tržištu nije morao da bude preveden sa španskog. Roman Ričarda Rodrigeza «Glad sećanja», izdatog 1981. napisan je na engleskom. Knjiga govori o sudbini «Čikanosa» (Meksikanaca iz Sjedinjenih Država). Godinama kasnije, Oskar Ihuelos dobio je Pulicerovu nagradu za jedan roman o Kubi. Njegova knjiga «Mambo kralj svira pesme ljubavi», u mnogome je doprinela popularnosti latinoameričkih pisaca u Sjedinjenim Državama. Amerikanci su upoznali Kristinu Garsiju i njen roman «Sanjajući na kubanskom», Esmeraldu Santijago i njenu knjigu «Kad sam bila Portorikanka», Franciska Goldmana sa romanom o Gvatemali tokom vojne diktature pod naslovom «Duga noć belih pilića»…

za P.U.L.S.E/ Milan  Balinda

preuzeto sa Amika

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Balinda, Književnost