Када је, после неколико грозничавих месеци снимања, пристао да споји у целину четири дела снимљена у различитим студијима и са различитим музичарима, Брајан Вилсон је признао да је поражен.
Good Vibrations, његова тинејџерска симфонија у славу Бога, тек се приближавала ономе што је носио у глави. Схватајући да то што само он чује неће моћи да пренесе на магнетофонску траку решио је да одустане. Свет није имао појма о тој драми и ово ремек-дело и данас готово пуне четири деценије касније и даље с правом важи за један од најупечатљивијих примера докле савршен поп може да стигне.
Исто важи и за Strawberry Fields Forever Битлса. Ова песма коју је Ленон смислио на снимању филма „Како сам победио у рату” заправо је једна од најпотреснијих посвета детињству икада утиснута на винил. А његово детињство на које ће се толико пута у свом, нажалост тако кратком, животу враћати сасвим сигурно није било такво да би му ико на овом свету позавидео. Одсањане, надреалне слике су захтевале особену музичку подлогу.
Иако су му склапању тог замршеног мозаика свесрдно помагала остала тројица која су га познавала боље од икога није био одушевљен када је коначно донео одлуку да споји први део из седмог покушаја са крајем песме из двадесет и шестог снимка. Не само због тога што су се незнатно разликовали у темпу. Свет је добио још једно збуњујуће, психоделично ремек-дело. Кондензовани осећај пустоши давно напуштеног детета у непрестаној борби са самим собом и страху од неразумевања и неприхватања. Али, несретни Ленон није имао онако бриљантног психолога као Мет Дејмон у „Добром Вилу Хантингу” који би му до бесвести понављао једину делотворну реченицу: „То није ТВОЈА грешка”. Јер, то је био стваран живот а не филм.
Ленон је имао само три најбоља другара који су се на свој начин борили са сопственим демонима, а резултате те борбе саопштавали остатку света у виду не баш малог броја неких од најлепших песама икада написаних. Дакле, и Ленон као његов друг са оне стране Атлантика видели су савршену слику и сударили се са повисоким зидом ограничења и немогућности да је преточе у дело баш онако како је осећају, виде и чују.
Али, зар то није у корену свих великих дела. Нису ли се сви велики уметници из било које области ако су тежили највишем сударали са тим зидом. И због незадовољства постигнутим настављали даље. А ми се дивили тим напорима. Јер, нормална тежња сваког великог ствараоца је да направи савршено дело. И ма колико их критика или публика хвалила, с покрићем или без њега, нико боље од њих самих не зна колико су се и када том идеалу приближили. Ствар је само у томе да ли желе да нам то саопште. Као Вилсон и Ленон. И многи други.
За другу причу је разлика између стварне и умишљене патње, која као и њихови производи нису равномерно распоређени.
Можда ће вам изненађујуће деловати да у свету поп-музике Вилсонов и Ленонов случај нису усамљени. Као и многи пре, а и после њих, они су само настојали да од троминутне лаке, потрошне форме начине смислено, јединствено, безвременско дело. То настојање је чинило и још увек чини ову музику привлачном и прави поп разликује од бљутаве конфекције. Пошто тај термин није смишљен због пет или педесет песама, најдивније од свега јесте што их има запрепашћујуће пуно. Друга је ствар колико смо спремни и припремљени да их препознамо. Али, тако је са свим уметностима, зар не!?
Ленон – Потрага за савршенством napisao/la Momčilo Rajin dana
Pregled tekstova autora – Momčilo Rajin →