Психологија зла
Наслов је, мора се признати, “помало” помпезан. Објашњење појма зла, у психолошком смислу, било би практично објашњење свог зла везаног за људе, дакле не рачунајући “вишу силу”, * коју многи или не рачунају у појам зла, нити им је то прва или друга асоцијација. Треба бити обазрив са појмовима, у филозофском смислу, јер рећи, на пример, зашто зло мора постојати, што сам ја урадио, није исто што и дефинисати само зло. У овом тексту, а и на крају, биће доста референци на то како сам се све бавио појмом зла па, коме већ није очигледно, може стећи увид у то колико је широка ова тема.
Сајмон Барон-Коен је клинички психолог (код нас психијатар?) што дефинише његов поглед на свет. Он, уз доста благу ограду и као хипотезу а не као питање, поставља следећу једнакост зло = недостатак емпатије. При том полази од тога да психологија може дефинисати емпатију (саосећање) и он даје (своју?) дефиницију. С тим у складу имамо две потенцијалне грешке у размишљању. Прво смо један широки и тешко дефинисан појам заменили (макар за потребе изучавања) много ужим и лакше објашњивим – то ће нас водити да филозофски појам зла заменимо овим. Сам Барон-Којен неколико пута каже како жели да објасни појам зла ван религије. Тачно је да је религија својим објашњавањем зла често била сама узрок зла, но то није разлог за редукционизам и поједностављивање где му места нема. Осим тога, не рекох ли већ да постоји и филозофија… Друга потенцијална грешка је што се сваким позивањем на науку имплицитно признају и сва њена ограничења. Но не знам колико су сами (академски) научници тога свесни. Знам да нерадо (ако икада?!) о томе говоре у својим популарним књигама. Имамо сужавање проблема да бисмо га посматрали из угла једне од наука, на шта сам већ указао. Осим тога, академска наука нам даје објашњења и извесну предиктивност, она нам не говори шта да радимо (са тим информацијама па и знањима). Да бисмо имали јасан увид у циљеве треба да кренемо од етике, па надаље. У том смислу бисмо могли погледати и нека практична решења предложена овом књигом.
Књига ипак има доста предности. То је ипак добра психолошка књига. Као таква она даје сасвим солидно објашњење нулте негативне емпатије – то јест три њена типа: гранични поремећај (Г), антисоцијални поремећај (А) и нарцистички поремећај (Н). Претходно су описани центри за емпатију у мозгу (можда је требало ставити наводнике, јер ниједан центар се не бави емпатијом “као таквом”, они имају бројне функције, а оне као што су препознавање израза лица или инхибиције (кочнице) понашању воде понашању које је емпатично, ако је цео циклус функционалан). Тако да за сваки од ових типова имамо описан пример, његово психолошко објашњење као и објашњење могућих узрока и, најзад, објашњење како то “у мозгу функционише”. Занимљиво да је количина објашњења изгледа обрнуто пропорционална ономе што видимо на јутјубу, рецимо, барем ономе што сам ја видео – највише објашњен тип Г, па А, а најмање Н. Занимљиво да сам наилазио највише клипова о нарцисима, па тек онда на психопате (тип А, антисоцијални), а не знам да ли сам тек неки видео о граничним. Код Коена нема речи о “мозгу нарциса”, зато што барем до те 2011. године није било истраживања “центара за емпатију” код таквих персона.
Сајмон Барон-Коен даје на почетку своју мотивацију да разуме зло односно недостатак емпатије као повезану са оним што је чуо да су нацисти радили његовом народу – Јеврејима. То је, наравно, сасвим легитимно. Међутим, занимљиво је да већи део његове не много дугачке књиге обухвата свакодневно понашање које бисмо имали у Сједињеним Државама (примери су изгледа одатле) или у нашим животима у Србији или било где, у “редовним ситуацијама”. Тако испада да он (у свом професионалном раду) није добио оно што је на почетку желео, али је добио неке друге ствари. Уосталом социологија зла није психологија зла, а рекао бих да је прва можда потребнија а мени сигурно занимљивија. Неки спој би био социопсихологија, али ни то немамо овде, понашање масе, Психологију гомиле, осим кроз један лепо објашњен механизам. Но тај критички осврт видећемо нешто касније.
Но вратимо се добрим странама књиге. Тако је, осим наравно негативног, описан и нулти позитиван тип – онај у коме недостатак емпатије не води деструктивном понашању. Тако Сајмон дефинише, мада се и сам пита има ли шта позитивно у “класичном” аутизму. Ипак ће код Аспергеровог синдрома и шире у спектру аутистичких поремећаја наћи склоност ка систематизовању (која може водити успешној каријери аспергеровца или аутистичне особе). Ова склоност спречава зло понашање јер се оно не види као исправно. Ипак, могуће је вербално повређивање (или барем непријатност), а код тежих случајева и физичко повређивање. На пример аутистични дечак изненада удари бебу која плаче у лифту јер је код предмета видео да могу да се искључе. Док нулти негативни (у сваком случају они са асоцијалним поремећајем) могу да уоче патњу код другог људског бића, али их то не води ка закључку да помогну или је барем не увећавају; код аутистичне особе је тешко или немогуће већ уочити патњу (често и неко друго осећање).
Добра страна ове књиге, а можда и специфичан допринос Барон-Коена науци је концепт који он назива “унутрашњи ћуп злата”. Наиме, већ у опису негативних појава уочено је злостављање или запостављање у детињству. Мада је јасан да не треба све свалити на родитеље… Изгледа да оно утиче на “центре за емпатију” и физиолошки, што значи да се касније ствари не могу исправити ни некаквом рационализацијом или психо-драмом (освешћивање поремећаја). Штета је иреверзибилна и можда се може контролисати лековима. Насупрот томе, родитељи који су пружали детету љубав и пажњу створили су тај “унутрашњи ћуп злата”, што је ништа друго до психичка стабилност касније, младе или одрасле особе. Људи су навикли од малена на неку стабилност и правила у односу са окружењем, која подразумевају да се може и веровати људима, етц. Недостатак тога је највише повезан са граничним поремећајем, а може бити и са асоцијалним или нарцистичким. Но ми не можемо знати шта води једном, шта другом, а шта трећем поремећају. Код последње две групе често и није било проблема у детињству. Такође, не ваља дете презаштитити… Коен није сасвим јасан око тога да ли вишак емпатије може бити штетан, заправо тврди да не може, да је онда реч о нечем другом, али није баш убедљив…
Такође, читалац може видети у додацима које су одреднице сваког од три поремећаја (па и да провери налази ли се тамо); такође седам нивоа емпатије (од нула до шест) или систематичности, па да види да ли се тамо налази. У додатку је и психолошки тест где се одговорима на питања може видети скор.
Рекао сам да је, барем по мом суду, Барон-Коен веома слаб у социолошким аспектима – не само зла (филозофски гледано), него и искључења емпатије. Тако он каже да неко може радити у компанији игноришући да неко испод прозора гладује, тиме је дошло до привременог искључења емпатије што у принципу приказује као нормално. Ако је и свестан да је капитализам систем који није заснован на емпатији (а теорије као што је она Хобсова јој чак противурече), Коен не износи никакву критику тога.
Нешто је бољи када се дотакне чувене баналности зла – уосталом, не читајући Хану Арент могу закључити да је она боље описала такве ствари. Међу нацистима, људима у машини смрти, било је људи који су иначе нормално функционисали, недостатак емпатије није нешто што бисмо повезали са њиховим породичним животом и слично. Његово објашњење је поприлично једноставно, али рекао бих сасвим добро – ради се о ланцу – неко би могао рећи “ја сам им само ставио траке”, док би онај на крају ланца рекао “ја сам само одврнуо плин”. Барон-Коен ипак није значајније проширио овај случај – до војника који је само притиснуо дугме или некога ко само ради у својој компанији док неко други доноси одлуке које се односе на животну средину, животе људи (мало уметничког виђења).
Но није ли емпатија, барем на неки начин, допринела злочинима?! Погледајмо тоталну неемпатичну особу, у Немачкој двадесетих прошлог века, почетком тридесетих… Наравно, он може кривити Јевреје за своје проблеме. Но можда се и то не догоди, можда и нема својих великих проблема… Такав неко би, мање или више неосетљив на муке народа могао да има аверзију према националној кукњави. Уосталом, можемо тако нешто замислити у Србији данас спроћу кукњаве “десничара”. Наравно, узимањем власти нацисти нису само кукали, почели су да муче друге, што би многима (посебно асоцијални тип) импоновало, па би им се приклонили. Ако већ нису због свог ега дошли у сукоб са њима или схватили да имају непремостиве разлике. Било је таквих случајева, знамо за узоре који су одбили да им се прикључе… Но то није толико битно.
Свакако да би неки неемпатичан манипулатор (још једна одлика асоцијалног типа) могао да стекне харизму и води покрет који позива на насиље, али да би се узела власт потребна је супстанца или маса народа која има саосећање са својим сународницима. Управо из тог саосећања они траже непријатеља чије уништење сматрају општекорисним. Без тог механизма можемо имати само секте или релативно усамљене терористе. Проблему бисмо боље пришли ако бисмо видели како се осећања (пре свега страх, али ту је и емпатија) стапају са систематизованим или рационализованим погледом на ствари, а то је идеологија.
Вратимо се ипак појединачној психологији, која утиче и на ширу заједницу, а то је јача страна Сајмона Барон-Коена. Ценим кад неко улаже труд, па мисли да може доћи до резултата као што би било терапијско деловање на емпатију. Помињао се окситоцин. Ипак имам неку аверзију чим се помиње контрола мисли и осећања, већ кад је то из намера филозофске етике, још више када је у питању религија, а највише када се ради о нечем што би се научно или “научно” увело – ваљда зато што се последњем појединац најтеже може супротставити. Уосталом Minority Report је антиутопија. Не знам каквог је напретка у неуронаукама у смислу “уклањања зла” било од 2011. до данас. Некако ми делује да ће се трансхуманизмом добар део тих проблема (дакле и критичног недостатка емпатије, последица) разрешити, али ћемо добити неке друге, вероватно много веће проблеме.
Иван Вукадиновић
* У англосаксонском праву виша сила је Act of God. Постоји добар аустралијски филм у којем јунак, не могавши да наплати осигурање тужи Бога, односно цркве…Зашто зло постоји (метафизички поглед на ствари)Харконен зло (илити системско зло)На трагу речи Доријана Нуаја (Луцифераза): “Бојим се да на свету има премало зла, а превише злих људи” изучио сам два дела:Употреба човека – када обични људи чине зла дела, вођени злим мотивима (идеологијом)Последње краљевство – када зли људи чине нешто вођени мотивима који по себи нису зли, већ су неутрални (у овом случају – обезбедити престо свом потомку)
Психологија зла added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →