Расизам и освета

Расизам и освета

(О филму „Удовице“ Стивена МекКвина. Гл. улоге: Виола Дејвис, Мишел Родригез, Еизабет Дебицки, Лиам Низон, Колин Фарел, Данијел Калуја, Џеки Вивер, Кери Кун и Роберт Дивал)

Криминалистичка прича „Удовице“, иначе познате телевизијске серија из осамдесетих година прошлог века рађене по сценарију у то време успешне сценаристкиње Линде ла Планте, је основна испирација за филм Стива Мек Квина који се после два уметничка филма „Глад“ и „Срамота“ и историјске  саге „12 година ропства“ окреће криминалистичком жанру. Овај сценарио има  заплет који воде резигниране удовице гангстера који гину у току акције крађе велике суме прљавог новца намењеног кампањи за „старешину“ Јужног Чикага који треба да буде ривал Џека Малигана, сина Тома Малигана, утицајног пређашњег „старешине“ истог тог дистрикта ове америчке метрополе. Али, прича код Стивена Мак Квина има други лакмус, а и сасвим другачији укус. Наиме, новац који нестаје кривицом Херија Ролингса, вође банде намењен је Џамали Менингу који је црнац, тако да цео заплет ове  криминалистичке саге добија расне примесе. И поред тога што се у први мах не инсистира на расизму, сама подела улога има  такву смерницу с тим што је главна улога додељена црнкињи, “удовици”главног преваранта који лажира своју смрт како би се ослободио свега и остао са својом љубавницом, једном од удовица својих погинулих сарадника. Такав установљени кастинг отвара сасвим друга питања и у политичким односима кад су у питању избори за локалне моћнике, али и кад су у питању чисто расни односи, који су, у принципу вечити проблем мултинационалне Америке.

Филм „Удовице“ балансира на расној корелацији формирањем банде удовица убијених крадљивца новца који су под уценом црног кандидата за „старешину“ јужног дистрикта Чикага највећег од свих три дистрикта  у коме су више од 90 % Афроамериканаца. Вођа те банде на неки начин успева да се домогне новца који у ствари и није намењен црном кандидату, али остаје код његове удовице. Мек Квин је редитељ које је осетљив кад су у питању расни проблеми и успео је да овај заплет обоји том бојом где је главни кривац за цео преокрет у неуспелој акцији и главни подлац у целој тој криминалној галерији моћника –  супруг црне удовице који је у ствари белац. Тај горки сегрегацијски сендвич делује тенденциозно и поред тога што је ово филм глумачких остварења које су сјајно одигране. Мек Квин је одабрао тај део Чикага како би оправдао за њега логично промену „старешине“  с обзиром на демографску доминацију црних становника и да би од ове типично криминалистичке приче направио памфлет посвећен расним несугласицама. Зато, повремено филм постаје развучен и редундантан. Сцене су наизглед жустре и брзе, али редитељ инсистирајући на дескриптивним пасажима посвећених расним корелацијама помало одвлачи пажњу публике и све то на рачун заплета и композиције филма.

Ипак, „Удовице“ су филм са изванредним глумачким партијама пре свега сјајне Виоле Дејвис која улогу Веронике Роулингс, удовице гангстера Харија Роулингса игра надахнуто и посвећено. Виола Дејвис је глумица са великим емотивним проседеом,  која зна прецизно да одслика биографију лика, да одигра тачно све његове говорне и емоционалне партитуре, као и да се повремено наметне на виши ниво од саме режије. Поред ње, издвајамо и улогу Елизабет Дебицки, младе Алисе Ганер, удовице Харијевог сарадника, насилног Флорека, жене пољског порекла која снебивајући се ипак на крају улази у сарадњу са Вероником како би успели да се изборе за новац и за правду пред којом су све три невине. Елизабет Дебицки је контроверзна, али и сензуална глумица која углавном игра негативне улоге, али се одлично сналази и у улогама младе наивне и плашљиве жене. Њен глумачки дијапазон је широк и она ову улогу гради врло сигурно у сагласју са несумњивим глумачким талентом. Жену Карлоса, другог Харијевог пајташа младог латиноамерканца игра оштра Мишел Родригез, глумица коју врло често гледамо у акционим филмовима попут „Брзи и бесни“. Она, као супротност Елизабет Дебицки улази у игру са свом снагом користећи свој бес обесправљене удовице и улаже велики допринос Вероникином плану. Мишел Родригез је изванредна тамнопута глумица коју њен tough изглед и начин понашања чини врло уникатном и  интересантном. Једина која не улази у план Веронике је Аманда, удовица Џимија, трећег Харијевог сарадника, која у ствари крије живог  Харија не би ли почела нови живот с њим. Кери Кун ову епизодну улогу игра са једном рационалном дистанцом и врло добро дозираном хладноћом правећи је типичном за њен строги лик специфичим за цео филм.

Мушки део овог тенденциозног Мeк Квиновог филма предводи Лиам Нисон који лик подлаца Харија Роулингса игра  лакоћом типичном за Енглеза као што је он. Својим уверљивим гласом и пригушеним еротизмом овај глумац гради врло стамени лик негативца који на крају ипак бива откривен и поражен. Нисон је, по мени и најтемељнији лик целог филма одигран са великим смислом за комплексност лика. Са црначке стране, упечатљиви су ликови Брајана Тајри Хенрија и младог оскаром номинованог Данијела Калуја. То су и браћа Џатем и Џамал Манинг од којих је први криминални бос Чикага и истовремено политичар у трци за „старешину“, а други је млади извршитељ и утеривач дугова. Оба глумца играју по клишеу типичних ликова америчког црначког подземља о чијој коруптивности  редитељ МекКвин врло експлицитно говори и то је исто један врло специфичан сегмент целог његовог филма. Други двојац са супротне политичке стране су Колин Фарел и Роберт Дивал као отац и син моћне фамилије Малиген. Роберт Дивал као стари глумачки вук врло умешно игра моћног прађашњег „старешину“ јужног дистрикта Чикага, маторог безосећајног бизнисмена који ипак не успева да свог сина устоличи на месту где је био он. Колин Фарел, сад већ средовечан глумац, чини се да се од срцеломца и хероја које је играо у младости пребацио на администраторе и адвокате које често тумачи у својим последњим филмовима. Ово је бледи лик прзнице Џека Малигана, сина локално моћника који трчи тамо амо претећи свима који не раде за њега. Чини се да му ипак ликови негативаца много боље стоје и да се у њима много боље сналази.

Сценариста овог филма је ауторка бестселера „Ишчезла“ Џилијан Флин која је у овом тренутку  у фокусу са серијом „Оштри предмети“, али и поред одличног дијалога ипак се осећа  развученост радње која је највећи проблем поред расистичке тенденциозности овог филма. Камеру врло умешно у рукама држи постојани Мек Квинов сарадник Шон Бобит који је одлично снимио  „Глад“, „Срамоту“ и „12 година ропства“. Ово је  традиционално снимљен криминалистички филм који нема  велике помаке у визуелном смислу. Музичко  решење је дело познатог композитора Ханса Зимера које потписник ових редова посебно цени због његове  музичке комплексности, па тако је и у овом филму музичка компонента једна од најмоћнијих делова.

„Удовице“ је недовољно добро умрежени хибрид криминалистичког филма са расном подтекстом  и претпостављам да је, поред сценаристичке недоследности у неком његовим деловима (развучени флеш бекови и дескриптивни детаљи код црнаца) ова тенденција пресудна у смислу његовог квалитета и компактности. Ипак, Стив Мек Квин наставља своју  посвећеност проблемима расизма у Америци тражећи начине преко којих би подигао свој глас против још нерешеног статуса црнаца на неким местима као што је то Чикаго. Понекад су те намере пренаглашене, али добро је да их има и да се уметници који су посвећени  филму као делу уметности осећају обавезним да се тим темама баве зато што се времена мењају, а с тим и политике које знају и те како да буду погубне за све расне и националне групе.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments